"Joshua Fit the Battle of Jericho"
Ovo nije samo pesma - ovo je istorijska poruka otpora i vere.
Kao afroamerička spiritualna pesma, ona je bila simbol oslobođenja i nade, inspirisana biblijskom pričom
o rušenju zidova Jerihona.
Njena snaga leži u ritmu koji podstiče na pokret, na borbu, na veru u pobedu
"Joshua Fit the Battle of Jericho" je više od pesme - ona je ritam pobede, snaga vere, simbol oslobođenja. 🎶✨
Ova afroamerička spiritualna pesma inspirisana je biblijskom pričom o rušenju zidova Jerihona.
Prema Knjizi Isusa Navina, Izraelci su sedam dana marširali oko grada, trubeći u rogove, dok konačno, uz snažan zvuk,
zidovi nisu pali.
Ali pesma nije samo priča o drevnoj pobedi—ona je metafora za oslobođenje od ropstva.
Kada...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Pesma "Sixteen Tons", koju je Tennessee Ernie Ford izveo 1956. godine, opisuje težak život rudara u Americi,
posebno onih koji su radili u rudnicima uglja.
Stihovi govore o radnicima koji su neprestano u dugovima prema kompanijskoj prodavnici, jer su im plate bile
toliko male da su morali da kupuju osnovne potrepštine na kredit.
Fraza "I owe my soul to the company store" simbolizuje ovu ekonomsku zavisnost, gde radnici nikada nisu mogli
da se oslobode dugova i praktično su bili vezani za rudnik ceo život. Stvarna je istorija da su oni dugovali svoje
duše radnji kompanije... Rudari uglja imali su radnu karticu u radnji kompanije. Kada je bio plaćen, prvo što je izašlo
na videlo je ono što duguje radnji kompanije. Kompanije su...
Selo N'Kando bilo je staro, toliko staro da su i kuće od blata pamtile priče koje su ljudi
već zaboravljali. U tom selu, senke su bile bitnije od lica. Seljani su šapatom govorili da
se sudbina ne ogleda u očima, niti u rečima, već u senci koju nosiš za sobom.
"Bele senke" - šaputali su seljani... "takve senke prate samo one koji su predodređeni
za promenu"...
Između tih kuća od blata i trske, odrasle su Ima i Sela...
Ima je imala belu senku - bledu, svetliju od nje same. Od kad je bila devojčica, svi su
na nju gledali kao na nekog ko je već otišao, čak i dok je stajala među njima.
Sela, njena prijateljica, imala je crnu senku, gustu, tešku, koja je lelujala za njom kao
produženi deo njenog tela.
Ima je bila tiha. Njene ruke...
U visini očiju lebdela je prosvetljena lopta nabijena
nepojmljivom energijom.
Okretala se kao planeta u maglenom omotaču.
U nekom višem stupnju života.
Obujmio je oblinu lopte dlanovima i zaustavio kruženje.
Dotakao njenom površinom svoje grudi.
Telo je tog trenutka postalo providno.
Svaki detalj je bio uočljiv.
Svaka pojedinost.
Čulni svetovi su se otvarali u svojoj suštini.
Video je svoje uznemireno srce i svoj bučni krvotok.
Gubio se u milijardama nervnih ćelija sposobnih
da ga zaguše pipcima.
Munjevito se probijao putevima svog čudesnog kosmosa.
Poželeo je da zastane na postojanom ishodištu koga
nije bilo.
Prisetio se svoje prošlosti.
Svih ljudi i svih događaja koji
su prethodili prosvetljenju.
Pre samog izbavljenja, razgrnuo je...
Bilo jednom...
Milosav ili Miki, sin Branka, unuk Milosava i praunuk Borivoja zvanog Pusti, bio je jedini muški potomak nekada brojne varoške porodice koja je pre drugog rata posedovala više od pola zemlje na kojoj se prostirala Varoš. Kako se gomilalo njihovo bogatstvo, tako im se krv tanjila. Neki kažu da je to zbog ženidbi i udadbi u okviru ne tako dalekog srodstva, a drugi, opet, veruju da je to zbog kletve koju je na oca Borivoja Pustog bacila neka čergarka kojoj nije hteo da plati usluge. Kakve su to usluge bile – niko sa sigurnošću nije mogao da kaže. Činjenica je da se u njihovoj porodici nakon toga rađalo po jedno jedino muško dete i gomila ženskadije, a to muško dete je bilo kao od boga blagosloveno, stasom naočito, pameću...
7. GDE ĆEMO NOĆAS?
Noć mi je bila preduga. Spavao sam otvorenih očiju da me zora ne pretekne. Kada ona ustaje? Da mi je samo da je usnulu poljubim. Totalno sam odlepio, fali još samo da počnem da pišem priče i da me Slavko smesti u Toponicu.
Ulica je bila tiha, nigde nikoga. Činilo mi se da sam u Gradu budan samo ja. Sricao sam ono što ću joj reći kada je pozovem, kao Slavko saveznički proglas Srbima. Setio sam se svih knjiških, gradskih i prigradskih fora na koje su padale žene i devojke, a, Bukovskog mi, bila ih je gomila. I ništa od toga mi nije bilo dovoljno dobro za nju. Jbg, opet ću da zaribam ko „jugo 45“, vajkao sam se. U trenutku me je oblio hladan znoj, blage veze nisam imao kuda da je izvedem ako nebo usliši moje molitve i...
Postavljena su mi pitanja: "Zašto je ego potreban? Koja je njegova svrha?"
Ego je samosvest ili identitet. Identitet daje postojanost i stabilnost svesti/umu u stalnom emocionalnom, mentalnom ili intelektualnom razvoju. Mada različita dešavanja/iskustva menjaju pogled na život i razumevanje vlastite individualnosti u okviru objektivnosti, ličnost uvek ima ego/ja. Svesna je sebe kao sebe i pored toga što se njen doživljaj i shvatanje menja.
Da nema oslonca, u vidu permanentnog identiteta, koji stiče, akumulira i koristi znanje ne bi moglo biti ni inteligentne interpretacije spoljašnjih nadražaja. Oni bi se rasipali i nestajali. Bez ega ne bi postojala memorija i sposobnost učenja.
Predjašnja iskustva olakšavaju učenje, ali ga mogu i...
Nenadmašeno... Lakog pera nacrtano...
Iz duše ispevano... u duše pretočeno...
Jednostavno i ubitačno...
Pronašla nas i pokosila...
Neprevaziđena naša Bobićka...
:klap: :cvet:❤️
Dan kada su svi postali „bogati“
Jednog jutra, bez najave, bez pitanja, bez objašnjenja – svaki čovek na planeti se probudio sa tačno 100 miliona dolara na svom računu. Od najzabačenijih koliba Amazonije, do penthausa u Šangaju – svi su ih imali. Niko nije znao ko je to učinio ni zašto. Ljudi su vrištali, plakali, slavili. Siromaštvo je nestalo.
Prvi dan bio je haotična svetkovina:
Letovi za Maldive su rasprodati za 3 minuta.
U Parizu su ljudi kupovali po pet "Louis Vuitton" torbi – jednu za svaki dan u nedelji, osim vikenda kad se ne radi.
Na berzama su cene akcija eksplodirale – svi su ulagali u sve.
Ali već drugog dana, pekari nisu otvorili radnje. "Zašto bih ustajao u 5 ujutru? Imam 100 miliona."
Trećeg dana, bolnice su se...
Ne znam kako vama, ali meni je češki jezik neodoljivo šarmantan.
Ima u njemu neka mekoća, neka igra.
Sjećam se kad smo jednom bili na moru, a sin bio još mali, onako, ono
vrijeme kad su djeca najsladja, kad izgovaraju prve riječi, smiju se
preslatko dok im se obraščići rumene i poskakuju, pa odjednom krenu
da gorke suze liju kad se slučajno spotaknu i padnu, u apartmanu do nas
bile dvije Čehinje. Dijelili smo dvorište i veliki sto
za kojim smo, predveče, pili kafu.
Sjedimo mi tako jedno predveče, kad, eto i njih dvije sa
sokovima, uz onaj slatki češki pozdrav: Ahoj! Moj sin se vrzma oko stola
i odjednom nespretno pade. Onda ustane i eto ga meni da ga utješim,
ali, koliko god se trudim, nikako da prestane sa plačem. U tom trenutku
ova...
Søren Kierkegaard: „Filozofija je potpuno u pravu kada kaže da se život mora razumevati unazad. Ali onda se zaboravlja druga klauzula – da se mora živeti unapred.”
- Da nije tako kako bi shvatili značaj otvorenog uma i činjenicu da uvek učimo? Osvrtom na prošlost i preispitivanjem mišljenja postanemo svesni zabluda i grešaka. To nam omogući da ih ispravimo i napredujemo pronalskom adekvatnijeg rešenja.
-------
- Bolje je osetiti bol neprijatne istine nego zanos lažne sreće. Istina oslobodi i vodi napretku. Laž sputa i unazadi.
--------------
- Nije moć u Sada, već u svesti. Ona je živa. Uvek postojeća, a drugačija. Neprestano se obnavlja i stvara svaki doživljaj i razumevanje.
--------------
- Život je beskonačni smisao. Otvoren um ga...
Aleksa se probudio u tami, ali ova tama nije bila obična.
Zidovi sobe pulsirali su, kao da dišu zajedno s njim, dok se senke uvijaju po podu,
stvarajući neprepoznatljive oblike.
Tama je bila ispunjena šapatima - glasovima koji nisu prestajali.
"Ne izlazi. Ne smeš. Stvarnost nije sigurna."
Vreme je ovde bilo iluzija - zidovi nisu imali prozora, a svetlo, koje je ponekad dolazilo
iz plafona, titralo je kao da preti da potpuno iščezne.
Aleksa je imao osećaj da je dugo zarobljen... ipak, nije verovao svojim uspomenama.
Nešto ga je uvek držalo podalje od vrata koja su bila jedini izlaz iz sobe.
Jedne noći, zidovi su se zatresli. Ne kao zemljotres, već poput gigantskog srca koje kuca
u nepoznatom ritmu. U tami, vrata su se sama...
REKVIJEM ZA NOĆNOG LOVCA
Dani su svačiji,
a noć je moja.
Noću prepisujem stihove
usamljenih poeta.
Svetlost daruje,
tama otima.
Tamom hodim,
prazan bez straha.
Magijom ljubavi,
zauvek proklet.
Osmehe kradem,
čekajući svoj.
Čuvar vremena
koje se nije dogodilo.
Lovac mi je ime.
"Sestro, izvadite sve rezultate koji su mi potrebni zatim pacijenta odvedite na magnetnu. Kada odrade to, dovedite ga ponovo u moju kancelariju i potrudite se da ne čekam rezultate kao prošli put" hladno i bez trunke emocija Đorđe se obrati devojci koja je bila u susednoj prostoriji. Aleksandar ustade i bez reči krete sa njom.
"Dobar je gospodin doktor, sve je palo na njegova leđa", prokomentarisa devojka, pravdajući se više sebi nego Aleksandru. Nije joj odgovorio ništa. Osoblje koje ga je primilo brzo i efikasno je završilo pretrage a sestra ga je ispratila u doktorovu kancelariju uz opasku da će rezultati biti gotovi najdalje za sat vremena.
" Urologija nije bila moj prvi izbor za specijalizaciju ali ono što sam želeo da budem je...
Kaže mi Cmizdrulja-Dragi kad ćeš jednom da shvatiš da su to dve potpuno različite stvari: biti zaljubljen u nekog i voleti nekog
Hm, pomislim, meni se to nikad nije desilo s nekim nego uvek s nekom.
Na prozoru autobusa u prolazu zablistaše najlepse oči, a tek osmeh... To se desi na prvi pogled . Ljubav. Ne gubim ni tren . Taxi . Stižem Zaustavim autobus ulazim i sve joj priznam i ... molim te da se udas za mene. Pola autobusa poče da mi se smeje a druga da navija za mene .Ona poče da plače i da se smeje.. Tako je počelo. Ponelo nas silovito i evo nas i sad...
Cmizdrulja I danas ima taj od boga dar da plače i da se smeje , a dešava se tokom i posle šoping molskih avantura... Uglavnom.
Moja self-help knjiga na engleskom „Becoming smarter for life“ objavljena je nedavno na Amazonu.
Besplatno preuzimanje elektronske verzije sa sajta Amazona je moguće u nedelju 29.12. 2024, nedelju 5.01.2025, nedelju 12.01.2025. i utorak 11.02.2025. Imajte u vidu da koliko sam video Amazon koristi Pacific Standard Time vremensku zonu, pa je verovatno da kod nas knjiga bude besplatna od 9 ujutru u nedelju do 9 ujutru u ponedeljak. Korisnici Kindle unlimited programa mogu je preuzeti besplatno bilo kad.
https://www.amazon.com/Becoming-smarter-life-Bojan-Orlic-ebook/dp/B0DQY6YKDQ?ref_=ast_author_mpb
Najbolja investicija koju čovek može da napravi je investicija u sopstveni razvoj, a najpametnija i najsveobuhvatnija i najefektivnija...
Zemlja nije stvorena prva, Bog je stvorio i druge svetove.
Naravno, odgovor na ova pitanja to niko ne zna od nas ljudi.
Izvestaj o tome nalazimo u Bibliji, Svetom pismu.
Znaju oni koji poznaje ove tajne i istine otkrivene u bozjoj reci:
1. Korincanima 4,1
Tako da nas drže ljudi kao sluge Hristove i pristave tajna Božijih.
Jer Sveto pismo je Bozji izvestaj o stvaranju i spasenju coveka.
Tu su nam date sve potrebne informacije.
Neke direktno, neke indirektno.
Vazne informacije vise direktno i jasnije, manje vaznije, mozemo trazenjem pronaci.
Za nas je najbitnije Bozji nacin spasenja coveka kroz Isusa Hrista na krstu Golgote.
Zato o tome imamo mnogo informacija.
Znanje ili ne znanje o stvaranju izvan nase planete nam nece doneti...
Samo jednom rečenicom mogu da poprave dan. Pa čak i kada šute,
s njima je zanimljivo, jer je samo pitanje trenutka kada će te nasmijati
do suza. I to nije smijeh na silu, ne, to je onaj iskreni, iz stomaka.
Jedan od takvih, ali u svijetu književnosti, bez sumnje, bio je Bernard Šo,
poznati irski dramski pisac, poznat po urnebesnoj komediji Pigmalion.
No, Šo nije samo pisao duhovito, on je tako i živio, a tome svjedoče
brojne anegdote iz njegovog života.
Tako jedna kaže:
Jednog vedrog proljetnog dana Bernard Šo je otišao kod doktora žaleći
se na nepodnošljivu bol u nozi. Doktor ga je pregledao i upitao:
“Koliko dugo je vaša noga u ovom stanju?”
“Dvije sedmice,” odgovorio je Šo.
Doktor se iznenadio:
“Kako ste mogli hodati dvije...
"У рату, држава даје топове, богати волове а сиротиња синове. Кад се рат заврши, држава узме топове, богати своје волове а сиротиња броји гробове!"
Или, како би Маца рекао:
Цитат се приписује Димитрију Туцовићу
Има ли боље дефиниције бесмисла ратовања за широке народне масе? Ратови су вођени због жена, због територија, новца, из обести,чак и из досаде. Ратове су започињали цареви, а водили су их, и у њима гинули, они који су се о њима најмање питали.
И данас је тако.
И једна од Балашевића:
https://youtu.be/KbEqJ0CdZuU?si=0bVswjrbWSe7K9dA
Kad je ostala bez posla, Suzana nije odmah paničila. Imala je plan – jasnu,
racionalnu strategiju za povratak u radnu rutinu. Bila je tiha, pouzdana, pažljiva.
Znala je kako da umiri dete koje plače bez da ga kupuje slatkišima. Znala je kako
se vodi dnevnik navika, kako se stvara rutina igre i odmora. Ali znanje se, kako se
ispostavilo, nije tražilo.
Suzana nije volela da laže, ali poslednjih mesec dana je lagala banku da će vratiti
minus “uskoro”, gazdaricu da “čeka uplatu”, a samu sebe da je sve to privremeno.
Bila je školovana bejbisiterka, sa znanjem, iskustvom i ljubavlju za decu.
Na papiru – idealna. U stvarnosti – nepoželjna. Roditelji su tražili “energiju”, “šik izgled”,
“nekog s harizmom” – što god to značilo.
Trebao...
Ti si ta lozinka
kojom se ulogujem u osamn’estu
u vremeplovu
što se pali kad skuham prvu jutarnju,
a ti se naoko ljutiš
i bockaš me riječima
tvrdeći da si siguran
da nisi naručio buđenje.
Al’ ja već znam taj ton,
to ti samo sistem startuje
na poznatu aromu —
malo kafe, malo mog smijeha.
U toj tvojoj jutarnjoj mrzovoljnoj verziji
skriven je kod
za sve moje nježnosti,
koje ti uporno pokušavaš da ignorišeš
dok ti dlan sam od sebe
traži moj.
Pitali su me neki dan: "Koje sve jezike pričaš?"
Eee, kad bih krenula da nabrajam, do jutra ne bih stala!
Evo, na primer, pričam "kiselovodni" jezik – to je kad se neko sluša sa kiselim osmehom
dok priča o vremenu.
Pričam i "šerpa-logički" jezik, što znači da sve objašnjavam uz pomoć šerpe
(da, bukvalno - "Ako ova šerpa može na šporet, što onda pas ne može u dvorište?").
Gramatika mi je strooogo čuvana. Kad kažem "onaj tamo auto koji je crno-zelene boje",
svi znaju tačno na šta mislim.
Pravopis? Ha, pravopis je precenjen! Kaaad pisem, nema veze DALI je veliko slovo il Mali,
vaznO DASE prozireE poruka!!...??--
Posebno sam ponosna na "govor bez reči". Evo primera: otvoriš frižider, gledaš, ćutiš - to je
univerzalni jezik, nema čoveka...
Plamen se širi, gutajući zidove koje smo gradili rukama punim nade. Svaki plamičak je kao zver
koja proždire uspomene - fotografije na policama, miris drveta koje je nekada bilo dom, zvuk smeha
koji je odjekivao hodnicima. Sada je sve to samo pepeo u vazduhu.
Stojimo nemoćni, kao figure u nekoj grotesknoj predstavi. Ruke su nam prazne, oči su suve od suza
koje su presušile. Pokušavamo da se setimo kako je sve počelo - da li je to bio samo iskra, nepažnja,
ili nešto što nismo mogli kontrolisati? Ali odgovori su besmisleni. Plamen ne mari za naše razloge.
Vatra nije samo fizička. Ona je simbol svega što smo izgubili, svega što nismo uspeli da sačuvamo.
Svaki udar vetra donosi miris spaljenih snova, dok se nebo iznad nas pretvara u...
...obespravljen u svom Dnevniku
pokusavam se uvjeriti
ima li osnova
da od osnova zapocnem
ili odmah virtualno do moje stvarnosti da dodjem
odavno je dusevno pice " najsladje smijesano..."
Izlazim na pauzu
onako fabricki i vidim dimnjak se ne dimi
onim dimom starim
bijeli se rascvjetao i prepada me
kakvi su sad Oci
ovim svjetovima zagospodarili...
Bio jednom jedan car, po imenu Maximus Velikopotezni, čija je vladavina bila sve samo ne uobičajena.
Govorilo se da je lud, jer su njegove odluke često bile potpuno nelogične, a njegovi postupci - još manje
razumljivi.
Ali, Maximus je verovao u jednu stvar: da svet treba učiniti zanimljivijim, bez obzira na cenu.
Njegova opsesija bio je cirkus, i to ne bilo kakav - već leteći cirkus.
Jednoga dana, car je okupio najbolje inženjere, umetnike, izumitelje i lutalice iz svih krajeva svog carstva.
Dao im je nemoguć zadatak: da stvore ogroman, lebdeći cirkus koji će putovati nebesima i zabavljati ceo
svet.
„Želim da ljudi zaborave na dosadu i realnost,“ govorio je. „Želim da gledaju gore, ka nebu, i osete čaroliju.“
I onda je počela...
U jednom dalekom carstvu, gde su oblaci bili teški od tajni, vladao je car po imenu Arsenije. Njegova moć bila je neosporna,
ali srce mu je bilo hladno kao zima koja nikada ne prolazi. Arsenije je verovao da je njegova vlast apsolutna, da je svaki glas
koji se podigne protiv njega pretnja njegovom tronu.
Jednoga dana, u carstvu su se pojavili anđeli. Nisu bili nalik slikama iz knjiga - nisu nosili bele haljine niti imali zlatne oreole.
Bili su to obični ljudi, ali njihova srca su sijala svetlošću koja je osvetljavala tamne kutke carstva. Marširali su ulicama, pevajući
pesme o slobodi, pravdi i ljubavi. Njihove reči su se širile poput plamena, paleći iskru nade u srcima potlačenih.
Car Arsenije je bio besan.
„Ko su oni da...
U srcu grada, na uglu gde su ulice bile isprepletene poput zagonetki, stajala je kuća koja je prkosila svim zakonima arhitekture.
Bila je optočena ogledalima, zlatnim nitima i neobičnim ukrasima – motivima sa zvezda, oblaka i apstraktnih figura koje niko nije
razumeo. Ljudi su je zvali Kuća Bizarnosti, jer su svi verovali da nešto neobično obitava unutra.
Vlasnik kuće bio je čovek po imenu Artur. Njegov život je bio jednako neobičan kao i njegova kuća. Nikada nije izlazio, nikoga nije
pozivao unutra, ali su ljudi povremeno kroz prozore videli svetlost i senke koje su plesale po zidovima. Govorilo se da Artur nije
običan čovek - da je možda čarobnjak, ili čak neko biće sa drugog sveta.
Jednog dana, mlada novinarka Vera odlučila je...
Seneka: "Patimo više u imaginaciji nego u stvarnosti."
- Fizički svet je dinamičan. U njemu postoji stalna promena koja se odvija po stabilnim, tačno odredjenim zakonitostima koje se mogu izračunati, proveriti i predvideti. Samim tim predstavljaju osnovu logike, zajedničke realnosti i sporazuma.
Za razliku od univerzalnih, nepromenljivih zakonitosti u objektivnom svetu, subjektivne svesti ljudi su fleksibilne i različite. Raznolikost i konstantna promena stvara drugačije momente/dešavanja/situacije i time stimuliše razvoj inteligencije jer se moraju pronalaziti adekvatne reakcije na njih. Za to je potrebna neprestana nadgradnja znanja ili učenje, eksperimentisanje, sticanje iskustava, emocionalni i duhovni rast kao i imaginacija...
Vidan je bio starac sa pogledom punim umora i melanholije. Neki su govorili da je lutalica,
dok su ga drugi smatrali sanjarom.
Ceo svoj život posvetio je potrazi za Obećanom zemljom - mestom gde, verovao je, postoji
savršen sklad, večna sreća i mir bez kraja.
Godine su prolazile, a Vidan je prokrstario guste šume, prešao beskrajne pustinje i penjao
se na planinske vrhove verujući da je Obećana zemlja iza sledećeg horizonta.
Ponekad bi čuo priče o drugim ljudima koji su je navodno pronašli i to bi mu davalo novu
snagu.
Godine su prolazile, Vidanova kosa je osedela, lice mu se izboralo, a koraci postali sve teži.
Ipak, srce mu je i dalje kucalo za taj san, ali gde god da bi stigao, nije pronalazio Obećanu
zemlju. Umor ga je obuzeo, a...