(posle dvadeset i pet godina)
’Ajde oči u oči da se ogledamo,
ti i ja,
u nekoj novoj meni,
sa svedocima.
Ti, moja puka,
ti, moja izmišljena,
pa hranjena žiškama iz pepela strasti
i povređenom sujetom,
umorom i siromaštvom,
dosadom, razočaranjem,
i svakidašnjim kompleksima,
zalivana suzama izdaje, straha,
loše muzike, još lošijih vina,
i najlošijih poljubaca -
do dežmekaste metrese za inspiraciju.
Dok te tako obilno gostih godinama,
podlo si podgrevala
umišljenost i lakoverje
u plemenito i bogomdano mi bivanje,
na periferiji malog grada,
u „unutrašnjosti“,
da se odomaćiš.
Što se sad čudiš,
šta se praviš luda,
u tim iznošenim svilenim rukavicama?
Nesrećo precenjena!
Znaš ti dobro koliko si se prozlila -
obigravala oko postelje
i zatezala pokrivač na dva kraja,
da mi bude hladno leđima.
Krala od svega i svima pomalo,
kao da se ne primeti,
a i decu mi iz naručja otimala.
U nevreme u mene se skrivala,
da budem tobom zarobljena,
da se rimujem,
i dok u snove bežim,
da mi otvaraš oči kao mora,
da s moranjem i ležim.
U vreme ispred mene išla,
diktirala i forsirala,
sa životom mi se igrala,
da trčim i idem natraške,
ko đavo da me tera,
da se čudom čudim,
da se čudom čude,
da sopstvenu senku saplićem,
ne bi li te tuđa, veća i mračnija
silom progutala,
okove da popustiš,
zglobove da odmorim.
Terala sam te
varjačom i kutlačom,
oklagijom i iglama,
metlom i krstom.
Usisavala iz tepiha,
polivala i ledenom, i vrelom,
i svetom vodom,
i hemijskim sredstvima.
Kuvala, pekla - i u rerni,
i peglom.
Gađala te knjigama,
birala što teže,
da ne bude, za svaki slučaj,
previše zabavno.
A ti se cerila i među redovima
dok sam vrištala:
„Spaliću ih, naložnice!
Nek’ te bar ožeže!“
I sad, kad smo sve zajedno već prošle,
hajde, sedi,
da se u miru oči u oči ogledamo.
Ovih dana ne radim,
ne kuvam, ne čistim,
ne spavam.
Već godinama ne pletem, ne vezem,
ne heklam, ne peglam.
U crkvu ne idem.
Deca zovu retko.
Muževe sam ostavila na miru.
Ne dohvatam se teških knjiga,
zabavljam se
lakom literaturom -
na tuđim jezicima uglavnom,
već neko vreme.
Tako te ređe srećem,
pa se i ne teramo.
Hajde da čujem šta imaš da kažeš.
Pevaj konačno -
i sve što sam spalila
neka greje.
𝓝𝓪𝓭𝓪Je me Souviens · Melissmell
https://youtu.be/4VjcBLjbN94?si=v4hwjo_9Ublp8dP5
Poslednja izmena:
𝓝𝓪𝓭𝓪
Poznajem Dušu Sveta, jer mnogo razgovaramo na ovom beskrajnom putu po svemiru. Ona mi kaže da je njen najveći problem to što su do danas jedino minerali i biljke shvatili da su sve stvari jedno. I zbog toga nije potrebno da gvožđe bude isto što i bakar i da bakar bude isto što i zlato. U tom jedinstvu svako ima tačno određenu ulogu i sve bi bilo jedna Simfonija Mira da se Ruka Koja Je Sve Napisala zaustavila petog dana stvaranja. Ali bio je i šesti dan - reče Sunce.