Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Prazna duša
puna čaša.
Dodirni mi usne
svojim hladnim rubovima,
nazdravi sa mnom,
umrtvi mi dušu,
ugasi bol,
probodi telo stihovima,
isprati me, i ne okreći se,
ne žali me,
ne pružam ruke svoje ka spasenje,
gutam tugu
s osmehom na licu
i nežnost u očima,
Prokleta bila.
Deset minuta su svi govorili istinu
Niko nije lagao
Ludak je prvi počeo
Rekao je javno koga sve ne voli
Rekao je šta misli
Rekao je šta želi i šta uopšte ne voli
Rekao je ko je i šta je
Mirnim glasom
Poletela su gowna u vidu pravednih osuda i ludaka su zasuli pretnjama paklom i tako nečim još
Ludak je prvi put bio slobodan
Nisam baš neki obožavalac emisija Grand produkcije, ali moram priznati da se i u njima ponekad može pronaći kvalitetan muzički sadržaj.
Baš na jedan takav, nabasah jutros, dok sam lezeći pregledavao objavljene postove na fejsbuku.
Videvši naslov jedne od mojih omiljenih domaćih narodnih pesama, odlučio sam da pogledam izvedbu, iako sam bio pomalo skeptičan.
Pomislio sam, ko još može izvesti ovu pesmu, na način na koji je to legendardni Toma Zdravković činio?
Blago je reći da sam pogrešio. Pesma ne samo da je dostojna originalu, već ima i neku svoju ličnu notu, koja je većini publike i žiriju,
izmamila po koju suzu na licu. Cinjenica da je izvođač pesmu posvetio nedavno preminuloj supruzi, dodatno pojačava celokupni utisak.
Skupiti...
Na samom uglu ulice, velika širom otvorena zelena kapija vodi u unutrašnjost dvorišta natkrivenog metalnom mrežom čiju hladnoću ublažavaju listovi vinove loze koja s jeseni obilato nudi raskošne ljubičaste grozdove.Eh, koliko puta je čika Bahrija zaustavio mene i mog dječaka ,ne davši nam da krenemo dalje dok bi on brao sočne grozdove i punio plastičnu vrećicu za nas dvoje.
Ugodna hladovina dvorišta doima se pomalo neuredno. Na sve strane su gume automobila koje čekaju da budu zalijepljene, dva bicikla, nekoliko lopti koje čekaju da budu napuhane i dječijom nogom klinaca iz moje ulice šutirane.
Čika Bahrija je najčešće stajao ispred kapije u svom narandžasto-plavom kombinezonu uvijek nasmijan, spreman na šalu uprkos milion nedovršenih...
Hodala sam i hodala
koracima koji nisu hodali,
htela da ostavim trag
nepoznatim putevima,
ulicama bez adrese,
sa gluhim vetrovima,
da pronađem zoru,
a da ne prođem putem noći .
Naučila sam da ne gledam u kožu
već ono šta je na koži
vatra i nada.
Srela sam srećne i tužne,
srela sam ljude i neljude,
žvakala reči da jasnije izrazim svoje mišljenje
pa gutala tuđa nerazumevanja,
kompromise, duvanski dim,
uvrede, sopstveno dostojanstvo..
Hodala sam i hodala,
kamenje mi se zaglavilo u kolenima
od nespretno padanje,
umorila sam se od hodanja,
od okamenjene suze,
Želim svoj mir.
Izvesni antropolog je predstavio igricu deci jednog afričkog plemena. Stavio je korpu sa ukusnim voćem blizu drveta i rekao im: Prvo dete koje dođe do drveta dobiće celu korpu.
Kada im je dao znak za start, bio je iznenađen kada ih je video kako hodaju zajedno, držeći se za ruke dok nisu stigli do drveta i podelili voće!
Pitao ih je zašto su to uradili kada je svako od njih mogao sam da dobije celu korpu. Jedna devojčica je jednostavno rekla: „Kako jedan od nas može biti srećan ako su svi ostali tužni?“
Ovo je Ubuntu.
Ubuntu znači: „Ja sam zato što jesmo“.
Nisu deca kriva.
Nisu ni roditelji, ali deca nikako nisu.
Njihovo glavno zanimanje je igra, svakako.
Krivi smo mi kao društvo, kao celina koja ćuti.
Volim svoju struku. Zaljubljena sam u nju.
Sa 12 godina sam znala da ću raditi sa decom.
Sa 20 sam upisala pedagogiju i strastveno sam se zalagala za modernizaciju studijskog programa kako bi naše diplome govorile o značaju poziva koji smo odabrali. O nama kao pojedincima koji su spremni da pristupe dečjem razvoju sa mnogo razumevanja, ljubavi i strpljenja.
Sa 25 sam završila master program Obrazovne politike gde mi je Aleksandar Baucal bio mentor. Od tog čoveka sam naučila mnogo više od pukih tehnika istraživanja u oblasti obrazovanja. Naučila sam šta znači živeti svoju struku svakog...
Evo kako to izgleda kad forumaši sarađuju. Ja sam napisala stihove koje je otpjevao Darko. Hvala Krstarici !
Kad se ti smiješ
Kad se ti smiješ
zažubore potoci
za brijeg se otkotrljaju oblaci
a obraz mi zarumene sunčevi zraci.
Kad se ti smiješ
kao polen lak
po duši se prospe glas ti zvonak
pa iz njeg nikne crven cvijet
kad se ti smiješ divan je svijet.
Kad se ti smiješ
milujem ti bore smijalice
i ljubim ti čelo bijelo
dok mi srce od radosti poskakuje cijelo.
Postoji jedan deo Beograda,koji odiše magijom.
To je onaj deo u troglu oivičenim ulicama 29 novembra, Dušanovom i Skadarskom .
Sa donje strane je sakriven zgradama predratnih bogatasa ,
od gore zaštićen vrevom turista u cirkusu kvazi boemštine koju zovu Skadarlija.
Jednu liniju ćine načičkane radnje iza kojih se otvara čitav novi svet.
Kućice obrasle u bršljan, maleni parkić. Čak i sunce u sija na drugaciji nacin.
A noću? Noću kada mesec pokrije ispraznost svakodnevice, e onda tu možes ocekivati čuda.
Redjaju se u šetnji sadašnji boemi i zanesenjaci mešajući se sa duhovima znamenitih Beogradjana.
Kad, kad ako si dovoljno uporan mozes videti kako prolaze Mika Alas i Tin Ujević raspravljajuci se.
Tetura se tu i večiti Djura ogrnut...
Ovo je bajka.
Jednom bila jedna princeza. Bila je toliko lepa koliko nije bila pametna. Na prijemu koji je njen otac priredio za ambasadore i predstavnike stranih zemalja upoznala se sa jednim ambasadorom iz zemlje koja se zvala "Viteško kraljevstvo". Pitala ga je zašto se njegova zemlja zove takvim neobičnim imenom. Odgovorio je da je to zato što su tamo samo jako plemeniti ljudi koji drže do časti i poštenja. Nastavila je da razgovara s njim. Bilo joj je jako prijatno, jer je on opisivao predele koje je proputovao i video, a za koje ona nikad nije ni čula. Da nije bilo jednog detalja on bi joj se jako svideo. Bio je prilično ružan, tako da je volela da ga sluša ali nije volela da ga gleda. I nakon prijema je nastavila da se viđa sa...
Postoji samo tama u očima
koji ne vide iznad vrha,
možda zbog nedostatka ostrine
ili zbog milovanja očnih kapaka
koji gledaju s prezirom.
Apsurdna gramatika laži,
perfidnost
i eho jadnog purpurnog smeha.
Dah olova koji vapi na smrt,
nož u leđa koji prija,
mrvica koja truje lastu.
Šta vredi srce
Ili usne koje izgovaraju samo istinu
Ili cveće koje je krasilo moju glavu
Kad se sve raspadne.
...
...nijesu 'za sve krivi' prosvetni radnici ali,
moralno i aktuelno je odgovornost na njima
da se povuku iz sredine u kojoj su prokazeni...
...ne moze se desiti extremno uspjesna devijacija i psiholosko-pedagoskog pada kao i rukovodstva
jedne ustanove a da nema nikakve radikalne odgovornosti tj. samodgovornosti...\prokazena' Ustanova nije neka
seosko_marginalna ili otaljajuca organizacija nego
ugledna i ogledna kao po polozaju tako i odvijanju svega sto krasi jedno okupljanje i svrsishodno
pripremanje za visa i visoka osvajanja znanja i proucavanja...donosio sam kao student, na ledjima djaka_pocetnika
moju Sinovicu i poslije nastave castili se u obliznjoj poslasticarnici ...tisina i mirna patinasta atmosfera
obavijali su Skolu
koju i...
Istina pre svega. Jer, ma koliko bola donela, postenija je od lazi.
Ne volim kad mi istinu pakuju u svetkave kutije, sa leprsavom masnom od lepe reci..
Ne volim kad vidim istinu, golu, stidljivu, drhtavu, a neko mi kaze: "Vidi tu haljinu, kako joj lepo stoji, koliko samopuzdano je nosi".
Pljuni mi istinu u lice, majke ti, ma koliko gorka bila, progutacu je.
Nisam ja ni sljepa ni gluva...a boga mi ni njema...ako cutim, nije da nemam sta da kazem, samo, nije vredno, ako tebi nije, uzvracam istom merom.
Izgube te ljudi, ne znajuci ni da su te imali.
Izgube te na prvu laz.
Nista vise nije isto...
Погледао је шертеским погледом, несташног дечака. Смишљао је нови марифетлук.
- Лепо је време, прошапута јој тик потред ува.
- Где скитамо данас?, упита она не часећи ни часа.
- Ја бих данас негде поред воде. Треба ми опуштање уз шум таласа.
- Мммм, одлична идеја. Уморна сам од гужве и непрестане јурњаве. Устај, идемо одмах!
- Да сам рекао да идемо на Марс ти би и тада одмах скочила...
- Наравно. Са тобом и с оне стране дуге...
Утрчала је у собу, пресвукла се брзином светлости, покупила немирне локне у реп и ставила мало ружа на усне. Погледала се у огледалу и задовољно насмешила.
- Изгледаш тако секси. Нећу моћи да те одбраним од насртљивих погледа, говорио је гледајући нетремице у њену заводљиву фигуру.
- Како да не. Сви ће...
Ako imaš kome
lako je napisati pjesmu neku
lagano otvoriš česmu
i pustiš stihova rijeku.
Pa onda koritom svojim
riječi munjevito teku.
dok slušaš sićušnih slova
lomljavu,vrisku, dreku.
Od riječi možeš da načiniš
šta ti je volja
po sto puta maštom ih pišeš i brišeš
il' zgužvaš pa od njih napraviš golemu loptu
stihom zaživiš , maštaš i dišeš.
Ako imaš kome
lako je napisati pjesmu neku
uzdah ispustiš dok pero duše
neumorno piše
jer pjesma je trenutak
i mnogo, mnogo više.
Obožavam da vozim Beogradom u predvečerje.
Saobraćajna gužva na tren utihne.
Oni koji se vraćaju sa posla već su u svojim stanovima
a oni koji idu u provod tek su počeli da se spremaju.
Društvo mi prave zakasneli taksisti koji jedva čekaju da parkiraju
i umorni vozači GSB-a koji dremljivo broje stanice do zavrsetka smene.
Svetla na prozorima se pale i iza njih počinje život.
Radosti,tuge,razočarenja,strasti,mržnje...svaka sudbina za sebe.
Tako blizu a opet tako daleko.
Uvek sam se pitao sta žele svi ti ljudi.
O čemu sanjaju? Čemu se nadaju i koga vole?
Možda bas u soliteru preko puta ljubav njihovog života provodi jos jedno dosadno veče gledajući turske serije a oni to ni ne slute odlazeći da uplate tiket u obliznju kladionicu.
Nadam se...
Gledaš me odozgo
stišćeš konopac među prstima
smeješ se,
poslednji krik u grlu,
a ti samo gledaš odozgo.
Posalji mi Boze najzgodniju zenu..
Zar ne vidis koliko sam sam?
Hocu da me neko voli!
Tako mi treba. Zasto me kaznjavas?
Plakao sam duboko u sebi znajuci da me cuje.
Nadah se uslisenju molitve.
I zaista, Bog je mislostiv..
Nedugo zatim... pojavi se prelepa devojka
i prosaputa nesto mojoj dusi
na nekom jeziku kojeg prvi put cujem
a opet sve sam razumeo.
Hvala ti Boze sto me slusas
i kad ne zelim da budem sam
i kad sam sam.
Jer si ti u oba slucaja uz mene.
Da mi pokazes kako izgleda
uslisenje mojih molitvi
i koliko sam zrno peska
koje nikad nije samo..
udavljeno u moru tvoje ljubavi.
Ово је универзална дефиниција стваралаштва и рада:
Стваралаштво је стварање квалитативне стране субјекта.
Рад је стварање квалитативне стране објекта.
У пракси свако стваралаштво подразумева и неки рад,
и обратно сваки рад подразумева и неко стваралаштво.
То се најбоље види у економији:
- стваралаштво(у економији) представља стварање квалитативне стране економског субјекта,
а то је стварање: имена, жига, патента, пројекта, дизајна, софтвера..итд.
- рад(у економији) представља стварање квалитативне стране економског објекта,
а то је стварање: робе и услуга.
Могуће је да ће рада бити све мање, а стваралаштва све више..
Исти принцип може да постоји у политици:
Стваралаштво(у политици) је стварање квалитативне стране политичког...
Aldous Huxley: "Ako većina nas ne zna sebe, to je zato što je samospoznaja bolna i što više volimo zadovoljstvo iluzije."
-Nema konačne samospoznaje. Razlog tome je što je naš duhovni potencijal bezgraničan. Zato kroz različite životne okolnosti otkrivamo drugačije aspekte svoje ličnosti. Većina ljudi ima lepo mišljenje o sebi. Medjutim, njihov stvarni karakter se najbolje ispolji u teškim situacijama i iskušenjima.
Ko u takvim momentima nadvlada sebične interese i ostane dosledan najvišim principima pokaže visoki stepen samosvesti, snagu i rešenost da napreduje u duhovnom rastu i razvoju. Takvom čoveku je lako biti iskren, jer nema šta da krije.
Ali, ako popusti pred iskušenjem i postupi nepošteno, a i dalje želi zadržati lepo...
Znaš ono
kad sam fol bila ljuta
dok si iz džepa svog kaputa
do ljubavi na pola puta
milion malih vragova vadio
na račun moj milion šala radio
mojom se tobožnjom ljutnjom sladio
a onda se opet spretno vadio.
Znaš ono
kad sam ti rekla da je dosta toga
da ne prestaneš u sebi molila Boga
znaš da mi sad sve to fali
jer ozbiljno si me shvatio.
Znaš ono
a znaš ako si ikad od ljubavi patio.
(narsvno sadržaj trećeg dela se naslućuje)
... u tom periodu sam bila sama. Raskid se desio u februaru. Nije mi nesto nedostajao muskarac. Uzbuđenja sam uspevala da zataskam svojim prstićima i eventualno uz malu pomoć ručke od četke za kosu...
Toga jutra me je probudilo zvono na vratima. To staro drndavo zvono probudilo bi i mrtvog čoveka.
Zvoni već dva puta a maoja mama ne otvara. Znaci nije tu. Ne bi dozvolila da neko probudi njenu umornu mezimicu.
Sigurno je poštar. Rećiću mu da nemam ključ i da dođe sutra ili nek ostavi ispod otirača.
Zvirnula sam kroz spijunku. Joooj to je Marko. I bre klinac je stvarno dosao na kafu. Uff.
-Cao Marko.
-Probudio sam te. Izvini.
Razmišljam kako sam rasčupana od spavanka i poguzvana i nije tesko...
Čujem se sa mamom. Ona i dalje živi u malom gradiću odakle sam ja davno otišla. Kaze mi da je dolazio Marko iz Australije. Došao sa ženom i dva deteta, dečak i devojcica. Kaze mama malecni jedno drugom do uveta. Kaze mama onako su čokoladni, a i žena mu je tamnoputa.
Kaze mi mama ostavio ti Marko neki poklon. Lepa kutija baš. Hoćeš da otvorim da vidiš šta je?
-Ne. Nemoj otvarati hoću da se iznenadim kad dođem da otvorim.
Marko je bio beba kad sam ja polazila u drugi razred osnovne. Živeli su na sprstu preko puta. Možda godinu dve pa su kupili stan sprat ispod nas. Moja mama i Markova mama su pile kafu zajedno. Spremale zimnicu zajedno. Razmenjivali recepte... Bile su dobre i bliske komsinice. Nisu nešto bile bliske ali su se družile...
Cvjetovi crveni
poljem duše iznikli,
uzmirisali,
dušu omamili,
opili,
suzom radosnicom
zaliveni,
toplim uzdahom ogrijani.
Nježnim korakom
međ' njih
zalazim
da ih ne pogazim,
ljepotu da ne uništim.
Cvjetovi crveni
poljem duše procvali.
Posle dva dan Marko je opet bio u dvorištu kada sam polazila na posao. Nisam žurila.
-Hajde da te povezem.
-Imama vrmena. Hvala ti Marko. Neću da te cimam.
-Ne cimaš me uopšte. I onako ću da se provozam.
- Ok. Hvala ti. Samo da vežem kosu. Prošli put mi se razletela kosa na sve strane.
Sedam. Nekako po automatizmu, kao da sam se vozila stotinu puta, stavljam ruke oko vozačevog struka. Naslanjam se na leđa vozača. Osećam njegov miris. I ovog puta osećam butinama vibracije koje proizvodi motor. Te vibracije nisam primetila prošli put.
Brzo smo stigli. Pokazao mi je prstom ka auspuhu.
-Vruć je.
-Pazim. Hvala ti puno Marko. Svrati sutra pre podne da pijemo kafu.
-Hoću. Vidimo se.
18.05. 1993 ubijena je jedna Ljubav ......
navršava se 30 godina od ubistva Boška i Admire
Tog dana Boško i Admira, koji su bili u dugoj vezi, pokušali su pobjeći iz ratnog ludila. No baš na Vrbanja mostu zaustavio ih je snajper. Prvo Boška, a onda i Admiru. Umrli su zagrljeni.
Amir Šulović, Boškov prijatelj iz mladosti, u jednom intervjuu je rekao da je njihov plan bio domoći se Grbavice, a tamo se moglo samo preko Vrbanja mosta.
Bilo je teško, ali imali smo prijatelje, doduše nijednog dovoljno moćnog da garantira da će se iz grada moći izaći. Boškov i Admirin prelazak na Grbavicu bio je dogovoren i s jednom i s drugom stranom. Znam čak i imena tih ljudi, rekao je Šulović.
Tko je ubio Boška i Admiru ni danas se ne zna, a...
Da li bi hteo da sa mnom pobegneš?
Da nas ne stignu preteće senke života,
mislima da poletimo sa pahuljama,
a onda padamo sa kapima kiše.
Niz dugu se spuštamo kao sa tobogana
a onda utonemo u zlatno klasje žita
Urežemo u koru drveta dva imena
U sećanje uspomenu koje se ne briše.
Da li bi sa mnom uradio nešto blesavo?
Napravio veliki dvorac od peska
I stepenice do guste krošnje drveća
Da li bi hteo da uhvatiš Sunce u čašu.
da njegove boje mračne senke oteraju,
ukrao bele oblake da jastuci budu
Zvezde poskidao i u moje oči smestio
Plavetnilom neba pokrio postelju našu.
Da li bi?
Imam kiše za tvoje ispružene ruke,
Ruke za tvoje vrele obraze,
Za tvoje žedne usne, nemirna usta.
Imam oči koje plaču za tvojim,
Topao zagrljaj za tvoje telo,
Za tvoje olujno nebo, žarko sunce.
Imam bol bez tuge,
Tuge bez žaljenja,
Toliko radosti bez razloga,
Tebe, s razlogom.
Charles Bukowski: "Tuga je prouzrokovana inteligencijom, što više stvari shvataš–više bi voleo da ih nikada nisi shvatio!"
- Uzrok tuge su tužne stvari koje se dešavaju u svetu u kojem živimo, a ne inteligencija. Iteligencija samo reaguje na njih. Nije prijatno shvatiti neke stvari, ali je korisno.
Pruža mogućnost da se učini nešto u vezi njih, da se promene i tako smanji tuga. Medjutim, problem je što se inteligencija i zdrav razum predstavljaju kao prepreke napretka i što se ljudi podstiču da ne misle.
-----------
John Ortberg: "Ono što stalno ulazi u vaš um i okupira ga, eventualno ga oblikuje i to se na kraju ispolji u onome što radite i ko postajete."
- To i jeste razlog što se od davnina ističe značaj kontrole nad sobom...