I takav je bio moj brat - veliki Sokrat

I takav je bio moj brat - veliki Sokrat
----------------------------------------
Sokrat je poznat po svom, veoma bogatom, načinu izražavanja. Njegove ironije su i danas biseri, naročito za one malobrojne kojima filozofija u srcu i duši nadima, da im se od velumlja iz ušiju puši. Zato su ga jedni, oni maloumniji i bedni, nazivali čudakom i ludakom, a drugi, oni koji su ga razumeli, genijem. Zbog toga je, još uvek, omiljen lik anegdota koje se o njemu prepričavaju i prenose s kolena na koleno. Nije nužno da to ima istorijsko utemeljenje i filozofsku vrednost – bitnije je da se shvati smisao njegovih poruka i pouka. U vezi sa tim želim da vam prepričam i ovu anegdotu o mom velikom bratu Sokratu …

Jednom prilikom, šetajući, kao što je to svakodnevno činio, bolje reći gluvareći po prešnjavim sokacima drevne Atine, onako zamišljen , uvek bunovan i u svoj unutrašnji svet zaburen , na njega nailaze zatvorski stražari, sa isukanim kopljima i bodežima, jureći za nekim odbeglim kriminalcem. Kada je mimo Sokrata šmugnuo taj odbegli robijaš jedan od stražara je zaurlao:

“Uhvati ga ! Drži ga!«

Sokrat se na te reči nije osvrtao, čak ni okom trepnuo, a kamo li uznemirio svoju dušu.

“Jesi li gluv ? Zašto nisi morilcu presekao put ?« - vrištao je i ljutio se na Sokrata taj stražar.

“Morilcu? Šta misliš s tom rečju?« - osmehujući je reko Sokrat

“Čoveče božiji, ma gde si se našao! Morilac je čovek koji ubija. » grdi i poučava stražar Sokrat.

“Dakle mesar?” – uzvratio je Sokrat

“Budalo stara! To je čovek koji je ubio drugog čovek« opet će stražar.

“Ahaaa, vojnik.” – procedi milozvučno Sokrat.

“Ne! Čovek koji ubija u mirnodopsko vreme« - nastavlja stražar.

“Aha, već razumem; dželat.” – odgovara Sokrat.

“Magarac! Čovek koji ubija sočoveka na njegovom domu.” – zaurla stražar.

“Aaa, takooo! Lekar, zar ne ?!« - grohotom smejući se Sokrat izreče.

Stražar je tada od mržnje, besa i srdžbe zapenio, zateturao i pao Sokratu pred noge … To i jeste jedino mesto za one koji ništa ne znaju i u svojoj neumosti uživaju …

Krstan Đ. Kovjenić

 

[thotr]

I takav je bio moj brat - veliki Sokrat
----------------------------------------
Sokrat je poznat po svom, veoma bogatom, načinu izražavanja. Njegove ironije su i danas biseri, naročito za one malobrojne kojima filozofija u srcu i duši nadima, da im se od velumlja iz ušiju puši. Zato su ga jedni, oni maloumniji i bedni, nazivali čudakom i ludakom, a drugi, oni koji su ga razumeli, genijem. Zbog toga je, još uvek, omiljen lik anegdota koje se o njemu prepričavaju i prenose s kolena na koleno. Nije nužno da to ima istorijsko utemeljenje i filozofsku vrednost – bitnije je da se shvati smisao njegovih poruka i pouka. U vezi sa tim želim da vam prepričam i ovu anegdotu o mom velikom bratu Sokratu …

Jednom prilikom, šetajući, kao što je to svakodnevno činio, bolje reći gluvareći po prešnjavim sokacima drevne Atine, onako zamišljen , uvek bunovan i u svoj unutrašnji svet zaburen , na njega nailaze zatvorski stražari, sa isukanim kopljima i bodežima, jureći za nekim odbeglim kriminalcem. Kada je mimo Sokrata šmugnuo taj odbegli robijaš jedan od stražara je zaurlao:

“Uhvati ga ! Drži ga!«

Sokrat se na te reči nije osvrtao, čak ni okom trepnuo, a kamo li uznemirio svoju dušu.

“Jesi li gluv ? Zašto nisi morilcu presekao put ?« - vrištao je i ljutio se na Sokrata taj stražar.

“Morilcu? Šta misliš s tom rečju?« - osmehujući je reko Sokrat

“Čoveče božiji, ma gde si se našao! Morilac je čovek koji ubija. » grdi i poučava stražar Sokrat.

“Dakle mesar?” – uzvratio je Sokrat

“Budalo stara! To je čovek koji je ubio drugog čovek« opet će stražar.

“Ahaaa, vojnik.” – procedi milozvučno Sokrat.

“Ne! Čovek koji ubija u mirnodopsko vreme« - nastavlja stražar.

“Aha, već razumem; dželat.” – odgovara Sokrat.

“Magarac! Čovek koji ubija sočoveka na njegovom domu.” – zaurla stražar.

“Aaa, takooo! Lekar, zar ne ?!« - grohotom smejući se Sokrat izreče.

Stražar je tada od mržnje, besa i srdžbe zapenio, zateturao i pao Sokratu pred noge … To i jeste jedino mesto za one koji ništa ne znaju i u svojoj neumosti uživaju …

Krstan Đ. Kovjenić

Pogledajte prilog 1367182

Kažu dok je bio u vojsci, često je namerno ispustao sapun.

 

[Antihejter]

Baš sam se ismejao, odlična anegdota

 

[Antihejter]

Imam i ja jednu, ako ne smeta?

Jednog dana potraži Sokrata neki čovek i reče:
”Znaš li šta sam sve čuo o tvome prijatelju?”
”Trenutak.” odgovori Sokrat. ”Da li si to što mi želis reći prosejao kroz tri sita?”
”Tri sita?”
”Da.” odgovori Sokrat.
”Pre nego ispričaš neke stvari o drugome, dobro je da uzmeš malo vremena i proseješ ono sto
želiš reći.

Prvo je sito Istine. Jesi li proverio da li je istina ono sto mi želiš ispričati?”
”Ne, pa i nisam. Nisam video, samo sam čuo kako pričaju.”
”Dobro! Ne znaš da li je to istina”
Probajmo ponovo: pokušajmo prosejati drugačije, sad ćemo uzeti sito Dobrote.
Ono sto mi želiš ispričati o prijatelju, je li nesto dobro?”

”Ne, bas suprotno! Čuo sam kako se tvoj prijatelj loše poneo.”
”Dakle,” nastavi Sokrat, ”želis mi ispričati loše stvari o prijatelju, a nisi
siguran jesu li istinite. To i nije bas ohrabrujuće!
Ostalo je još sito Koristi.
Je li korisno da mi ispričaš sve što je moj prijatelj uradio?”

”Korisno? Pa i ne, ne vjerujem da bi ti to moglo koristiti.”
”Dakle,” zaključi Sokrat, ”ono sto mi želiš ispričati nije Istina, ni Dobro, ni Korisno, pa zašto bi mi onda pričao.
Ne želim nista znati od onoga sto si mi hteo ispričati, i tebi će biti bolje da sve to zaboraviš.”

 

[KPCTAHK]

Imam i ja jednu, ako ne smeta?

Jednog dana potraži Sokrata neki čovek i reče:
”Znaš li šta sam sve čuo o tvome prijatelju?”
”Trenutak.” odgovori Sokrat. ”Da li si to što mi želis reći prosejao kroz tri sita?”
”Tri sita?”
”Da.” odgovori Sokrat.
”Pre nego ispričaš neke stvari o drugome, dobro je da uzmeš malo vremena i proseješ ono sto
želiš reći.

Prvo je sito Istine. Jesi li proverio da li je istina ono sto mi želiš ispričati?”
”Ne, pa i nisam. Nisam video, samo sam čuo kako pričaju.”
”Dobro! Ne znaš da li je to istina”
Probajmo ponovo: pokušajmo prosejati drugačije, sad ćemo uzeti sito Dobrote.
Ono sto mi želiš ispričati o prijatelju, je li nesto dobro?”

”Ne, bas suprotno! Čuo sam kako se tvoj prijatelj loše poneo.”
”Dakle,” nastavi Sokrat, ”želis mi ispričati loše stvari o prijatelju, a nisi
siguran jesu li istinite. To i nije bas ohrabrujuće!
Ostalo je još sito Koristi.
Je li korisno da mi ispričaš sve što je moj prijatelj uradio?”

”Korisno? Pa i ne, ne vjerujem da bi ti to moglo koristiti.”
”Dakle,” zaključi Sokrat, ”ono sto mi želiš ispričati nije Istina, ni Dobro, ni Korisno, pa zašto bi mi onda pričao.
Ne želim nista znati od onoga sto si mi hteo ispričati, i tebi će biti bolje da sve to zaboraviš.”

Zahvaljujem od , poštovani prijatelju, jer nema većeg intelektualnog zadovoljstva i ljudske časti od te da danas neko želi nešto da pročita i onda svoj doprinos da kako bi se znanje širilo dalje... Srdačan pozdrav, poštovani prijatelju!

 

[Antihejter]

Zahvaljujem od , poštovani prijatelju, jer nema većeg intelektualnog zadovoljstva i ljudske časti od te da danas neko želi nešto da pročita i onda svoj doprinos da kako bi se znanje širilo dalje... Srdačan pozdrav, poštovani prijatelju!

Nema na čemu, baš zato što su svi u nekom takmičarskom tripu i niko ne ume ili neće da podrži nikoga ako nema koristi od toga, ja se još trudim. Ljudski je.

 

[KPCTAHK]

Nema na čemu, baš zato što su svi u nekom takmičarskom tripu i niko ne ume ili neće da podrži nikoga ako nema koristi od toga, ja se još trudim. Ljudski je.

Prijatelju, Ti si ljudina, zaista, i na svemu Ti hvala. Sve manje je ljudi, a sve više zlobnika i bezumnika. Svako vidi tuđe, a neće da spozna sopstvene grehe. U to ime objavljujem i sledeći moj srcem zapisan diktat duše, kako bismo shvatili kolika je težina tuđeg greha ... Sedačan pozdrav, prijatelju!

Težina tuđeg greha
---------------------
Posle preteće, AV-AV bi to nazvao »vaseljenski potop« - ne zna svinja šta je dinja, višednevne vododerine iz nebesa i grmljavine koja mi je još uvek brideće brujala u ušima osvanuo je prelep letnji dan. Sunce je svojim zracima sve oblivalo bleštećom, zlatno-rumenom, bojom, a svojom toplotom tako prijatno milovalo telo da bi bio neoprostivi greh tog dana ostati u manastirskom konaku u polumračnom budžaku okružen sa memlivim prastarim knjižurinama iz kojih sam se svakodnevno, u neizmernim količinama, napajao znanjem. Metalni krov na našoj crkvici se je tako bleštao da ga je bilo milina pogledati i u duši osetiti onaj neopisivi blagougođaj. Dve nedelje pre tog dana sam imao postrig (zamonašio se) i primio hirotoniju (rukopoloženje). To moje zamonašenje i hirotonija je za moje mladalačke i znanja uvek željne misli je bio onaj pravi vaseljenski potop, ali nekoliko sam se bio već pomirio sa tom svojom prokletom sudbinom, sprijateljio sam se s` tugom, u to vreme jedinim mojim drugom, i sve mi je nekako bilo lakše, podnošljivije i jedino što me je još uvek mučilo, noćima sam neutešno plakao zbog toga, je u srcu zauvek ostala moja Verica, neprebolna moja rana – moja najvoljenija devojka iz mladalačkih dana. To da su mi oduzeli moje kršteno ime, Krstan, i da sam se počeo da odazivam na o. Stefan nije bila samo pusta simbolika – bolno je bilo saznanja da je onog vragolastog Krstana, bibliofila i ženoljuba zauvek nestalo iz moje duše. Sa o. Vitalijem (Ignjatović), bio je dvadesetak godina stariji od mene i iskusan kao monah i sveštenik, smo bili jedino monaško bratstvo u manstiru Liplje, nalazi se u vrletnoj udolini u podnožju planine Borja, negde na pola puta između Maslovara i Teslića, pošto je o. arhimandrit Jefrem (Milutinović), sadašnji vladika Banjalučki, bio još uvek na Duhovnoj akademiji, negde u tadašnjem SSSR-u, a o. Miron je još uvek žuljao rasklimane klupe u bogosloviji »Sveti Arsenije Sremac« u mojim, zauvek u duši ostalim, Sremskim Karlovcima.

Veče pre toga o. Vitalije mi je rekao da moramo, zaradi jelosvećenja, taj dan da odemo do Gornje Šnjegotine koja se nalazila 3-4 sata dobrog hoda od našeg manastira. Zato sam to jutro rano ustao, obavio jutarnje bogosluženje u hramu Božijem i pomogao o. Vitaliju oko pripreme doručka, pripremi za višednevno odsustvo iz manastira i generalnom čišćenju manastrskog konaka. Imali smo puno posla oko toga i zato smo se po najvećoj vrelini, negde oko ručanica, uputili na naše putešestvije. Išli smo ćutke i uživali u svemu tome čime nas je Bog obdario. Došavši do rečice Lipljanka, tog dana je bila nabujala, hirovita i preteća kao moj rodni Vrbas, koju smo morali preći po njenom toku jer nije bilo nikakvog mosta u blizini, zatekli smo jednu uplakanu prelepu, veoma oskudno obučenu, imala je na sebi samo jednu, veoma kratku, haljinicu plave boje, devojku, negde je bila mojih godina. Rekla nam je da joj je konj pobegao preko reke, ona ne sme da je prečka, a kući ne sme bez konja. Bez imalo oklevanja rekao sam joj da mi se popne na leđa, rukama me je stegla oko vrata, nogicama oko struka, a ja sam je zgrabio ispod guze da mi u reku ne padne. Prešli smo, mokri do kože, preko te reke, ispustio sam devojku i krenuli smo dalje. Na domak našeg cilja putovanja, negde posle 3-4 sata muškog pešačenja, mantija na meni se je bila posušila i tada je bila mokra samo od znoja napornog pešačenja, o. Vitalije je, prvi put od kako smo krenuli iz manastira, prezirljivo mene uputa:

»Brate Stefane, zar nisi svestan da si danas veliki greh počinio ?«

»S čime ogreših napaćenu dušu, o. Vitalije ?« - odgovorio sam mu pitanjem.

»Greh je još veći, brate Stefane, ukoliko nisi svestan da si ga učinio , ne pokješ se i ne moliš Boga da ti oprosti i od greha dušu zaštiti …«

»Oče Vitalije, ja sam svoj greh preneo preko reke i čim sam reku prešao izbrisao sam ga iz misli, sapr`o u duši i sprtio sa leđa, a Vi ga još uvek nosite …Čiji greh je teži i veći, oče Vitalije ?«

Nastavio je da ćuti, da se, po starom dobrom običaju na sve i svašta ljuti, da mu se od zlobe telo kruti, da vene kao listak žuti, a ja sam znao, taj se polupismeni kaluđer nikada i ni zašta nije pokajao, bio je i ostao: ohol, debeo i zao, da će taj moj greh da nosi na svojim leđima, da ga žeže u bolesnim grudima, sve dok ga ne rastovari kod vladike, u zla su oči velike i mene optuži za težinu tog njegovog zlobnog greha …

Krstan Đ. Kovjenić

 

[KPCTAHK]

Ne znam zašto mi se u misli ušunja kanta dok se mučim da razumem moga brata Kanta ... Biće da je i kod njega misaona celina - prili, doli, smućaj i proli....