Priče i kolumne Džudi S.

Kolumna Cici Mici, početak

Dragi čitaoci, ja sam, Mica Cica, ex Mica šalteruša i prvi put se družim sa vama. Pošto je ovo tekst prvenac, moram da pazim, da nešto ne zgazim, ne pokvarim i ne rovarim. Ako stanem šefu na žulj, odma mogu da begam odavde. Zato, imajte strpljenja dragi moji, za početne bubice vaše Cici. Mogu da vam obećam zanimljive zgode i nezgode koje su snašle u životu neke moje poznanike i mene samu. Obećavam, takođe, da neću da vas gnjavim i davim. Smeh je dozvoljen i poželjan.

Išla sam skoro u jednu instituciju da završim važan posao. Kad tamo, red, dugačak red. Šta ću, sednem da čekam svoj broj da se pojavi na displeju neke Mice šalteruše, moje ex koleginice. Sedim ja tako, gledam u onaj papirić, držim svoje papire u fascikli. Iznenada čujem ciku i viku sa druge strane hodnika i dolete klinja do mene i pokuša da mi istrgne fasciklu.

Ljudi moji, čulo me je pola Beograda kada sam dreknula: „Marš bre od mene, beži, iššššš…“ Bezobraznik jedan mali otrča a mene spopade smeh. Bacim pogled na displej, kad ono moj broj. Smeje se žena sa šaltera koja je videla scenu, smejem se ja i brzo završim posao. Pozdravim se i izađem napolje.

Taman sam zapalila cigaru moju motanu i počela da merkam obližnje pekare, kad izlazi klinac sa dedom. Video me je i počeo da vršti. Čoveče, zar sam tolika babaroga? Mislim, znam da se bližim bapskim godinama, ali da imam i rogove, e to ne znam. Deda ga uhvatio za ruku, dete vrišti, a mene opet spopao smeh. Ali, gde bre da se smejem ispred institucije? Nije red. Mogu da me strpaju u kola i pravac u ludaru.

Smirim se, završim sa motanom i u glavi skontam šta ću da poručim u pekari. Eto, dragi moji… Ne mora uvek u važnim institucijama da bude dosadno. Nekad može čovek da se nasmeje. Onako, od srca.

Ajte dobri moji, odoh ja, a drugi put malo o meni kao o Mici šalteruši.

Ljubac za sve!

​

​

 

[Džudi S]

Neprilagođena ili Nisam ja iz ove priče

Neprilagođena. Nisam ja iz ove priče Niče! Ne mislim na Fridriha Ničea već na nekog nika sa Fejsbuka, Tvitera, bloga, foruma. I na one sa imenom i prezimenom sa istih društvenih mreža.*

Nesnalažljiva možda? Ne. Znam da se snalazim u raznim situacijama. Neshvaćena? Možda, ali mi to ne smeta.

Ne volim „sve što vole mladi“. Drugačija? Da. I ne smeta mi to mnogo.

Ne volim da budem deo mase. Kolektiva koji tapše ili zviždi ( nekad po potrebi jedno, nekada drugo ).

Kada sam to shvatila? Davno. Noćas sam samo to potvrdila.

Da li sam tužna zbog toga? Malo. Teši me činjenica da postoje ljudi koji me kapiraju kao što ja kapiram njih.

To su pojedinci. Malo ih je. Ne činimo kolektiv zato što smo slični. Svako od nas je slobodan da ima svoje mišljenje. Ne moramo u svemu da se slažemo.

Zašto sve ovo pišem?

Pišem zato što sam se probudila. Konačno. I samim buđenjem donela, za sada, jednu odluku. Možda će ih biti više, ko zna.

Razmišljam o ljudima koji čine jedan, dva kolektiva. Tapšu po ramenu jedni druge. Svakoga ko ne misli kao oni olako odbacuju.

Da li oni imaju slobodu da kažu NE? Nemaju. Odmah će ih neko iz kolektiva ukoriti zbog toga.

Izbegla sam malopre jednu virtualnu raspravu jer je ona mogla da traje do zore. Ne želim da pružim zadovoljstvo čoveku koji bi se rado svađao.

Upravo zbog njega odustajem od nečega. Ne želim da mi se iza leđa smeje.

Da li sam ogorčena? Nisam. Samo sam iznenađena što mi se uopšte obratio. Opet me, na svoj način, ponizio.

Mogu samo da nagađam zašto se tako ponaša prema meni. Mrzi me da nagađam.

Ne igram u nekim filmovima. Nema pravih rola za mene.

Nevažno. Samo ću zatvoriti oči i podsetiti se da postoji neko ko me ne ponižava. Neko ko o meni misli sve najbolje.

Kapira me, kao što ja kapiram njega.

Zatvaram oči i ne osećam se više loše, kao što sam se osećala na početku.

Puštam The Ramones- Baby I Love You.

Pre odlaska svima želim dobro jutro ili laku noć i poručujem-pišite..ostavljajte komentare, kritikujte, hvalite. Kako želite.

Napomena * – Dopala mi se rima „Nisam ja iz ove priče Niče!

​

* Sa bloga Noćna Šaputanja * ​

 

[Džudi S]

 

[Džudi S]

Da ostane i ovde memorisano

 

[Poslušna]

Pogledajte prilog 1573904
Znaš ti ko sam ja?


„Znaš ti, ko sam ja?“ Ovu rečenicu-pitanje prvi put sam čula davne 1992.godine. Zahvaljujući tom pitanju stekla sam utisak o izvesnoj personi. Od tada pa sve do danas utisak je negativan. Ta negativnost se povećavala sa godinama.

Dosta godina kasnije, ponovo sam čula „Znaš ti, ko sam ja? „. Odgovorila sam sa „Znate vi, ko sam ja? “ Veliki glumac je zalupio vrata moje kancelarije.

Možda nije kulturno da pitanjem odgovaram na pitanje, istom bojom glasa. Nisam mogla drugačije.

Još neko vreme sam imala prilike da slušam te reči. Dešavalo mi se da odgovorim kao što sam odgovorila velikom glumcu, a dešavalo se i da prećutim, ali i da zauvek precrtam tu osobu.

Zanimljivo je što se to pitanje čuje gotovo na svim mestima. Meni nepoznati pevač turbo folka tim pitanjem i psovkom je „častio“ kasirku u obližnjem Maksiju.

Sindrom “ Znaš ti ko sam ja?“ preneo se i na društvene mreže. Prvo na forume, zatim na blogove, na Fejsbuk i na Tviter.

Sada sam starija i verovatno mudrija i kuliram takve persone. Ima ih dosta.

Nemam nameru da objašnjavam ko sam ja, kakva je moja radna, politička, privatna biografija. Te persone ionako ne zanima ko sam ja.

Taj sindrom se sigurno drugačije zove u određenim zdravstvenim ustanovama.

Reči “ Znaš ti, ko sam ja? “ nikada nisam čula od ljudi koji su bogatiji od persone sa početka teksta.

Te reči nisam čula kada sam jednom upoznala glumačku legendu. Ni pevač koji pleni šarmom uprkos svojim godinama nikada to nije izgovorio.

Ko ih onda izgovara?

U oflajn životu ove reči ponavljaju oni koji o sebi imaju previsoko mišljenje. Ljudi koji imaju i previsoko mišljenje o svojoj profesiji.

Ukoliko život delimo na oflajn i na onlajn, mogu da kažem da je ista situacija i u onlajn životu.

Mislim da je ta pojava, taj sindrom izraženiji u onlajn životu, na društvenim mrežama, jer je tu publika veća.

Kada ne možete ili ne želite da se isključite sa neke od društvenih mreža, kulirajte te persone.

Nemojte da se nervirate. Nerviranje škodi zdravlju. I fizičkom i mentalnom. Tu neku personu, ili više njih, ne zanima kako se vi osećate.

Kada primete da se nervirate obično požele da vas dodatno nerviraju.

Ukoliko baš ne možete da izdržite, kliknite na ono X u gornjem desnom uglu.

Posvetite se onima koji to zaslužuju. Ima ih. Možda ih niste primetili upravo zbog tih „Znaš ti ko sam ja? „

Ne znam zašto ovo pišem, ali nema veze. Možda će nekome biti korisno.

I na kraju pitanje za vas koji ovo čitate: Kako reagujete kad čujete ovo pitanje iz naslova teksta?

Taj koji pita "znaš li ti ko sam ja "
-ili boluje od Alzheimera;
ili ima dg narcisoidnog poremećaja i kompleks više vrijednosti !

Pa jel'

 

[Džudi S]

Taj koji pita "znaš li ti ko sam ja "
-ili boluje od Alzheimera;
ili ima dg narcisoidnog poremećaja i kompleks više vrijednosti !

Pa jel'

Ne, on je bezobrazan i bahat, kao i ostali " Znaš ti, ko sam ja"

 

[Poslušna]

Ne, on je bezobrazan i bahat, kao i ostali " Znaš ti, ko sam ja"

zezala sam se.....Azheimer-švabo koji sakriva stvari po kući

 

[Džudi S]

 

[Džudi S]

Umesto prave čestitke za Novu 2025.godinu​

Vremeplov seansa

1:14

“ Dosadila si sa novogodišnjim pričama, stani, oladi malo“

“ Neću. Jure me sećanja. “

“ Ti načela Bejlis, a ćutiš?

“ Nisam načela. Čekam prvi januar. “

“ Aj onda odradi ovu vremeplov seansu i piši sebi i tom narodu što te čita tek iduće godine!

“ JA đavolak vrti se oko mene i buni što opet piskaram. Moje pravo JA ne odustaje.

Prepliću se sećanja…

***

Novogodišnja kupovina već obavljena.

Tata pazario sve na Cvetnom trgu. Sestra i ja u novoj knjižari u kraju kupile poklone za sve ukućane. Mama pravi trokute. Omiljeni kolač mog tate. Ruska već napravljena, prase će odneti u obližnju kafanu da se ispeče. Deda kupio dovoljno vina i za kuvanje i ono hladno

Jelka okićena, kuća u celini ukrašena. Čeka se Nova 1992.godina…da, 1992.godina. Ona sledeća, 1993.godina bila je crna, tužna, besmislena. Tata je u više navrata operisan i često je bio u bolnici. I zaspao je zauvek te 1993.godine.

Ali, tog decembra 1991.godine nismo znali da je bolestan. I on se dobro osećao. Novogodišnji program. Paljenje prskalica. Bogata trpeza, svi se ljubimo i čestitamo jedni drugima Novu 1992. Tata otvara šampanjac. Sreća. Bezbrižnost.

Vreme koje bih htela da vratim. Da zaledim. Da čuvam zauvek. Izlazimo u dvorište, gledamo vatromet koji prave u „Diplomatskom klubu“ koji se nalazi u našem komšiluku.

Bobi se plaši vatrometa. Divna kuca, a zna da ne sme da ulazi u kuću. Puštamo ga, ipak je ovo posebna noć. Otvaramo poklone, smejemo se, slikamo se. Svi srećni, nasmejani.

Baba se grebe za cigaretu od mene. Kasnije odlazi u drugi deo kuće, deda je već zadremao.

Prvi ujutru ustaje i kuva kafu i vruću rakiju.

I te godine sam, između ostalog, dobila rokovnik od tate. Zna da vodim dnevnik. Svakodnevno.

Slike se ređaju, lagano, ne žele da odu. Tata…baba..deda..pa ni Bobija nema više od 1994. BOLI! Palim još jednu cigaretu.

****

Nekoliko dana uoči dočeka osamdeset devete, čini mi se..moja draga J uzbuđena je kao da je dobila sedmicu na lutriji. Same smo kod kuće. Baba i deda u drugom delu ne mogu da nas čuju.

Ne znam gde mi je sestra. Mama i tata rade. J zato koristi priliku da saopšti novost- njen dečko dolazi u Beograd, da zajedno čekaju novu godinu, negde na nekoj žurci. Njeni ne znaju za njega. Zvanično, ona čeka novu godinu sa mnom, podrazumeva se, najbolje smo drugarice.

ALI…Dečko stiže pre podne, tačnije ujutru. Ne može da tumara po Beogradu. J me moli da on bude kod mene, do uveče.

Moram da joj pomognem. Slušamo WHAM i pravimo planove. Obe obožavamo Džordž Majkla. Sestra uživa u situaciji. Smeje se kao lud na brašno. Mama besni.

Tata je zamišljen. “ Ne može dečko da bude u čekaonici železničke ili autobuske stanice. Biće gladan, biće mu hladno, ovaj sneg je napadao. Ajde, ne ljuti se ženo, neće nam sedeti na glavi.“

Ustajem rano tog dana. J dolazi sa dečkom. Ostavlja ga sa mnom, juri kući. Doručkujemo, ručamo, sestra se mota oko nas, tata uslužno nudi kolače i sokove.

I mama je smekšala. Babi i dedi je milo što imamo gosta.

J s vremena na vreme uleti, ostane najduže pola sata i na kraju kaže da će doći tek večeras. Ponavlja mojima priču da je ona kod nas na dočeku, u slučaju da se sretnu moji i njeni roditelji na ulici. Komšije smo.

Više se ne sećam šta sam pričala sa tim momkom, starijim od J i mene nekoliko godina. Negde oko osam, pola devet J se pojavljuje doterana. Odlaze, a ona će doći kasno, kod mene na spavanje. Mama vrti glavom, tata kulira uz pivo i TV. Ja sam odahnula. Dobro je prošlo. Pamtim taj doček, i zbog nervoze i zbog neke euforije koja je uhvatila i mene a ne samo J

I smešno mi je i sada, dok se sećam. Još jedan bezbrižan doček. I veseo na kraju, jer smo J i ja pričale do jutra o najsitnijim detaljima. Jedva smo od umora zaspale.

****

“ Luftiraćeš ti sobu, vidim ja. Da li je vremeplov seansa gotova?

“ Jeste. Opet imam miks osećanja. Sreća i tuga i tuga i sreća. “

“ Ne patetiši kao patika. Šta ti je bre.

Stavi u glavi ono THE END za večeras. Kucaj to. Pa da spavamo.

“ Okej, jeste kraj pisanija za ovu godinu. I kraj večerašnje seanse. Prijala je. Osećala sam miris lešnika u trokutima..iako ih ove godine ne pravimo.

Volim ova sećanja, na te davne godine, na prohujale dane koje bih rado vratila..Znam, ne može.

Otvaram oči. Stvarno moram da otvorim prozor. Nije hladno napolju. THE END…

Drage moje, dragi moji, Želim vam da budete zdravi. Zdravlje je najvažnije, sve ostalo dolazi samo.

Srećna Nova 2025!

Kiss for all

Fotografija preuzeta sa sajta Pixabay.com

 

[Džudi S]

Ne igram u toj predstavi, nisam u tom filmu

Svi se užurbano pripremaju za predstavu. Kostimi su obučeni, glumci se došaptavaju, smeju, svi su raspoloženi.

Zavesa se podiže, počinje predstava.

- Tu si.

- Ne igram u toj predstavi.

- Zašto su ti oči promenile boju, zašto nema onog sjaja, kao nekada?

- Ništa više nije kao nekada. Ni ljudi, ni ulice. Moj grad se promenio.

- I ti si se promenila?

- Naravno.

- Nasmeši se malo, imaš lep osmeh.

- Hoću, idem odavde. Tu za mene nema mesta.


****

Došla sam prva na set. Zamolila Milenu da skuva kafu za sve.

Uskoro su stigli i ostali. Ponovo su se preslišavali. Pričali uz kafu i prošvercovan vinjak.

Nudili su mi vinjak. Uzela sam samo kafu.

- Kamera ide, set prvi, klapa broj 1, idemo..

Ostajem u pozadini. Pijem drugu kafu, ona prva mi nije bila dovoljna.

- Ponovo si sama, zašto?

- Nisam u tom filmu.

- Zašto si došla?

- Da vidim neke stare poznanike. Imam ih ovde sve manje i manje.

- Ideš uskoro?

- Da.

- Idemo zajedno?

- Važi.

****


****
Nastaviće se

 

[Džudi S]

Ne igram u toj predstavi, nisam u tom filmu

Sofija:

Zoran je došao onako, kako mu i samo ime znači. Doneo mi je svetlost i zoru. Ugasio je mrak.

Nismo se dugo videli, baš dugo. Čini mi se da sam ga poslednji put videla na daći, kada mu je umrla žena. Vrlo brzo je otišao u Englesku gde mu žive i sin i kćerka sa svojim porodicama.

Vratio se. Kada sam ga videla, bila sam malo iznenađena što ga vidim u pozorištu. Još manje iznenađena što ga vidim na setu.

On je znao koliko volim scenu, a sigurno se raspitao gde ja provodim svoje slobodno vreme. Imamo zajedničke prijatelje.

Njegova žena je radila u istom preduzeću u kojem je radio i moj muž. I družili smo se jer su nam deca bila istih godina.

U meni živi mrak od kako me je Đorđe zauvek napustio. Od kako su deca, kao ptičice odlepršale iz ovog grada...

Žive u Švajcarskoj. Za razliku od nekih naših ljudi, oni tamo imaju svoje kuće. Više se isplati uzeti kredit nego plaćati podstanarski stan.

Ne, nisam sada želela da spominjem decu, iako na njih stalno mislim.

Zoranov dolazak u Beograd naterao me je da dobro razmislim o svom ponašanju.

Često, mnogo često idem tamo gde nema mesta za mene. Nije to beg od samoće, već beg od života.

Jedino sam bila iznenađena njegovim rečima. Zašto su mi oči izgubile sjaj i tako nešto. Kao da..flertuje sa mnom.

Ne razumem te reči. Nije uvek tako pričao ranije.

Ili sam se ja toliko promenila pa želim da zaboravim sve? Ne znam...baš razmišljam o tome.

****

Zoran:

***

- Nastaviće se-

 

[Džudi S]

Ne igram u toj predstavi, nisam u tom filmu

Zoran:

Vratio sam se u Beograd. Nisam više želeo da smetam svojoj deci. London je lep grad.
I značilo mi je da budem tamo, posle Verine smrti. Deca su tešila mene, a ja decu.

Malo sam živeo sa kćerkom i zetom i unukom Anom koja tu završava medicinu. Posle fakulteta želi da specijalizira neurologiju.
Živeo sam i sa sinom, snajom i unukom Aleksandrom. Aleksandar, Aleks je dizajner enterijera i ima svoju firmu koja uspešno posluje.

Malo se hvalim sa njima. Moram. Oni su moji i ja ih beskrajno mnogo volim.

Kada sam došao u Beograd, prodao sam veliki stan u kome sam živeo sa Verom, sinom i kćerkom. Taj stan je u meni budio tugu. Sve me je podsećalo na godine koje sam proveo sa Verom. Podsećao me je i na detinjstvo moje dece.

Šta ću ja sam u stanu koji ima preko 100 kvadrata? Tačno je da je jedan deo stana bio preuređen i tu sam primao klijente.
Ali, advokatsku kancelariju mogu da imam i u nekom poslovnom prostoru. Verovatno ću za koju godinu da odem i u penziju.

Kupio sam manji stan i pozvao mog Aleksandra da ga sredi. Pre dve nedelje su završeni svi radovi. Aleksandar je ostao još par dana kod mene i onda se vratio kući. U Englesku.

Juče sam se, po drugi put išao sa Sofijom na ručak. Znao sam da ću je prvi put sresti u pozorištu. Raspitao sam se kod našeg zajedničkog prijatelja Ivana.
On živi u njenom komšiluku i rekao mi je da ona često ide u pozorište i na filmske i serijske setove.

Spontano sam je pitao gde je nestao sjaj u njenim očima. Uvek je bila lepa, nasmejana žena.

Đorđeva smrt je snažno uticala na nju. To mi je Ivan je rekao u poverenju. Znao sam da mi je nešto prećutao. Nešto zbog čega je Sofija napustila svoju profesiju.
Mogla je da radi još pet godina ili malo duže.

Dan je kišovit. Sofija me je pozvala na ručak. Odlično kuva, to znam odavno.

Nadam se da ćemo uz kafu i neko piće razgovarati. O svemu.

- Nastaviće se -

 

[Džudi S]

​

Ne igram u toj predstavi, nisam u tom filmu, četvrti deo​

Sofija:

Zoran danas dolazi na ručak. Spremila sam lovačke šnicle. Kao prilog sam skuvala „Balkansku mešavinu“. To povrće ide ne samo uz ribu već i uz šnicle. I konačno, napravila sam reformu tortu jer se sećam da je Zoran voleo tu tortu. Nadam se da je i dalje voli.

Naravno, u spremanju ručka i torte pomogla mi je komšinica Sandra. Ona je išla i u kupovinu. Kupila je i desertno belo vino.

Danas ću ispričati Zoranu šta mi se sve dešavalo poslednjih godina. Čudi me što nije primetio da hodam sporo. Nisam nosila štake ni u pozorištu ni u studiju gde se snima ona popularna serija.

Da, imam pedeset i nešto godina, ali se stidim da nosim pomagala na ulici. Zato trošim dosta para za taksi. Trudila sam se da hodam normalno kada sam dva puta išla sa Zoranom na ručak. Trpela sam bolove.

Smejem se samoj sebi. Zašto je sramota koristiti ortopedska pomagala, kada su ona neophodna?

Zoran mora da zna da sam šest meseci posle Đorđeve smrti doživela tešku saobraćajnu nesreću i da sam bila nepokretna. Snagom volje uspela sam da odbacim i kolica i hodalicu. Štake su ipak, mnogo bolja opcija od kolica. Jedino što moram da uzimam, skoro svakodnevno lekove protiv bolova. Zbog toga sam otišla sa pozorišne i filmske scene. To me mnogo boli.

Nisam bila sposobna da idem na probe a posle da izdržim celu predstavu. Nadam se i verujem da će Zoran to prihvatiti.

Ja sam glupa zbog te predrasude koju imam. Mislim da je strašno kada nosiš ortopedsko pomagalo…da te svi sažaljevaju. Zoran se, u moj život, vratio na vreme. Potreban mi je prijatelj koji me poznaje od ranije. Neko, ko me neće sažaljevati.

Čujem zvono na interfonu. To je sigurno Zoran.

-Nastaviće se –