Priče i kolumne Džudi S.

Kolumna Cici Mici, početak

Dragi čitaoci, ja sam, Mica Cica, ex Mica šalteruša i prvi put se družim sa vama. Pošto je ovo tekst prvenac, moram da pazim, da nešto ne zgazim, ne pokvarim i ne rovarim. Ako stanem šefu na žulj, odma mogu da begam odavde. Zato, imajte strpljenja dragi moji, za početne bubice vaše Cici. Mogu da vam obećam zanimljive zgode i nezgode koje su snašle u životu neke moje poznanike i mene samu. Obećavam, takođe, da neću da vas gnjavim i davim. Smeh je dozvoljen i poželjan.

Išla sam skoro u jednu instituciju da završim važan posao. Kad tamo, red, dugačak red. Šta ću, sednem da čekam svoj broj da se pojavi na displeju neke Mice šalteruše, moje ex koleginice. Sedim ja tako, gledam u onaj papirić, držim svoje papire u fascikli. Iznenada čujem ciku i viku sa druge strane hodnika i dolete klinja do mene i pokuša da mi istrgne fasciklu.

Ljudi moji, čulo me je pola Beograda kada sam dreknula: „Marš bre od mene, beži, iššššš…“ Bezobraznik jedan mali otrča a mene spopade smeh. Bacim pogled na displej, kad ono moj broj. Smeje se žena sa šaltera koja je videla scenu, smejem se ja i brzo završim posao. Pozdravim se i izađem napolje.

Taman sam zapalila cigaru moju motanu i počela da merkam obližnje pekare, kad izlazi klinac sa dedom. Video me je i počeo da vršti. Čoveče, zar sam tolika babaroga? Mislim, znam da se bližim bapskim godinama, ali da imam i rogove, e to ne znam. Deda ga uhvatio za ruku, dete vrišti, a mene opet spopao smeh. Ali, gde bre da se smejem ispred institucije? Nije red. Mogu da me strpaju u kola i pravac u ludaru.

Smirim se, završim sa motanom i u glavi skontam šta ću da poručim u pekari. Eto, dragi moji… Ne mora uvek u važnim institucijama da bude dosadno. Nekad može čovek da se nasmeje. Onako, od srca.

Ajte dobri moji, odoh ja, a drugi put malo o meni kao o Mici šalteruši.

Ljubac za sve!

​

​

 

[Džudi S]

Aktuelno!

 

[Džudi S]

Aktuelno!

 

[Džudi S]

Ко жели може да погледа цео пренос са протеста против Рио Тинта

Уживо је преносио и самоДејо са Твитера

https://x.com/samodejo01/status/1806728911507567020

 

[Džudi S]

Šalteruša Mica


Da, ja sam bila Mica šalteruša. Davno to beše, ali se sećam svega, tada mi je to zvanje značilo do neba.

Naivna klinka kakva sam bila, upala sam u more ajkula, šalteroubica i šallterocica. Okej, znate ko su Mice ubice, ali ne znate ko su Mice šalter cice?

Drage moje i dragi moji, ja sam vremenom postala šalter cica. Ma nije to zbog lepote, postadoh cica zbog dobrote.

Šalter cice su ona vrsta šalteruša, ozbiljna i fina, dobra prema svima. Takva cica šalteruša dobija čokolade i kinder lade od stranaka. I dvesta grama kafe, da se nađe, jer stranka bez pomoći ne može da se snađe.

Prvi posao mi je bio prodaja i popunjavanje obrazaca. Odgovoran posao Sa puno elana sam popunjavala zahteve, molbe, žalbe. Bila sam ljubazna i previše fina. Dešavalo se da neku od drugih cica šalteruša zamolim da me menja, dok ja vodim stranku do xy kancelarije.

Uživala sam ljudi moji. Ne, ne zbog krofni, kafe i čokolade, već zato što sam šalter ubicama pokazivala kako da rade. Ja mlado dete, a one sredovečne našminkane i doterane Mice ubice.

Moje ime se našlo i u „Knjizi utisaka“. Hvale i samo pohvale.

Nije mi smetalo kada su me prebacili da radim sa Micama tzv ubicama. Slatko mi je bilo i sa njima. Njih treba skapirati jer i one su ljudi, pardon, žene . Dešava se svima, pa i njima da imaju loš dan ili im je zbog para, propao rođendan.

Tu sa šalter Micama ubicama, čula sam razne priče.

Dođe baba i onako nadmeno, kao da je osvojila Beograd, pita „ Gde je ovde kardiolog?“ Mica ubica kaže- „Nije ovo Dom zdravlja“, ali bakuta uporno traži kardiologa. Tada ja stupam na scenu. Izlazim napolje i vodim babu do stepenica i pokazujem Dom zdravlja prekoputa. I imenovana me blagosilja, kao da sam joj pomogla ko zna koliko.

Bilo je mnogo zgoda i nezgoda sa strankama.

„Slučaj BB“ je bio zanimljiv. Žena u godinama, u starom, izlizanom kaputu i starim čizmama, dolazila je na svake dve nedelje da se žali i da tuži komšije. Tužakala ih je za sve i svašta. Znali smo je svi. Sa nama na šalteru bila je fina, nije vikala na nas, već na neke druge službe, koje joj više nisu prihvatale tužbe.

Jednog dana napravih grešku. Upitah je zašto joj sve smeta. Morala sam da odslušam monolog koji je trajao dovoljno dugo da napravi gužvu na šalteru. Posle su me koleginice grdile zbog toga. BB, to su joj stvarni inicijali, umrla je jedne zime, i slučajno smo čuli za njenu smrt. Nedostajala nam je. Eto, stigla je i u ovu kolumnu, znači, nije zaboravljena.

Eh, mogla bih da pišem do sutra. Ali, otom potom. Posle mog rada na šalteru, nastavila sam rad u kancelariji, a tu je tek bilo i suza i smeha, ma svačega.

 

[Džudi S]

 

[Džudi S]

Znaš ti ko sam ja?


„Znaš ti, ko sam ja?“ Ovu rečenicu-pitanje prvi put sam čula davne 1992.godine. Zahvaljujući tom pitanju stekla sam utisak o izvesnoj personi. Od tada pa sve do danas utisak je negativan. Ta negativnost se povećavala sa godinama.

Dosta godina kasnije, ponovo sam čula „Znaš ti, ko sam ja? „. Odgovorila sam sa „Znate vi, ko sam ja? “ Veliki glumac je zalupio vrata moje kancelarije.

Možda nije kulturno da pitanjem odgovaram na pitanje, istom bojom glasa. Nisam mogla drugačije.

Još neko vreme sam imala prilike da slušam te reči. Dešavalo mi se da odgovorim kao što sam odgovorila velikom glumcu, a dešavalo se i da prećutim, ali i da zauvek precrtam tu osobu.

Zanimljivo je što se to pitanje čuje gotovo na svim mestima. Meni nepoznati pevač turbo folka tim pitanjem i psovkom je „častio“ kasirku u obližnjem Maksiju.

Sindrom “ Znaš ti ko sam ja?“ preneo se i na društvene mreže. Prvo na forume, zatim na blogove, na Fejsbuk i na Tviter.

Sada sam starija i verovatno mudrija i kuliram takve persone. Ima ih dosta.

Nemam nameru da objašnjavam ko sam ja, kakva je moja radna, politička, privatna biografija. Te persone ionako ne zanima ko sam ja.

Taj sindrom se sigurno drugačije zove u određenim zdravstvenim ustanovama.

Reči “ Znaš ti, ko sam ja? “ nikada nisam čula od ljudi koji su bogatiji od persone sa početka teksta.

Te reči nisam čula kada sam jednom upoznala glumačku legendu. Ni pevač koji pleni šarmom uprkos svojim godinama nikada to nije izgovorio.

Ko ih onda izgovara?

U oflajn životu ove reči ponavljaju oni koji o sebi imaju previsoko mišljenje. Ljudi koji imaju i previsoko mišljenje o svojoj profesiji.

Ukoliko život delimo na oflajn i na onlajn, mogu da kažem da je ista situacija i u onlajn životu.

Mislim da je ta pojava, taj sindrom izraženiji u onlajn životu, na društvenim mrežama, jer je tu publika veća.

Kada ne možete ili ne želite da se isključite sa neke od društvenih mreža, kulirajte te persone.

Nemojte da se nervirate. Nerviranje škodi zdravlju. I fizičkom i mentalnom. Tu neku personu, ili više njih, ne zanima kako se vi osećate.

Kada primete da se nervirate obično požele da vas dodatno nerviraju.

Ukoliko baš ne možete da izdržite, kliknite na ono X u gornjem desnom uglu.

Posvetite se onima koji to zaslužuju. Ima ih. Možda ih niste primetili upravo zbog tih „Znaš ti ko sam ja? „

Ne znam zašto ovo pišem, ali nema veze. Možda će nekome biti korisno.

I na kraju pitanje za vas koji ovo čitate: Kako reagujete kad čujete ovo pitanje iz naslova teksta?

 

[Metronomy]

Ne reagujem, ali mi se otvori prozor zajebancije....i neki djavolčići počnu da skaču pod šeširom...

 

[Džudi S]

Poruka..

 

[Riada]

Pogledajte prilog 1573904
Znaš ti ko sam ja?


„Znaš ti, ko sam ja?“ Ovu rečenicu-pitanje prvi put sam čula davne 1992.godine. Zahvaljujući tom pitanju stekla sam utisak o izvesnoj personi. Od tada pa sve do danas utisak je negativan. Ta negativnost se povećavala sa godinama.

Dosta godina kasnije, ponovo sam čula „Znaš ti, ko sam ja? „. Odgovorila sam sa „Znate vi, ko sam ja? “ Veliki glumac je zalupio vrata moje kancelarije.

Možda nije kulturno da pitanjem odgovaram na pitanje, istom bojom glasa. Nisam mogla drugačije.

Još neko vreme sam imala prilike da slušam te reči. Dešavalo mi se da odgovorim kao što sam odgovorila velikom glumcu, a dešavalo se i da prećutim, ali i da zauvek precrtam tu osobu.

Zanimljivo je što se to pitanje čuje gotovo na svim mestima. Meni nepoznati pevač turbo folka tim pitanjem i psovkom je „častio“ kasirku u obližnjem Maksiju.

Sindrom “ Znaš ti ko sam ja?“ preneo se i na društvene mreže. Prvo na forume, zatim na blogove, na Fejsbuk i na Tviter.

Sada sam starija i verovatno mudrija i kuliram takve persone. Ima ih dosta.

Nemam nameru da objašnjavam ko sam ja, kakva je moja radna, politička, privatna biografija. Te persone ionako ne zanima ko sam ja.

Taj sindrom se sigurno drugačije zove u određenim zdravstvenim ustanovama.

Reči “ Znaš ti, ko sam ja? “ nikada nisam čula od ljudi koji su bogatiji od persone sa početka teksta.

Te reči nisam čula kada sam jednom upoznala glumačku legendu. Ni pevač koji pleni šarmom uprkos svojim godinama nikada to nije izgovorio.

Ko ih onda izgovara?

U oflajn životu ove reči ponavljaju oni koji o sebi imaju previsoko mišljenje. Ljudi koji imaju i previsoko mišljenje o svojoj profesiji.

Ukoliko život delimo na oflajn i na onlajn, mogu da kažem da je ista situacija i u onlajn životu.

Mislim da je ta pojava, taj sindrom izraženiji u onlajn životu, na društvenim mrežama, jer je tu publika veća.

Kada ne možete ili ne želite da se isključite sa neke od društvenih mreža, kulirajte te persone.

Nemojte da se nervirate. Nerviranje škodi zdravlju. I fizičkom i mentalnom. Tu neku personu, ili više njih, ne zanima kako se vi osećate.

Kada primete da se nervirate obično požele da vas dodatno nerviraju.

Ukoliko baš ne možete da izdržite, kliknite na ono X u gornjem desnom uglu.

Posvetite se onima koji to zaslužuju. Ima ih. Možda ih niste primetili upravo zbog tih „Znaš ti ko sam ja? „

Ne znam zašto ovo pišem, ali nema veze. Možda će nekome biti korisno.

I na kraju pitanje za vas koji ovo čitate: Kako reagujete kad čujete ovo pitanje iz naslova teksta?

Nasmijem se budali (u sebi) i još ga dodatno ubjedjujem da je još veći nego što i sam misli.

 

[Džudi S]

Nasmijem se budali (u sebi) i još ga dodatno ubjedjujem da je još veći nego što i sam misli.

Ja ne mogu tako. Taj glumac je bio jako bezobrazan i moralo je da reaguje i obezbeđenje.

 

[Zla Beba]

Ja ne mogu tako. Taj glumac je bio jako bezobrazan i moralo je da reaguje i obezbeđenje.

To se rješava tako što pozoveš hitnu i kažeš imam ovdje osobu koja mene pita znam li ko je, sumnjam na alchajmerovu ali bolje da vi pogledate ipak ste stručniji

 

[Riada]

Ja ne mogu tako. Taj glumac je bio jako bezobrazan i moralo je da reaguje i obezbeđenje.

Onda je to bio ozbiljan slučaj kojeg se, ako se ikako moglo, trebalo kloniti.

 

[Džudi S]

@RiadaT. Slučajno sam ga srela nekoliko godina kasnije, na pretpremijeri jednog filma.

Nije se javio ni mom prijatelju koji mi je obezbedio dve karte za pretpremijeru, ni meni a ni režiseru filma.

On je jako, jako je neprijatna osoba.

 

[Džudi S]

31 godina bez tate.. Živi u mom srcu i u srcima najuže porodice.

Bila je nedelja kada je zauvek zaspao i oslobodio se bolova..Ova me pesma uvek podseti na tatu..

" Nedelja, i svi ste tu, samo mene više nema".....

 

[Džudi S]

Važna napomena! Dvodelni tekst napisan je 19.12.2022. i 20.12.2022.

Nema apsolutno nikakve veze sa Krstaricom, sa njenim članovima, moderatorima, supermoderatorima i administratorima
-mogu da dam linkove do tekstova, ako neko ne veruje -

Admini svih grupa i foruma, ujedinite se


Inspiraciju za ovaj tekst i naslov dao mi je moj dragi Fejsbuk prijatelj, pisac Zoran Petrović. Napisao je objavu o adminima Fejsbuk grupa i o članovima grupa. Sada se ispod ove objave diskutuje, a mene mnogo svrbe prstići pa sam rešila da ovim putem napišem svoje skromno mišljenje.

Objavila sam mnogo tekstova o blogu, blogerima, društvenim mrežama, ali do sada nisam komentarisala administratore i članove Fejsbuk grupa i net foruma.

Došlo je vreme da napišem i o tome neku reč, zar ne?

Najpre moram, bez lažne skromnosti da kažem, da sam već dugi niz godina bila član, moderator, supermoderator i admin na nekoliko net foruma.

Bila sam i član mnogih Fejsbuk grupa a imam i dve grupe na Fejsu na kojima učestvujem kao (pomalo pasivni) admin. Te dve grupe su posvećene blogerima, piscima, novinarima.

Ukratko, sve ove FB grupe i net forume mogu da posmatram iz dva ugla-kao admin, ali i kao običan član. Takođe, ova tema može da se analizira i iz ugla sociologa i psihologa. Moja malenkost nije ni sociolog a ni psiholog, samo je „simpatizer“ psihologije. Sledeće redove pišem iz svog dugogodišnjeg bogatog iskustva na društvenim mrežama.

INTERNET FORUMI, ADMINI I ČLANOVI

Internet je stigao u naše krajeve putem firme Sezampro i dial-up konekcije nekih davnih godina.

Pre nastanka foruma, svi koji su želeli da diskutuju o nekim temama imali su priliku da to čine preko Yahoo diskusija. Umesto Fejsbuka i Tvitera imali smo My Space, a za četovanje smo imali MSN Messenger.

Prvi forumi na kojima sam učestvovala bili su RTSF i B92 forum.

U odnosu na RTSF, B92 forum imao je moderniju verziju sofvera- avatare i emotikone-smajliće. Članovi su bili u velikoj meri opoziciono orijentisani mladi ljudi. Admini su dolazili iz redova zaposlenih na B92, a oni su takođe moderisali i VIP blogere i “ blogere iz potpalublja.“

Nisam mnogo postova napisala na forumu B92, ali bila sam na blogu, u potpalublju. Nikada nisam imala probleme sa ostalim blogerima i članovima foruma, kao ni sa administratorima.

Moj matični forum, forum koji je i dalje u mom srcu bio je forum RTS-a. Imao je obični dizajn, nije bilo avatara, ali smo imali neku skromnu ponudu emotikona-smajlića. Sa adminom sam bila u prijateljskom odnosu, od samog dolaska na forum do gašenja foruma..i malo kasnije..

Beše to tada Srbija u malom, kao što su to i sadašnji-aktivni forumi u Srbiji.

Na RTSF-u smo se svađali, vodili „ljute bitke“, na tom forumu sam prvi put srela Đuku, današnjeg funkcionera vladajuće stranke.

Takođe smo se i mnogo smejali i družili se, ne samo onlajn već i oflajn.

Članovi su bili: ćutolozi koji napišu post, dva pa zatim ćute, sveznalice ( ja sam najpametniji-najpametnija ), veseljaci koji su pisali na podforumu MUZIKA, i koji su ćaskali na zabavnim temama, kao i „političari“ koji su pisali samo o politici i društvu. Ne mogu i ne smem da zaboravim ni „revolucionare, borce protiv zlog administratora.“

Posle su nastali privatni forumi i tu sam prošla kroz razne faze-od običnog člana, preko moderatora do admina.

Članovi ovih foruma mogu da se podele u kategorije koje sam već spomenula u gornjim redovima.

Kada se danas setim tih godina mogu slobodno da kažem da razumem administraciju svih foruma koji danas postoje, ali i onu običnu raju. Trudim se da budem korektna sa adminima ( učestvujem na par još postojećih foruma ).

Međutim, neke situacije, neka pisanija u meni bude bunt i onda sam aktivni borac protiv admina i moderatora (pojedinih, ne svih).

Lako je biti običan član, a teško je preuzeti odgovornost i posao moderatora i admina.

I na sadašnjim forumima admin-mod tim je izuzetno strog, a istovremeno i blag prema svojim simpatijama.

Takva sam i sama nekada bila kao admin. Zahvaljujući takvom ponašanju mnogi moderatori sami odustaju ili ih smenjuju admini. Mene je, svojevremeno kao admina na jednom forumu, smenila grupa od 5-8 običnih forumaša.

Zaista je teško odvojiti privatne simpatije sa poslovnim odnosom prema forumašima. Zato razumem admine net foruma.

Administratori Fejsbuk grupa i članovi istih pomalo se razlikuju od forumaša i admina na forumima.

O Fejsbuk grupama, adminima i članovima pišem sutra

19.12.2022.

​

 

[Džudi S]

Važna napomena! Dvodelni tekst napisan je 19.12.2022. i 20.12.2022.

Nema apsolutno nikakve veze sa Krstaricom, sa njenim članovima, moderatorima, supermoderatorima i administratorima
-mogu da dam linkove do tekstova, ako neko ne veruje -

Admini svih grupa i foruma, ujedinite se, drugi deo


Juče sam pisala o internet forumima, članovima moderatorima i administratorima. Forumi kao oblik online komunikacije polako nestaju i iskreno mi je žao zbog toga.

Danas su „forumi“ Tviter, Instagram, Fejsbuk, Fejsbuk grupe. Ispod objava na ovim društvenim mrežama slede brojni komentari. Najviše ih ima na Tviteru i u Fejsbuk grupama.

Sada molim sve moderatore i admine svih FB grupa da se ne naljute na mene.

Moderatori i admini u Fejs grupama super ozbiljno shvataju te svoje grupe i funkcije.

Moderatori i admini na forumima su mnogo bolji od svojih „kolega“ sa Fejsbuka. Ovo odgovorno tvrdim.

Moderatori i admini na forumima znaju da se našale, da budu kul sa svima, ne samo sa svojim forumskim simpatijama. Ako pogreše, priznaju da su pogrešili. Svojim funkcijama na forumu ne pridaju značaj kao što to rade admini Fejsbuk grupa.

Ima među njima bezobraznih i nadmenih ljudi, ali oni su u manjini..bar na forumu koji je najaktivniji i na kome sam ja aktivna.

Što se Fejsbuk grupa tiče, tu sam subjektivna.

Imam nekoliko negativnih, bolnih iskustava kada su te grupe u pitanju. Neka neslaganja u komunikaciji dogodila su se davno, a neka druga ne tako davno.

Pre dosta godina doživela sam najveće uvrede na moj račun, upućene od strane članova ali i samih admina grupe. Nisam se slagala u nekim stavovima sa adminima, a ni sa članovima. I umesto da banuje one članove koji su me vređali i to najstrašnije, admin je banovala mene. Greškom sam ušla u grupu, priznajem. Kriva sam

Sledeće neprijatno iskustvo u Fejsbuk grupi doživela sam sa, tada bliskom, Fejs prijateljicom. Sve je bilo ok dok nismo nas dve napisale neke tekstove na blogu koji se nimalo nisu dopali adminima i njima bliskim članovima grupe.

Posle jedne duže diskusije, dobila sam privatne poruke od tamošnje najpoznatije blogerke. Poruka je bila puna uvreda. Zatim je usledio i njen imejl u kome nije bilo lepih reči.

U to vreme pisala sam toj grupi javno pismo, na ovom blogu ili na blogu Noćna šaputanja..ne sećam se tačno gde sam to pismo objavila. Prošlo je mnogo godina. Više nisam ni ljuta, ni tužna. Želim sreću i dobro zdravlje i adminima i svim članovima te Fejsbuk grupe.

Pre nego što pređem na mini analizu FB grupa, članova i administracije, moram da spomenem još dve Fejsbuk grupe u koje sam stvarno slučajno, greškom, zalutala.

U prvoj grupi favorizovali su pisce, poznate i nepoznate. To je lepo, da se pruža podrška piscima. Nije lepo kada se u tome preteruje.

Osećala sam se tu neprijatno. Osećala sam da tu ne pripadam. Grupica članova i admina šalili su se između sebe i diskutovali su između sebe. A nisu svi članovi aktivni, i možda im je bilo neprijatno kao što je i meni bilo.

Sama sam izašla iz grupe, i sama se vratila jer sam imala dobre razloge za povratak u grupu. Ubrzo potom, samo zbog mene, jedine blogerke među piscima planirali su da izmene Pravilnik i da mi se ne dozvoli da objavljujem linkove ka tekstovima sa bloga. Izašla sam i nikada se neću tamo vratiti. Ne verujem da su promenili Pravilnik. Članovima i adminima želim sve najbolje.

Kada je druga grupa u pitanju, doživela sam da se jedan od admina grohotom smeje na moj račun ( naravno sa onim emotikonom-smajlijem koji se glasno smeje ). Sama sam izašla iz grupe. Bila je to još jedna moja pogrešna procena, još jedna pogrešna grupa. Svima i u toj grupi želim bukvalno sve, sve najbolje.

Danas sam aktivna u dve FB grupe. Učestvujem u izazovima, komentarišem, postavljam objave. U odličnim odnosima sam sa članovima i sa adminima.

Sada završavam sa svojim ličnim ispovedanjem i izvinjavam se što sam bila preopširna.

Fejsbuk grupe su zaista postale mini forumi jer ima mnogo komentara ispod nekih objava.Samim tim, osnivači-admini i moderatori imaju više posla.

Iz dana i dan otvaraju se nove grupe koje okupljaju navijače, ljude koje zanima priroda, zatim vera, politika, muzika..

Članovi tih Fejsbuk grupa isti su kao i na forumima: ćutolozi, sveznalice, veseljaci, tu su i političari, kao i revolucionari..ponoviću, to su mali forumi.

Iz one četiri grupe koje sam napustila, zaključila sam da je administratorima zaista važna ta funkcija. Delimično je istinita ona poslovica “ Daj čoveku vlast pa ćeš videti kakav je“. Delimično je istinita zato što nisu baš svi admini FB grupa takvi.


Prava je enigma zašto je ljudima važna vlast u virtualnom prostoru. Enigma je i zašto ljudi kanališu sva negativna osećanja virtualno.

Ne mogu da razumem nadmene admine koji misle da moraju da budu takvi kako bi bili autoritet članovima. Ne mogu da razumem ni agresiju pojedinih članova. Sa druge strane i kada je neko previše pozitivan i previše veseo..nije dobro. Nemoguće je da je neko stalno srećan ili stalno nesrećan. Svi imamo svoje dobre i svoje loše dane. Nisam odlutala od teme postoje takvi ljudi u Fejsbuk grupama.

Rado bih pročitala analizu i tekstove sociologa i psihologa koji bi mogli stručno da objasne fenomen društvenih mreža i ponašanje ljudi na društvenim mrežama.

Pošto je naslov teme veseo, mislim i da kraj treba da bude takav. Admini svih grupa i foruma, ujedinite se!

Članovi svih Fejs grupa i foruma, ujedinite se!

Krenite zatim u boj, da se borite jedni protiv drugih sve dok ne nestanu sva slova na tastaturama. Ovo vam želi moje zločesto JA.

Moje dobro JA poziva vas da se ujedinite, prvo admini, a zatim članovi.
Organizujte neka okupljanja. Neka se tu nađe i iće i piće. Budite veseli i nemojte da se svađate. Život je jedan, nemojte ga provesti u svađi..bolje je da pevate i da se smejete


PS. Izvinjavam se što je veći deo ovog teksta ispovednog karaktera. Mislim da nisam ni prva a ni poslednja osoba koja je doživela neprijatnosti na Fejsu. Moram da budem i otvorena. Fejsbuk i njegove grupe pružaju manje inspiracije. Forumi su nešto sasvim drugo..i ako bih jednog dana morala da biram između foruma i Fejsa- izabrala bih forum i blog.

20.12.2022.

 

[Džudi S]

Ukoliko imate pitanja vezana za ovaj dvodelni tekst, pitajte.

Ukoliko želite da podelite neko svoje lepo ili ružno iskustvo sa interneta, podelite.

 

[Soradze]

Prava je enigma zašto je ljudima važna vlast u virtualnom prostoru

I mene interesuje ovo pitanje...

Inače, žao mi je zaista što si imala tako loša iskustva sa ljudima...
Odavno sam odlučila da me nema na Tviteru i FB-u...
I nisam se ni za trenutak pokajala.

Zalepila sam se za našu više nego dragu Krstaricu i za više nego
drage ljude ovde i zaista mi je super.

Mislim da je Gornji dom na Krstarici više nego ok...
To zaista mislim, a i nemam potrebe nikom da se uvlačim...

Vidi ovo:

 

[Džudi S]

Inače, žao mi je zaista što si imala tako loša iskustva sa ljudima...
Odavno sam odlučila da me nema na Tviteru i FB-u...
I nisam se ni za trenutak pokajala.

Iskustvo sa foruma na kome sam, kao admin bila banovana, bilo je dragoceno. Ne pravim istu grešku, kao tada.

Enigma su admini Fejsbuk grupa. Kada pišem sa ove vremenske distance, smešno je. Kao ova tvoja fotka.

Imala sam loša iskustva i sve je bilo javno. To mi je posebno smetalo. Kao da imaju deonice koje im je dao "Šećerko".

Imaju i "radno vreme" i "godišnji odmor" kao da rade u nekoj firmi, preduzeću, pravom preduzeću. Zbog neljubaznosti i velike sujete, pišu samo oni i njihove simpatije.
Sve se ovo dešavalo pre nekoliko godina a mislim da se dešava i sadašnjim članovima tih grupa koji nešto zamere adminima grupa.

Ja volim mrežu X, nekadašnji Tviter, a imam Fejs zbog rodbine koja živi u inostranstvu i zbog blogova koje imam.

Sad manje pišem na blogovima, a više ovde. Mislim da sam dosta pauzirala sa pisanjem kada su dva bloga u pitanju.

 

[Džudi S]

Visoka, zlatokosa, dugokosa Vila i moja malenkost - Sama pala, sama se ubila!

Nekada davno, davno, iza sedam dolina, iza sedam gora, iza sedam mora, postojale su carevine i kraljevine.

U jednu kraljevinu dolutala je jedna visoka, dugokosa i zlatkosa Vila. Tako se predstavila kralju i njegovoj sviti.
Od grofova do plemića preko paževa do običnih slugu, svi su zavoleli tu Vilu. Niko se nije nadao da to nije dobra Vila, već zla. Masku dobrote brzo je skinula i ostalo joj je pravo lice. Lice zla.

Prekidam ovde bajku jer ova bajka je mnogo ružna i mnogo tužna pa je ne mogu čitati deca ni odrasli.

***

Jednog dana došla je jedna visoka, zlatokosa i dugokosa ZLA ŽENA. Na početku je bila nasmejana i uvek spremna na čašicu razgovora. Niko od nas nije znao da ona voli dve, tri, četiri čašice neke žestine. Nismo to primećivali.

Ja sam radila u svojoj kancelariji sa jednom koleginicom. Jednog dana Đavo mi nije davao mira, pa sam otišla kod nadležnih da tražim kreativniji i lepši posao.
Nisam to tražila napamet. Otvaralo se novo Odeljenje i jedan moj dugogodišnji poznanik želeo je da ja radim zajedno sa njim i jednom koleginicom. Prvo je on išao kod nadležnih, kod jednog Nepoznatog i nebitnog, i taj Nepoznati se složio.

Ali..Zlatokosa je u to vreme izgubila jednog zaposlenog..ženu koja je bukvalno pobegla iz tog GF6 Odeljenja kako smo svi zvali taj Odsek.

Ona je tražila novog 15 ili 16 radnika za admininistrativne poslove. Svih 15-16 koleginica bukvalno je pobeglo iz njene "paukove mreže".

I tako je Nepoznati i nebitni doneo sam odluku da ja budem 16 ili 17 osoba koja radi sa Zlatkokosom zlom ženom.

Kada sam to čula, pobesnela sam. Plakala, nudila otkaz, tražila da me vrate na staro radno mesto, ali bilo je sve gotovo. Moj dobri, pošteni i divni prijatelj Predsednik nije mogao da utiče na Nepoznatog da promeni rešenje. Svađao se nekoliko dana sa njim i na kraju mi je rekao " Draga moja, istrpi je mesec, dva pa ćemo ti naći nov posao i nemoj da mi plačeš drugarice moja".

Te njegove reči i kasnije reči te zle žene zapamtila sam za ceo život.

Zla žena je u početku bila fina ko da je iz Finske, ljubazna, ma..smerna starija žena. Naučila sam je kako se uključuje i isključuje kompjuter. Naučila sam je da piše u Wordu. Ona nije htela da je obučavaju kolege iz drugog Odseka koji su radili u ERC-u..( Danas su to IT stručnjaci ).

I tako..radila sam i vikendom nekada i menjala Zlatokosu kada je bila na odmoru. Posle tog odmora ta persona, moja šefovica, skinula je masku dobrote i otkrila svoje lice. lice pauka i zla.

Prvo me je ometala u radu i tražila da joj glasno, najglasnije puštam preko YT pesmu "Avlije, avlije" i igrala je u kancu kao dodola pre kiše.

Kasnije se ljutila što se ne penjem na neke merdevine i što ne uzimam sama neke predmete koji su ličile na kupus, onako nesređeni.

Zatim je besnela što ne mogu sa štakama da radim, posle povrede kolena.

Vrhunac njenog mobinga dogodio se jednog jutra kada je sakrila neke papire, i tu je bio njen pomagač, moj kolega i takozvani prijatelj.

" Ti si BOLESNA! Ti si neradnik! Ti si razmažena. Drugi rade tvoj posao dok se ti švrćkaš okolo ( što je neistina ).. i ko zna šta je rekla. Izašla sam iz kanca i počela da plačem.

U međuvremenu, moj dobri, divan prijatelj Predsednik više nije bio Predsednik a Nepoznati nebitni takođe je otišao ko zna gde.

Tada sam pričala sa Načelnikom koji je bio šef mojoj šefovici. " Ej Džudi, tražila si pored hleba i pogače kolače i vidi šta ti se desilo. E, moja Džudi."
Idi na bolovanje draga Džudi i vidi ko će ti biti advokat. Imaš ih mnogo, to je poznato. Idi devojko, pa je tuži, dobićeš lepe pare..a ja ću videti sa onom Nadmenom i Umišljenom da te pošalje na neko mirno mesto".

Govorio je Načelnik tako, a ja mu rekoh " Ja sam bre sama ovo zaslužila. Ja sam kriva. Neću da je tužim, neću, ostalo joj je malo do penzije".

I tako je moja malenkost izašla iz paukove mreže koje je plela ta zla žena. Nije onaj Nepoznati bio kriv, ja sam bila kriva. I sama sam pala i sama se ubila.

Ja sam mogla da joj odgovorim i izađem iz mreže ali sam poštovala njene godine..inače bi bilo svašta..da je bila mlađa...

***
Postoje ljudi koji obožavaju da ponižavaju druge ljude. To im je duševna hrana. Ponižavaju one koji su malo slabiji od njih. Oni su bolesni, ali se ne leče.

Ovo šta sam ja preživela i doživela ne treba da preživljavaju drugi. Moj savet je- ne tražite kolače preko hleba i pogače!

Ja sam sama pala, sama se ubila pa se posle kao Feniks probudila. Niko me više nikada nije ponižavao, kao što je zla žena.

I za kraj ove ispovedne priče ide "višnja na šlagu". Onog dana kada sam pravila ispraćaj u penziju, zla žena je rekla mojoj majci da mi je pila krv i da sam ja to isto radila i njoj..ali. to je prošlo..možemo da se družimo i pijemo kafu! "

Moja malenkost joj više nikada nije poslala SMS i nikada je nije moja malenkost pozvala na kafu.

Nemojte dozvoliti da zlo pobedi dobro. Može to da se spreči! Ne dozvolite da vas neko ponižava, vi to niste zaslužili.

PS. Kada se nekad setim te zlatokose pitam se..igra li još kao dodola uz pesmu "Avlije avlije".

 

[Soradze]

Hvala, dobra naša, što si podelila ovu priču sa nama...
Oni koji uživaju da ponižavaju druge su veoma uočljivi.
Ima ih i u reali, bogme i u virtuali.
Šteta što ti ljudi ne uviđaju da su bolesni.
Što rekla Luna Lu: "baš, baš"...

Sigurna sam da ne uviđaju, jer ih ta boleština čini bezdušnim i slepim.

Prošlo je... ne boli više... toliko...

 

[Džudi S]

Prošlo je... ne boli više... toliko..

Da, to je najvažnije, da je prošlo.

 

[Džudi S]

Nešto sasvim lično

Sećam se…bila je nedelja..pola dva popodne. U SMS poruci pisalo je samo „Umro je danas u 13.00 „. Nisam odmah zaplakala. Gledala sam negde u prazno. Ćutala sam. Uveče sam počela da plačem.

Po drugi put u životu bila sam bespomoćna. Prazna. Beskrajno tužna. Vreme je prolazilo, a ja i dalje nisam znala kako da živim bez njega. Ne znam to ni danas.

Naučio me je šta je prava, zrela ljubav. Svojim bojama ljubavi bojio je moj svet.

Smehom je terao tamu iz mog života.

Želeli smo da imamo decu. Planirali smo život u dvoje. Sva maštanja, želje i snove prekinula je strašna bolest.

Mnogo puta do sada poželela sam da mu se pridružim na onoj planeti gde vladaju samo ljubav i sreća.

Ostala sam. Sama. Ostala sam da ga čuvam u jednom kutku srca. Ostala sam da bih čuvala sećanja. Ostala sam kako ne bi bio zaboravljen.

Laž je da vreme leči sve. Ne leči. Samo se ona ogromna bol pretvori u bol koji ostaje zauvek u srcu.

Nedostaje mi. Beskrajno mnogo mi nedostaje. Svojim odlaskom odneo je još jedan deo moje duše.

Sada živim sa mrvicom duše. Živim da bih pamtila njegov osmeh. Njegove poljupce u tami. Da pamtim njegovu nežnost.

Znam, jednog dana ću se njemu pridružiti. I znam da će me dočekati ogromnim zagrljajem.

Foto: Pexels.com

​

 

[domatrios]

Nešto sasvim lično

Bol je poput tihe oluje koja nikad ne prestaje. Dok čitam ove reči, osećam težinu
tvoje tuge, prazninu koju ne ispunjava ni prolazak vremena. Postoji snaga u tome
kako ga nosiš u svom srcu, u sećanju koje čuvaš i u ljubavi koja se ne gasi, čak i
kad njega više nema.

Teško je govoriti o gubicima, možemo pokušati da damo podršku, ne verujem da
možemo razumeti tuđu bol. Neke su velike, neke male ali nas svaka dira na svoj
način. Davno beše, ali kao da je bilo juče. Čekao sam je punog srca, osećao sam
da u mojoj duši nešto raste. Čudno je koračala onih nekoliko koraka od svoje kuće
do ulice gde sam je čekao.

Bila je veoma mlada, nežna i pametna. Uhvatili smo se za ruke. Počela je da plače.
Ne sećam se šta mi je govorila ni šta sam ja njoj. Shvatio da je odlučila da ne bude
sa mnom. Okrenula se i uputila svojoj kući. Pamtim njene suze koje su me probadale
kao nož.

Neki kažu da nas ljubav čini celima, ali kad izgubimo onog koga volimo, osetimo
se kao da su delovi naše duše zauvek odneseni. Ipak, iz tog bola, ti Džudi
pronalaziš način da nastaviš – da pamtiš svaki osmeh, svaki poljubac, svaku nežnost.
U tome se ogleda tvoja snaga. Iako vreme ne može izlečiti sve, moraš da živiš sa tim
delom duše koji ti je ostao Taj osećaj nade i ljubavi je ono što te vodi napred, čak i kad
ti se čini da snage nema.

Želim ti da u svakom sećanju koje nosiš, u svakom snu koji sanjaš, pronađeš
trenutke utehe. Jer tvoja ljubav prema njemu nikada neće biti izgubljena – ona živi
u tebi, u svakom tvom koraku.

Čuvaj sebe i svoje srce, kao što čuvaš njega u svojim mislima.