"Мамаааа..можеш ли да дођеш у собу. Твој син ме мобингује"
"Јоооој, па мамааа...ишчупаће ми пола косе док се ти не смилујеш"
"Ретарду, остави ме на миру"
"Мамаааа...."
"Дебилко..."
Чежњиво је погледала шољицу тек скуване кафе и са уздахом је кренула ка дечјој соби. Њен уобичајени дан је могао да почне
"Како се то понашате? У чему је проблем?"
"Проблем је у" мамином принцу", сакрио ми је свеску из математике. Добићу јединицу данас"
"Лажееее..тамо јој је телефон од оног црног дечка. Домаћи није ни написала јер је са другарицом целу ноћ дописивала. Читао сам поруке кад је заспала. Рекла је да га воли. Договарале су се да ти каже да спава код ње а да оде са њим у провод"
"Кретену један одвратни отворићу ти главу. Мама реци ми да си усвојила, или мене или њега. Оно не заслужује да делим гене са њим"
"Побогу децо, смирите се."
Нису је слушали, тако посвађани напустише стан. Спустила се у трпезарију.
"Љубави извини, попио сам ти кафу Скувај себи другу, ја морам да се нађем са кумом. Вечерас је Лига шампиона, па да уплатимо тикет. Сутра ћеш бити милионерка. Идем сад, видимо се вечерас."
"Е да, молим те сврати до маме, данима ме смара да јој поправим неку стону лампу коју јој је оставила бака."
"Могао си да ме повезеш на посао" рече тихо у затворена врата.
Свекрва јој је становала две улице ниже. Увек се питала зашто се они гурају у једнособном а његова мајка живи у огромном трособном. Одговор је гласио:"Мама је навикла на стан, умрла би када би га напустила а уосталом, он ће ионако нама припасти. Она нема никога осим мене"
"Уђи, откључано је. То си ти драга, мислила сам да је то мој син. Добро је да си дошла, имам да ти дам нешто. Као што знаш ја сам свог сина одгајила сама. Његов отац нас је напустио док је био сасвим мали. Он је цео мој свет. Да ли сам ти причала какав је фудбалер био? Могао је да буде бољи од Џајића, да је имао правог оца а не оног скота. Уфф..запричала сам се а ти сигурно журиш на посао."
"Шта је то са лампом? Могу ли да погледам?"
"Мила, зар стварно мислиш да не би умела да поправим једну обичну лампу? Уосталом, он не уме ни сијалицу да промени али ти то сигурно веч знаш. Само сам желела да га видим." рече пружајући јој свеску.
"Ово је кувар моје баке. Добила га је када се удавала од своје мајке. Знам да ти одлично куваш, само сам желела да га ти оставиш својој снахи, тако ће остати у породици. Мом господину сину реци да имам висок притисак, можда га то умилостиви, упротивном ћу овај стан оставити азилу за псе а не њему."
Пут до посла је скоро претрчала. Није волела да касни, ужасавале су је примедбе надређених. Данас их изгледа није могла избећи.
"Опет касниш. Чини ми се да ти то прелази у навику. Зашто овај предмет није завршен и да ли че се господична смиловати и завршити ове године."
"Али господине ово није..."
"Без изговора. До краја радног вренена желим да га видим на свом столу. Упротивном.."
Није морао да заврши реченицу, знала је шта следи. У дубини душе прижељкивала је то. Није желела да прихвати сажаљиве погледе колега и колегиница. Пројекат је био завршен, предала га је шефу и кренула кући. Онако замишљену, затекла је шкрипа кочница и аутомобил који се зауставио тик испред ње.
"Извините молим вас, ја сам крива"
"То си ти"
Није имала снаге да одговори, испред ње је стајао ОН. Лепши него што га се сећала, године су му донеле патину, није више био дечак.
"Где си нестала? Тражио сам те годинама."
"Никада нисам отишла из Града"
"Шта се десило са твојим сновима?"
"Снови су само за заљубљене девојке, ја сам удата жена."
"Журим на један састанак. Да ли можемо да се видимо. Имам толико тога да ти испричам."
"Наравно, ово је мали град" а знала је да се то никада неће десити.
Није могла у аутобус, сметали су јој погледи и додири. Желела је да бар тренутак буде сама.
"Мама, па где си ти. Нисмо још ручали а ја морам на тренинг."
"Дебели, тренер ти је рекао да омршавиш ако овако наставиш, служићеш им као лопта."
"Зар не можете бар понекад да се несвађате. Одувек сам патила што немам брата или сестру."
"Хвала Богу, што ти се сан није остварио. Ово је ноћна мора а не брат"
"Оставите мајку на миру и ја сам гладан. Да једем последњи пут као обичан човек. Ноћас остварујем све своје снове и понеки ваш. Да ли си купила пиво и грицкалице. Немој ми рећи да си заборавила."
Пресвукла се тек након три сата. Вечера, гомиле судова и веша, одлазак у продавницу по пиво. Више није осећала умор, тачније није осећала ништа. Ни глад ни жеђ. Само жељу да коначно оде у кревет и заспе. Сан је за њу увек био место где је чувала љубав а Бог зна да јој је сада било потребно да се сети зашто воли своју породицу.
"Скотееее, најплаћенији играч Примере а промаши гол са три метра. То се не би десило ни онима из бетон лиге а лепо сам рекао куму да није у форми. И шта сад? Отишло ми је последњих двеста евра на његову сигурну дојаву. Глупа наивчина."
"Истушираћу се и идем да легнем. Молим те стишај мало тон на телевизора. Јако сам уморна"
"Долазим брзо за тобом. Баш си секси кад се истушираш" Заустила је да прокоментарише али није имала снаге за то. Пробудио је додир и задах пива и зноја.
"Љубави, дошла је твоја мушкарчина. Желим те."
"Немој вечерас. Немам снаге."
"Многе би се радо мењале са тобом. Оно што ти одбијаш оне би радо узеле."
"Знам љубави"
"Како год хоћеш, само немој после да се буниш пто сам нашао љубавницу. Не посвећујеш ми довољно пажње"
Помислила је да га није добро чула али он је наставио.
"Чуди ме што то одавно нисам учинио. Онда би ваљда научила да цениш чињеницу да те лебом храним."
"Кога ти храниш лебом? Мене? Ма јебите се сви, Пепељуга даје отказ." На брзину се обукла и у путну торбу спаковала најнужније.
"Шта је теби? Врати се назад, не прави скандале. Ионако немаш где", било је задње што је чула док је напуштала стан.
КРАЈ ПРВИ
Хладан ваздух ју је пресекао, срећом брзо је наишао такси кога је позвала. Срећом, возач није био знатижељан, тишина јој је пријала.
"Стигли смо"
"Молим вас, сачекајте ме пет минута да проверим да ли су моји родитељи код куће."
"Хоћу госпођо."
Осећала је јаку нелагодност док је прилазила капији. Није посетила мајку годинама. Правдала је себе да се редовно чују телефоном. Након дугог чекања на вратима се појавила старија жена.
"Ти си, шта се десило?"
"Напустила сам га мајко. Могу ли да уђем?"
"Твоја удаја је била само твој избор. Овде ти повратка нема."
Без речи се окренула и вратила у такси.
"Где сада идемо госпођо?"
"Не знам, немам више где" кроз сузе му одговори.
"Предложио бих вам нешто ако се слажете. Не бих да ме погрешно схватите, мој кум држи хостел код станице. Није неки луксуз али је чисто и сигурно. Није ни скупо. Моћићете тамо да се задржите док се не снађете.?"
Погледала га је зачуђено и само потврдно климнула главом у знак одобравања, решена да се више не враћа тамо где је некада био њен дом.
КРАЈ ДРУГИ
Наслонила се на довратак и запалила цигарету. Бес у њој је полако јењавао. Очекивала је да ће он устати и позвати да је да се врати. Он због кога је жртвовала све, родитеље који су се од почетка противили њиховом браку, своју прву љубав коју је оставила зарад осмеха његових зелених очију, каријере коју није могла да гради упоредо са његовом. Знала је да ће кад се врати дати прећутну сагласност на све оно због чега се побунила. Није имала избора. Тихо се увукла у брачни кревет да га не пробуди. Није успела. Упитно је гледао.
"Извини, треба да добијем па сам нервозна." рекла је и привукла га ка себи.
"Мамаааа..можеш ли да дођеш у собу. Твој син ме мобингује"
"Јоооој, па мамааа...ишчупаће ми пола косе док се ти не смилујеш"
"Ретарду, остави ме на миру"
"Мамаааа...."
"Дебилко..."
Чежњиво је погледала шољицу тек скуване кафе и са уздахом је кренула ка дечјој соби. Њен уобичајени дан је могао да почне.
"Јоооој, па мамааа...ишчупаће ми пола косе док се ти не смилујеш"
"Ретарду, остави ме на миру"
"Мамаааа...."
"Дебилко..."
Чежњиво је погледала шољицу тек скуване кафе и са уздахом је кренула ка дечјој соби. Њен уобичајени дан је могао да почне
"Како се то понашате? У чему је проблем?"
"Проблем је у" мамином принцу", сакрио ми је свеску из математике. Добићу јединицу данас"
"Лажееее..тамо јој је телефон од оног црног дечка. Домаћи није ни написала јер је са другарицом целу ноћ дописивала. Читао сам поруке кад је заспала. Рекла је да га воли. Договарале су се да ти каже да спава код ње а да оде са њим у провод"
"Кретену један одвратни отворићу ти главу. Мама реци ми да си усвојила, или мене или њега. Оно не заслужује да делим гене са њим"
"Побогу децо, смирите се."
Нису је слушали, тако посвађани напустише стан. Спустила се у трпезарију.
"Љубави извини, попио сам ти кафу Скувај себи другу, ја морам да се нађем са кумом. Вечерас је Лига шампиона, па да уплатимо тикет. Сутра ћеш бити милионерка. Идем сад, видимо се вечерас."
"Е да, молим те сврати до маме, данима ме смара да јој поправим неку стону лампу коју јој је оставила бака."
"Могао си да ме повезеш на посао" рече тихо у затворена врата.
Свекрва јој је становала две улице ниже. Увек се питала зашто се они гурају у једнособном а његова мајка живи у огромном трособном. Одговор је гласио:"Мама је навикла на стан, умрла би када би га напустила а уосталом, он ће ионако нама припасти. Она нема никога осим мене"
"Уђи, откључано је. То си ти драга, мислила сам да је то мој син. Добро је да си дошла, имам да ти дам нешто. Као што знаш ја сам свог сина одгајила сама. Његов отац нас је напустио док је био сасвим мали. Он је цео мој свет. Да ли сам ти причала какав је фудбалер био? Могао је да буде бољи од Џајића, да је имао правог оца а не оног скота. Уфф..запричала сам се а ти сигурно журиш на посао."
"Шта је то са лампом? Могу ли да погледам?"
"Мила, зар стварно мислиш да не би умела да поправим једну обичну лампу? Уосталом, он не уме ни сијалицу да промени али ти то сигурно веч знаш. Само сам желела да га видим." рече пружајући јој свеску.
"Ово је кувар моје баке. Добила га је када се удавала од своје мајке. Знам да ти одлично куваш, само сам желела да га ти оставиш својој снахи, тако ће остати у породици. Мом господину сину реци да имам висок притисак, можда га то умилостиви, упротивном ћу овај стан оставити азилу за псе а не њему."
Пут до посла је скоро претрчала. Није волела да касни, ужасавале су је примедбе надређених. Данас их изгледа није могла избећи.
"Опет касниш. Чини ми се да ти то прелази у навику. Зашто овај предмет није завршен и да ли че се господична смиловати и завршити ове године."
"Али господине ово није..."
"Без изговора. До краја радног вренена желим да га видим на свом столу. Упротивном.."
Није морао да заврши реченицу, знала је шта следи. У дубини душе прижељкивала је то. Није желела да прихвати сажаљиве погледе колега и колегиница. Пројекат је био завршен, предала га је шефу и кренула кући. Онако замишљену, затекла је шкрипа кочница и аутомобил који се зауставио тик испред ње.
"Извините молим вас, ја сам крива"
"То си ти"
Није имала снаге да одговори, испред ње је стајао ОН. Лепши него што га се сећала, године су му донеле патину, није више био дечак.
"Где си нестала? Тражио сам те годинама."
"Никада нисам отишла из Града"
"Шта се десило са твојим сновима?"
"Снови су само за заљубљене девојке, ја сам удата жена."
"Журим на један састанак. Да ли можемо да се видимо. Имам толико тога да ти испричам."
"Наравно, ово је мали град" а знала је да се то никада неће десити.
Није могла у аутобус, сметали су јој погледи и додири. Желела је да бар тренутак буде сама.
"Мама, па где си ти. Нисмо још ручали а ја морам на тренинг."
"Дебели, тренер ти је рекао да омршавиш ако овако наставиш, служићеш им као лопта."
"Зар не можете бар понекад да се несвађате. Одувек сам патила што немам брата или сестру."
"Хвала Богу, што ти се сан није остварио. Ово је ноћна мора а не брат"
"Оставите мајку на миру и ја сам гладан. Да једем последњи пут као обичан човек. Ноћас остварујем све своје снове и понеки ваш. Да ли си купила пиво и грицкалице. Немој ми рећи да си заборавила."
Пресвукла се тек након три сата. Вечера, гомиле судова и веша, одлазак у продавницу по пиво. Више није осећала умор, тачније није осећала ништа. Ни глад ни жеђ. Само жељу да коначно оде у кревет и заспе. Сан је за њу увек био место где је чувала љубав а Бог зна да јој је сада било потребно да се сети зашто воли своју породицу.
"Скотееее, најплаћенији играч Примере а промаши гол са три метра. То се не би десило ни онима из бетон лиге а лепо сам рекао куму да није у форми. И шта сад? Отишло ми је последњих двеста евра на његову сигурну дојаву. Глупа наивчина."
"Истушираћу се и идем да легнем. Молим те стишај мало тон на телевизора. Јако сам уморна"
"Долазим брзо за тобом. Баш си секси кад се истушираш" Заустила је да прокоментарише али није имала снаге за то. Пробудио је додир и задах пива и зноја.
"Љубави, дошла је твоја мушкарчина. Желим те."
"Немој вечерас. Немам снаге."
"Многе би се радо мењале са тобом. Оно што ти одбијаш оне би радо узеле."
"Знам љубави"
"Како год хоћеш, само немој после да се буниш пто сам нашао љубавницу. Не посвећујеш ми довољно пажње"
Помислила је да га није добро чула али он је наставио.
"Чуди ме што то одавно нисам учинио. Онда би ваљда научила да цениш чињеницу да те лебом храним."
"Кога ти храниш лебом? Мене? Ма јебите се сви, Пепељуга даје отказ." На брзину се обукла и у путну торбу спаковала најнужније.
"Шта је теби? Врати се назад, не прави скандале. Ионако немаш где", било је задње што је чула док је напуштала стан.
КРАЈ ПРВИ
Хладан ваздух ју је пресекао, срећом брзо је наишао такси кога је позвала. Срећом, возач није био знатижељан, тишина јој је пријала.
"Стигли смо"
"Молим вас, сачекајте ме пет минута да проверим да ли су моји родитељи код куће."
"Хоћу госпођо."
Осећала је јаку нелагодност док је прилазила капији. Није посетила мајку годинама. Правдала је себе да се редовно чују телефоном. Након дугог чекања на вратима се појавила старија жена.
"Ти си, шта се десило?"
"Напустила сам га мајко. Могу ли да уђем?"
"Твоја удаја је била само твој избор. Овде ти повратка нема."
Без речи се окренула и вратила у такси.
"Где сада идемо госпођо?"
"Не знам, немам више где" кроз сузе му одговори.
"Предложио бих вам нешто ако се слажете. Не бих да ме погрешно схватите, мој кум држи хостел код станице. Није неки луксуз али је чисто и сигурно. Није ни скупо. Моћићете тамо да се задржите док се не снађете.?"
Погледала га је зачуђено и само потврдно климнула главом у знак одобравања, решена да се више не враћа тамо где је некада био њен дом.
КРАЈ ДРУГИ
Наслонила се на довратак и запалила цигарету. Бес у њој је полако јењавао. Очекивала је да ће он устати и позвати да је да се врати. Он због кога је жртвовала све, родитеље који су се од почетка противили њиховом браку, своју прву љубав коју је оставила зарад осмеха његових зелених очију, каријере коју није могла да гради упоредо са његовом. Знала је да ће кад се врати дати прећутну сагласност на све оно због чега се побунила. Није имала избора. Тихо се увукла у брачни кревет да га не пробуди. Није успела. Упитно је гледао.
"Извини, треба да добијем па сам нервозна." рекла је и привукла га ка себи.
"Мамаааа..можеш ли да дођеш у собу. Твој син ме мобингује"
"Јоооој, па мамааа...ишчупаће ми пола косе док се ти не смилујеш"
"Ретарду, остави ме на миру"
"Мамаааа...."
"Дебилко..."
Чежњиво је погледала шољицу тек скуване кафе и са уздахом је кренула ка дечјој соби. Њен уобичајени дан је могао да почне.
