Ovde kao da se Bog poigra u svojoj dokolici ili u nekoj pauzi stvarajuci svet; i ne znajuci kako dalje i pitajuci se; dal’ da se batali corava posla i pojuri neku od boginjica koje mu se motahu oko nogu. . . ili da nastavi?
Jes’ da nastavi - ali kako?
Te se on tako misli, i otsutno premesta i dodaje sta mu pod ruku padne: .... sipa slanu vodu, pa slatku; pa se uhvati da pravi ostrva, mnogo ih poredja - sve jedno do drugoga; sam se sebi cudi...sta ce mu tolika ostrva?!
Pa onda pocne da sadi; svasta sadi, i cvece i drvece; mesa retke cetinare sa svakojakim listopadom.
.... Malo malo pa se odmakne, pa skiljeci na jedno oko, nesto doda nesto oduzme; vidi se pocinje da uziva u toj igri, i sve sapuce: “Nije lose, nije lose” . . .
. . . Bas kao sto se slikar ponekad poigra, razdrazen belinom platna i nedostatkom ideje, pa iz dosade nabacuje boju uz boju; pa onda u tome prepozna nesto i zivne; pa krene - vodjen ni sam ne zna cime. . .
. . . i ispadne dobro.
Posle dodjose ljudi, pa im se dopade; tu gde se slatka i slana voda dodiruju, tu ostase; i utvdise grad na centralnom ostrvu.
Nazvase ga Stockholm; jer je stor holm - veliko ostrvo . . . a mozda iz nekog drugog razloga - nema veze.
Stockholm jeste lep grad.
Narocito leti, kad sunce obasja i razotkrije svu tu lepotu. Mozda bas zato tada, tokom “belih noci” - dan traje danonocno, da se ta lepota sto duze vidi.
Baltik uronio duboko u kopno u centru grada. Tu je luka. Duz cele obale pristaju brodovi koji redovnim linijama povezuju grad sa predgradjima, i sa blizim i daljim ostrvljem.
Najvise je onih belih stogodisnjih staraca sa odzakom, sto neumorno puckaju gore-dole.
To su oni, ciji se zvuk trube starinski i lepo odbija o kuce Gamla Stana i Sedermalma, i plasi galebove i albatrose koji tu klikcuci kruze, u potrazi za hranom.
Malo dalje se setno ljuljuskaju zauvek privezane, stare dereglije, cije plemenito drvo svedoci o nekoj uzbudljivijoj proslosti, a na kojima sad zive razni zaljubljenici vode.
Plavi azur mora sa svojom belom krestom dobro pristaje, uz na obali dostojanstveno poredjane, elegantne palate sa siljatim tornjevima na krovovima. Te zgrade s kraja 19. veka - u klasicistickom su ili neorenesansnom stilu; njih ima najvise, jer je tada izvrsena velika rekonstrukcija grada, po ugledu na onu Haussmanovu u Parizu.
U najlepse ubrajaju se: Nacionalni muzej, Univerzitet, Nordijski muzej, Opera, Parlament, Dramsko pozoriste.
Izmedju kuca i mora su siroke avenije oivicene drvoredima uredno i pod konac potkresanih krosnji, a uz samo more i duz jezera obicno se protezu setalista, po kojima uvek ima mnostvo sveta.
Na onom centralnom ostrvu nalazi se najstariji deo grada: Gamla Stan - stari grad. Kuce su iz 17. i 18. veka: uske su sa visokim proceljima, zivopisno obojene i sa obaveznom kukom iznad najviseg prozora na zabatu; - za unosenje i iznosenje pokucstva, jer zavojno stepeniste nije za to podesno.
Stari grad je ispresecan uzanim krivudavim ulicicama, poplocananim kaldrmom, koje izlaze na trgove osencene krosnjama stoletnih hrastova, ispod kojih se na malim od starosti pocrnelim fontanama bezbrizno ptice kupaju.
Opsti spokoj remeti samo gukanje golubova, i prhut pticjih krila, kad ih uznemire radoznali turisti koji leti svuda zavlace svoj nos.
Na centralnom trgu nalazi se velika cesma iz 16. veka sa 4 lule i 4 velike poluge za pumpanje vode.
Ona pamti vreme, kada su tu kraj nje, na panju odrubljivane neposlusne glave.
Tu se nalazi i zgrada Akademije, u kojoj se svake godine odlucuje o dobitniku najprestiznije od svih Nobelovih nagrada - one za knjizevnost. Svako ce vam pokazati znameniti prozor - poslednji sa leve strane prvoga sprata, iza koga se svakog oktobra to dogodi.
Tu na kraju Gamla stana je i kraljevski dvor “Tri krune”, najreprezentativnija barokna gradjevina u gradu. Iako je svedski kralj najsiromasniji od svih svetskih monarha, ima najveci dvor. Ostavise mu u amanet srednjovekovni pretci; njemu velelepni dvor a naciji znamenje - zvanicni drzavni simbol “Tri krune.
Sa juzne strane Gamla stana nalazi se drugo ostrvo mnogo vece - Sedermalm. Na njega se prvo preslo, kad je stari grad postao tesan, pa na trece, i tako redom, sa ostrva na ostrvo.
Ova 3 ostrva cine jezgro grada, i taj deo se naziva: “Staden mellan broarna” - grad medju mostovima, i delimicno je zadrzao srednjovekovni barokni izgled.
Prva dva ostrva, razdvaja uzani vodeni kanal koja ujedno spaja Balticko more i jezero Mälaren.
Posto je nivo jezera pola metra visi od morskog, tu se nalazi ustava - Slusen, preko koje brodovi prelaze iz jezera u more i obrnuto.
Uz samu obalu Sedermalma nalazi se brdo nacickano starim lepim kucama koje sa litice gledaju na zaliv i Gamla stan prekoputa.
U podnozju tog brda, malo prema pucini mora, nalazi se dok, gde se vezuju one najvece morske grdosije - feriboti koji svaki dan plove za Helsinki. Svako u gradu je svestan njihovog polaska, jer ma gde se nalazis, cujes mocni zvuk brodske sirene koja oglasava taj trenutak -uu-uu-uuuu.
Sledecih pet casova brod plovi prelepim stokholmskim arhipelagom, provlaceci se izmedju gusto nacickanih ostrva - ima ih nekoliko hiljada, a zatim izlazi na otvoreno more hvatajuci kurs sever, severo-istok u pravcu Helsinkija.
Na ostrvima su male drvene kucice crveno obojene, sa belim okvirima prozora i vrata. To su letnje “kucice u cvecu” stanovnika Stockholma, koji tu provode odmor.
Njima je najveci dnevni dogadjaj kad prolazi veliki feribot. Onda se svi, i veliki i mali okupe na obali i - masu putnicima na brodu. A putnici sa palube, koja je na visini desetospratne kuce - odmahuju.
Taj mali gest ljudske topline, se na tom putovanju ponavlja stotinu puta; u prolasku pored svakog ostrva ili jedrilice.
Jer kao sto se zna - nema osmeha koji se ne vraca !
Jes’ da nastavi - ali kako?
Te se on tako misli, i otsutno premesta i dodaje sta mu pod ruku padne: .... sipa slanu vodu, pa slatku; pa se uhvati da pravi ostrva, mnogo ih poredja - sve jedno do drugoga; sam se sebi cudi...sta ce mu tolika ostrva?!
Pa onda pocne da sadi; svasta sadi, i cvece i drvece; mesa retke cetinare sa svakojakim listopadom.
.... Malo malo pa se odmakne, pa skiljeci na jedno oko, nesto doda nesto oduzme; vidi se pocinje da uziva u toj igri, i sve sapuce: “Nije lose, nije lose” . . .
. . . Bas kao sto se slikar ponekad poigra, razdrazen belinom platna i nedostatkom ideje, pa iz dosade nabacuje boju uz boju; pa onda u tome prepozna nesto i zivne; pa krene - vodjen ni sam ne zna cime. . .
. . . i ispadne dobro.
Posle dodjose ljudi, pa im se dopade; tu gde se slatka i slana voda dodiruju, tu ostase; i utvdise grad na centralnom ostrvu.
Nazvase ga Stockholm; jer je stor holm - veliko ostrvo . . . a mozda iz nekog drugog razloga - nema veze.
Stockholm jeste lep grad.
Narocito leti, kad sunce obasja i razotkrije svu tu lepotu. Mozda bas zato tada, tokom “belih noci” - dan traje danonocno, da se ta lepota sto duze vidi.
Baltik uronio duboko u kopno u centru grada. Tu je luka. Duz cele obale pristaju brodovi koji redovnim linijama povezuju grad sa predgradjima, i sa blizim i daljim ostrvljem.
Najvise je onih belih stogodisnjih staraca sa odzakom, sto neumorno puckaju gore-dole.
To su oni, ciji se zvuk trube starinski i lepo odbija o kuce Gamla Stana i Sedermalma, i plasi galebove i albatrose koji tu klikcuci kruze, u potrazi za hranom.
Malo dalje se setno ljuljuskaju zauvek privezane, stare dereglije, cije plemenito drvo svedoci o nekoj uzbudljivijoj proslosti, a na kojima sad zive razni zaljubljenici vode.
Plavi azur mora sa svojom belom krestom dobro pristaje, uz na obali dostojanstveno poredjane, elegantne palate sa siljatim tornjevima na krovovima. Te zgrade s kraja 19. veka - u klasicistickom su ili neorenesansnom stilu; njih ima najvise, jer je tada izvrsena velika rekonstrukcija grada, po ugledu na onu Haussmanovu u Parizu.
U najlepse ubrajaju se: Nacionalni muzej, Univerzitet, Nordijski muzej, Opera, Parlament, Dramsko pozoriste.
Izmedju kuca i mora su siroke avenije oivicene drvoredima uredno i pod konac potkresanih krosnji, a uz samo more i duz jezera obicno se protezu setalista, po kojima uvek ima mnostvo sveta.
Na onom centralnom ostrvu nalazi se najstariji deo grada: Gamla Stan - stari grad. Kuce su iz 17. i 18. veka: uske su sa visokim proceljima, zivopisno obojene i sa obaveznom kukom iznad najviseg prozora na zabatu; - za unosenje i iznosenje pokucstva, jer zavojno stepeniste nije za to podesno.
Stari grad je ispresecan uzanim krivudavim ulicicama, poplocananim kaldrmom, koje izlaze na trgove osencene krosnjama stoletnih hrastova, ispod kojih se na malim od starosti pocrnelim fontanama bezbrizno ptice kupaju.
Opsti spokoj remeti samo gukanje golubova, i prhut pticjih krila, kad ih uznemire radoznali turisti koji leti svuda zavlace svoj nos.
Na centralnom trgu nalazi se velika cesma iz 16. veka sa 4 lule i 4 velike poluge za pumpanje vode.
Ona pamti vreme, kada su tu kraj nje, na panju odrubljivane neposlusne glave.
Tu se nalazi i zgrada Akademije, u kojoj se svake godine odlucuje o dobitniku najprestiznije od svih Nobelovih nagrada - one za knjizevnost. Svako ce vam pokazati znameniti prozor - poslednji sa leve strane prvoga sprata, iza koga se svakog oktobra to dogodi.
Tu na kraju Gamla stana je i kraljevski dvor “Tri krune”, najreprezentativnija barokna gradjevina u gradu. Iako je svedski kralj najsiromasniji od svih svetskih monarha, ima najveci dvor. Ostavise mu u amanet srednjovekovni pretci; njemu velelepni dvor a naciji znamenje - zvanicni drzavni simbol “Tri krune.
Sa juzne strane Gamla stana nalazi se drugo ostrvo mnogo vece - Sedermalm. Na njega se prvo preslo, kad je stari grad postao tesan, pa na trece, i tako redom, sa ostrva na ostrvo.
Ova 3 ostrva cine jezgro grada, i taj deo se naziva: “Staden mellan broarna” - grad medju mostovima, i delimicno je zadrzao srednjovekovni barokni izgled.
Prva dva ostrva, razdvaja uzani vodeni kanal koja ujedno spaja Balticko more i jezero Mälaren.
Posto je nivo jezera pola metra visi od morskog, tu se nalazi ustava - Slusen, preko koje brodovi prelaze iz jezera u more i obrnuto.
Uz samu obalu Sedermalma nalazi se brdo nacickano starim lepim kucama koje sa litice gledaju na zaliv i Gamla stan prekoputa.
U podnozju tog brda, malo prema pucini mora, nalazi se dok, gde se vezuju one najvece morske grdosije - feriboti koji svaki dan plove za Helsinki. Svako u gradu je svestan njihovog polaska, jer ma gde se nalazis, cujes mocni zvuk brodske sirene koja oglasava taj trenutak -uu-uu-uuuu.
Sledecih pet casova brod plovi prelepim stokholmskim arhipelagom, provlaceci se izmedju gusto nacickanih ostrva - ima ih nekoliko hiljada, a zatim izlazi na otvoreno more hvatajuci kurs sever, severo-istok u pravcu Helsinkija.
Na ostrvima su male drvene kucice crveno obojene, sa belim okvirima prozora i vrata. To su letnje “kucice u cvecu” stanovnika Stockholma, koji tu provode odmor.
Njima je najveci dnevni dogadjaj kad prolazi veliki feribot. Onda se svi, i veliki i mali okupe na obali i - masu putnicima na brodu. A putnici sa palube, koja je na visini desetospratne kuce - odmahuju.
Taj mali gest ljudske topline, se na tom putovanju ponavlja stotinu puta; u prolasku pored svakog ostrva ili jedrilice.
Jer kao sto se zna - nema osmeha koji se ne vraca !
