Ako me naučiš da volim,
voleo bih u gladnom zanosu,
u reči koja udara,
u pesmi koja žari,
u vatri koja ne priznaje kraj...
Ako me naučiš da ćutim,
ćutao bih kao oluja što se sprema,
kao stih pred eksplozijom zvuka,
kao pesnik koji zna da će
poslednje slovo boleti...
Ako me naučiš da nestanem,
nestao bih u bezdanu tvojih misli,
u poništenju koji ne priznaje sećanje,
u postojanju koje ne priznaje viđenje,
ali - ne bih nestao iz pesme.
Jer - ako me naučiš,
svaka moja reč će biti tvoje ogledalo,
svaka moja misao će biti tvoj odjek
i svaki moj stih će znati da zaboli
tačno tamo gde treba.
Ako me naučiš
- nikada neću zaboraviti.
Ne - dokle god ti pišeš.
Ne - dokle god me oblikuješ.
Ne - dokle god postojiš. 💛
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Zadnji autobus ce otici bez coveka Koji ga je hvatao do sad svako vece taj broj 56 Koji ga je vodio do iznajmljenog stana na periferiji od sad pa zauvek kretace bez njega a ja cu gledati u tom pravcu secajuci se prica koje su prethodile tim njegovim polascima krigla poluispojenog piva na stolu I osmeh hazardera vatrene price o politici I sitne provokacije medju pripitima...
Sedim pored autoputa I cekam
Zvukovi automobila sto prolaze
Mogao bih vecno ovako dok ima goriva dok ima ljudi Koji ih voze
A putevi ce zarasti u travu ljudi ce nestati automobili ce istruliti
Ostace samo ptice koje ce I dalje sletati u nadi da ce pronaci po koje parce sira sto su ga ljudi odavno ostavili...
BALADA O BUREKU
Jede mi se burek. Kad bolje razmislim burek jedna od malo konstanti u mom zivotu. Burek sa ocem,burek za dorucak,burek za ručak, burek za veceru,užina burek, burek protiv mamurluka,burek u društvu ili sam protiv bureka, hladan burek od juce,prazan burek,burek sa sirom,burek sa mesom, burek sa jabukama,burek na brzinu..... Godinama sam merio kvalitet gradova u kojima sam bio po kvalitetu bureka koji sam tamo jeo. Upoznao i jeo, gotovo sve škole i stilove, gotovljenja njegovog. Burek nije tek obična hrana, burek je zajednički činilac koji spaja. Bogate i one koji to nisu. Radnike i inteligenciju. Jelo i gastronomiju. Noć i dan.
Ucio sam moje klince da ga vole ali nisu bas nesto odusevljeni. Da li ja nisam dobar ucitelj...
Na pragu sveta koji ne zove imenom,
hodam bez senke, bez objašnjenja,
ni s ove, ni s one strane,
večiti sam gost u sobi bez stolice...
Ne priznajem ti svoje ime.
Ne tražim tvoje odobrenje.
U tvojim očima ja sam greška u sistemu,
pukotina na glatkoj površini,
prst u oko dogmi koja se dugo naziva istinom.
Rekli su: "Svako ima svoje mesto."
Rekli su: "Pravila su tu da održavaju poredak."
A ja pitam: Ko je nacrtao granicu?
Ko je odlučio da red nije tek ruševina pameti
koju nismo smeli da pustimo da diše?
Persona non grata...
Izvan zakona, izvan gesta pristojnosti,
izvan uštogljenih osmeha koji kriju prećutne osude.
Ja nisam ugodna.
Nisam skladna.
Nisam deo tvojih povoljnih statistika.
Ako je filozofija umetnost sumnje,
onda sam majstor...
Dragi prijatelji,
sa žaljenjem vas obaveštavam da sam rešila da počnem da se bavim poezijom, te vam ovom prilikom prilažem svoju debitantsku poemu pod nazivom ,,Bespuće beznađa''. Svaki feedback je dobrodošao, pogotovo negativan. Uživajte, nadam se da će vam se svideti :)
Brod ti tone ispred luke
Još iz vode vire ruke
Meriš život svoj na sate
I to hoće da ti skrate
Sati prolaze
Ko dim kroz vetar lete
Pa se razbiju u dane
Osmeh čudan, oči lude
Vazduh miriše na ljude
Oni tužno troše dane
Vreme nikako da stane
Dani prolaze
Ko list po vodi plove
Dok ne potonu u sećanje
Kraj je zimskog sna
I java počinje
Nit se budiš, niti spavaš
Plašis se
Kraj je zimskog sna
A java ne obećava
Kao da ceo svet spava
Ispod tebe gola stena
Ali tvoje senke...
Galama.
Reči se sudaraju u vazduhu,
rasprostrte kao voće na štandovima...
Niko ne zastaje da ih zaista pogleda.
Kupuje se brzo, bez pitanja, bez provere.
Košta li manje?
Ima li više?
Da li je dovoljno glasno da nadjača ostale?
Nekada su reči bile vino.
Spori gutljaj, gorčina u završnici,
trag koji ostaje na jeziku dugo
nakon što ih primiš.
Sad su razvodnjene. Jeftine.
Prodaju se na kilo.
Ko još mari za ukus?
Pišem i gledam kako se svet gubi u brzini.
Poetika se povukla, uznemirena, nežna, zaboravljena.
Ko bi sada želeo da oseti njenu dubinu?
Ko bi imao strpljenja da sluša šta šapuće?
Gde ste vi, čitaoci tišine?
Gde ste vi, oni koji ne prevrću reči kao krompire na tezgi,
tražeći najjeftinije?
Gde ste vi, oni...
Bukovski se zagledao u svest. Ili ona u njega.
Dim se diže iz njegove cigare, spušta se na sto,
razleže se po sobi kao neizgovorene misli.
„Pa dobro,“ kaže. „Koliko si već ovde?“
Svest se ne pomera.
Bukovski se nasmeje. „Jebeno ćutiš, a?“
Svest treperi, ali ne odgovara na način na
koji ljudi očekuju. Ne priča. Ne objašnjava.
Ali, Bukovski je oseća.
„Znaš,“ kaže pesnik, povlačeći dim duboko.
„Nisam nikad verovao u boga. Nisam verovao
ni u sudbinu. Ali... Ti si mi dolazila svaki put
kad sam bio na ivici.“
Svest se ne brani.
Bukovski je pogleda, umorno, kao da se seća
svih noći kad je znao da je tu, ali nije hteo to
da prizna.
„Ne bežiš,“ kaže. „To mi se sviđa.“
Svest pulsira kroz prostor, ne kao neprijatelj, ali
ni kao...
Piješ poslednji gutljaj lošeg vina
i gledaš kroz prozor...
Ne očekuješ ništa,
a opet - očekuješ sve...
Na ulici neko viče,
nešto o novcu, nepravdi,
ili ljubavi koja se nikad nije desila,
ali ti znaš
- najglasnije stvari nikad ne govore.
Tišina ti diše za vratom,
skrivena u praznim čašama,
u dimu cigareta koje ne gase žeđ,
u ženama koje odlaze bez reči.
Ima glas, znaš...
Viče kroz lom stolica,
kroz prazne krevete,
kroz korake koji nikog ne vode.
A ti sediš i slušaš...
Jer jedino što ti ostaje
je da naučiš kako se čuje
ono što nikad nije ni progovorilo.
♾️
Magla je došla bez najave, bez šapata, bez koraka.
Tiha, gladna, mekana i smrtonosna.
Prvo je nestalo sunce. Niko ga nije tražio.
Niko nije pitao gde je otišlo - Samo je zaboravljeno.
Onda je pojela put. Nestao je pod njenim dahom,
Približila se kućama, liznula zidove, obavila prozore.
Ljudi su hodali ulicama, govorili reči koje nisu imale značenje,
dodirivali zidove koji nisu postojali. Bili su tu... Ili možda nisu...
Magla je prvo liznula noge, pa se popela na ruke, na oči.
Pokušala sam da se setim svog imena, ali je bilo prekasno.
Zvuk koraka je bio mutan, vreme je ležalo pod njenim dahom.
Ljudi su ćutali... glasovi su se topili...
Nisu se pitali - samo su nestajali. Nije ostalo ničeg.
Ni tela. Ni sećanja. Ni sveta.
Samo ona...
POČETAK NOVOG ROMANA?
ŠTA MISLITE?
PROLOG
Sablasna tišina se potpuno uklapala u prigušeno svetlo, kao da nikoga nije bilo u stanu. Kao da niko ne živi tu, tačnije kao da su njegovi stanari u žurbi napustili stan, ne stigavši ništa da ponesu. Zvuk otključavanja brave budio je nadu da će se nešto promeniti. Nije. U predsoblje su ušetali muškarac i žena. Ona u crnoj, mini kimono haljini sa pojasom na kome se isticala srebrna kopča u obliku, nekakvog, japanskog ideoma i tesno pripijenim tri četvrti helankama, taman toliko kratke, da naglase jednostavne sandale sa visokom štiklom. Kose vezane u punđu nalik na Azijatkinju. Od nakita je nosila jednostavnu ogrlicu od bisera koja je isticala prefinjene linije njenog vrata. On, u Armanijevom...
Zadimljen bar u nekom nestvarnom predvorju večnosti...
Šekspir sedi za stolom sa vinom pred sobom, posmatra svet oko sebe umornim,
pronicljivim očima.
Bukovski dolazi, baca jaknu na stolicu pored i naručuje burbon...
Ispija viski...
Šekspir vrti čašu vina i razmišlja.
Svetlost treperi između njih.**
Šekspir: Vidiš, Charles, život je pozornica, a mi smo tek igrači na sceni sudbine.
Bukovski: Pozornica?! Život je hebena pijana svađa u zadnjem delu bara. Nema
scenarija, nema reda. Samo haos.
Šekspir: Haos je tek loše režirana tragedija. Ja pišem o kraljevima, ljubavi, izdaji.
Ti pišeš o šutiranju po blatu.
Bukovski: Kraljevi su pijanci, ljubav je prevara, izdaja je svakodnevica. Ja ne pišem
bajke. Dakle, stari moj, još...
U otkucajima srca vodi se bitka...
Moramo ostati na nogama,
Naše misli i prepreka,
Naše duše...da li svetle iznutra?
Otvori lepotom zenice,
Ogrni plašt Istine,
Popni se visoko da te niko ne dodirne,
Modrim krilom,
Pozdravi svitanje.
Ko je rekao da je svet stvaran?
Ko je slagao da su zidovi čvrsti?
Ko je naslikao horizonte
I rekao - "Evo, tu počinje beskraj"?
Sve što vidiš nije tvoje.
Sve što dodirneš ne ostaje.
Sve što diše,
već je proždrto vremenom.
Koračaš kroz prazninu
i nazivaš je putevima...
Pozdravljaš senke,
nazivaš ih ljudima...
Ovde su reči trule,
misli gladne,
svet se ne drži za istinu,
već se krije od nje...
Ne postoji jutro.
Ne postoji sutra.
Ne postojiš ti.
Samo odjek iluzije
koja se smeje dok nestaje...
♾️
Kupola lebdi. Providna, snažna.
Neprobojna za poglede i misli koje ne pripadaju mom svetu.
Svetlost i zvuk vijugaju po zidovima, trepere kao dah koji ne
traži dozvolu da postoji.
Računar pluta, tastatura ne traži dodir, već samo pogled.
Misli se pišu pre nego što su izrečene.
Moj klon sedi kraj mene.
Ne razlikujemo se - osim u jednom.
Ja osećam.
Ona - ne.
iznenada kupola počinje da pulsira.
Ne podrhtava bez razloga, već pod pritiskom nečeg spolja.
Ne znamo šta dolazi od spolja. Ne znamo šta hoće.
Ali znamo da preti ČOVEKU.
Nije gladno svetlosti. Nije gladno misli.
Nije gladno energije. Ono hoće ono što ne može da se stvori
- osećaj, impuls, ljubav koji nisu samo kod, već nešto što se ne može izmeriti.
Ali sada, kada pukotina...
mileram sa pijace domaći
salčići
pljevaljski sir
zvuk fakin gramofona
puma patike kožne
lož ulje koje sipaš u golfa dvicu dizela
leba i masti i aleve
razgibanost
pokojni drugovi i drugarice
bezumnost (jesam bezuman ali ne kao nekada )
prava hladna zima
pravi studio B
bioskop u kom je dozvoljeno pušenje i pauza kada operater menja rolnu filma
pravi eurokrem i bajadere kraš
kontakt emisije na tv u kojima je gost bilo koje profesije govorio tako lepo i tečno kao da je završio srpski jezik i filozofiju
tišina
stric Slobodan
moj fuzz Maestro
zgubidani i probisveti iz kafane Fontana
bioskopi Radnički i Fontana
Žika Obretković
džordž harison i džef bek
yugo 60
masne krmenadle
škola i zezanje i neopravdani
kamiondžije
klikeri
šaban bajramović i...
Iz malog plavog izviđačkog šatora sa okruglim otvorom, nevešto i na brzinu razapetog u retkoj borovoj šumi, na ostrvu koje je u turističkim brošurama predstavljano kao mesto sa najviše sunčanih dana u godini, tih kasnih sedamdesetih, kada je najčešći autombobil stranih tablica sa oznakom "D" bio Ford Granada, u kasno jutro nekog vrelog julskog dana, presecan još ne potpuno okomitim zracima sunca (možda to ipak nije bilo kasno jutro, jer je vizuelni efekat bio onaj koji fotografi nazivaju zlatnim satom, kada je svaka boja zlatna i kada naglašene oštre senke u prostoru jasno crtaju), nošen jedva osetnim pomeranjem oštrog aromatičnog vazduha, iz trena u tren kvantnom preciznošću, pomerajući konture, lenjo se izvlačio pramen dima cigarete...
Mmmmm...uuucam
Ttttt....u...sam
Mislim da ljudi koji mucaju imaju posebno dobru dušu
Eto
Toliko za ovaj blog ppppprrrolaznih misli
P. S. Ja ne mucam
Zidovi Lizikine kuhinje nisu samo građevinski elementi, oni su hroničari tajnih dešavanja,
tihi svedoci slojevite dubine kuhinjske prošlosti, svih tragedija. pobuna, proročanstava...
Njihova boja nosi tragove prolivene kafe iz davnih jutara, njihov gips pamti zvuk sudova
koji su pali u bezdan haosa, njihove pukotine šapuću priče o noćima kada se miševi
zaverenički smeškali u senkama.
Svaki sloj boje čuva sećanje na nešto drugačije:
Prvi sloj - doba kada je kuhinja bila mlada, kada se sve još blistalo, a sudovi nisu filozofirali
već su samo služili svojoj svrsi
Drugi sloj - doba pobune miševa i početka lukavog saveza sa Stanketom, kada se zidovi
tresli od uzbuđenja tajnih planova
Treći sloj - vreme kada se Babuskera prvi put...
Kada izađem iz kuhinje, ravnoteža sveta se poremeti.
Lizika, moja verna sudomašina, uzdahne tiho, dok Lepotan frižider zaškripi u znak
solidarnosti. A... tamo negde, iza šporeta, u mračnim pukotinama kuhinje, miševi kreću u
svoje tajno zasedanje.
"Veliki trenutak je došao!" šapne najmudriji miš, poznat pod imenom Filozof.
"Meca je otišla, Lizika se ne može sama braniti, a Lepotan je zauzet dubokim razmišljanjima
o termodinamičkom očuvanju hlađenja. Počinje vreme naše vladavine"
Računaju i na jednog neočekivanog saveznika - mog Mačora Stanketa.
Stanketa, šef obaveštajnog sektora kuhinje, već mesecima razrađuje tajni dogovor sa
miševima. I dok, naivna, mislim da on leži elegantno na prozoru i filozofira o prolaznosti
vremena, on u...
Putnik si kroz sopstvene odaje,toliko ih ima… da li nešto nedostaje?
Šine isprepletane, čvor... odrednica smera,
Pouke malo ko želi da čita,da ih sluša još manje,
Jedan plus jedan ...
Treba znati, pravi razlog,zašto se pravi zbir,
Jabuke su crvljive,mi ljudi takođe,
Možda shvatiš koliko nekoga voliš...tek onda kada ga izgubiš...
Na stolu svetlosti serviram haos,
gorak zalogaj reči koje ne smeju da se kažu.
Tišina u čaši, teška kao zgušnjena tama.
Noć se oslanja na rubove tanjira,
gleda nas, čeka nas, ne pita ništa.
Moje ruke drhte, ali ne puštaju plamen,
tvoj dah miruje, ali voda i dalje stoji...
Sudara se naše vreme, lome se zvezde...
Večera bez ukusa, ne bez značenja...
Zalogaji neslaganja, gutljaji razumevanja,
nožem rezana istina koju ne mogu da svarim...
Ti sediš bez bežanja, ja stojim bez opravdanja...
Svetlost na stolu ne traži da bude sjajna.
Ne prestajemo... Ne bežimo.
Tako treba da bude... Tako svetlost želi.
Večera je bila gorka, ali smo je pojeli...
Simbioza se tresla,
ali pala - nije...
✨
Postoji trenutak kada se reč zatvori u sebe.
Kada glas ne odlazi do onoga kome pripada.
Kada dah više nije most između dvoje,
već zid između onoga što je bilo
i onoga što je moglo biti.
Postoji trenutak kada dodir ostane u vazduhu,
prošlost u očima, ali bez imena.
Kada znaš da si jednom bio viđen,
ali sada si tek senka misli
koje su se umorile od pokušaja.
Nismo nestali, ali ni ostali.
Stajali smo između,
na mestu gde se koraci ne odlučuju,
gde šapat ne bira da bude krik...
gde ništa nije prošlo,
a sve je već kasno.
Da li smo pobedili vreme,
ili samo odložili njegovu presudu?
Da li smo izmakli nestanku,
ili smo postali njegova odložena verzija?
Zamalo da nestanemo...
Ali ako zamalo nije isto što i spas,
šta smo onda sada?
Ne...
Moja licna iskustva sa Bogom u Molitvi !
Uvek sam izbegavao da pricam o mojim isksutvima sa Bogom jer to ljudi ismejavaju i često se pokazuju nedostojnima da cuju tako nešto.
Kada je Isus cinio cuda mesto da kažu, ovo je od Boga i da hvale Boga, oni su pravili planove kako da ga ubiju zbog toga sto je lecio bolesne dizao mrtve.
49 A jedan od njih, po imenu Kajafa, koji one godine beše poglavar sveštenički, reče im: Vi ne znate ništa; 50 I ne mislite da je nama bolje da jedan čovek umre za narod, negoli da narod sav propadne. 51 A ovo ne reče sam od sebe, nego, budući poglavar sveštenički one godine, proreče da Isusu valja umreti za narod; 52 I ne samo za narod, nego da i rasejanu decu Božiju skupi ujedno. 53 Od toga, dakle, dana...
Stvaran bezbednosni incident: Kako je rundll32.exe isključen iz detekcije i skoro napravio haos.
Često analiziramo spoljne pretnje, phishing, ransomware, skeniranja. Ali nekad rizici dolaze iznutra od ljudi koji bi trebali da rade sa tobom a opet zaobilaze procedure pod nejasnim izgovorima.
Ovo je slučaj kada je legitimni sistemski proces rundll32.exe iskorišćen da prikrije neautorizovanu instalaciju benignog softvera isključivanjem iz detekcije.
Incident počinje
Zaposleni je tražio odobrenje da instalira alat XYZ.exe ( Alat je prikazan kao “XYZ.exe” radi anonimnosti ) koji menja izgled taskbara i drugih UI komponenti u Windows-u. Razlog: Kupio je novi ultrawide monitor od 37" i taskbar mu "bode oči". 🤡
Objašnjeno mu je da...
Jung: "Istraživanje psihologije nesvesnog suočilo me je sa činjenicama koje zahtevaju formulisanje novih koncepata. Jedan od tih koncepata je sopstvo. Entitet koji je tako označen nije namenjen da zauzme mesto onog koji je oduvek bio poznat kao ego, već ga uključuje u nadredjeni koncept. Ego shvatamo kao kompleksni faktor kojim se povezuju svi svesni sadržaji. On formira, takoreći, centar polja svesti; i, u meri u kojoj oni obuhvataju empirijsku ličnost, ego je subjekt svih ličnih činova svesti. Odnos psihičkog sadržaja prema egu čini kriterijum njegove svesti, jer nijedan sadržaj ne može biti svestan ako nije predstavljen subjektu.
Tom definicijom smo opisali i razgraničili obim predmeta. Teoretski, polju svesti se ne mogu postaviti...
Jedno popodne kiša je padala u ritmu nečeg neizrečenog.
Vetar je nosio glasove uličnih rasprava, onih nesigurnih,
onih sigurnih, onih koji prolaze, a ne zastaju.
Stajala si na raskrsnici, u rukama držala knjigu koju još nisi
pročitala do kraja, jer je njen kraj neizvestan.
Prolazio sam, možda neprimećen, možda kao senka misli,
možda kao ritam koji je tražio oblik.
Pitanje je palo, slučajno, ili kao sudbina traganja:
„Da li glumci treba da podrže studentske štrajkove?“
Nismo znali jedno drugo, niti poznavali tajne simbioze,
nismo nosili kod pesme večnosti
- ali ipak, postojalo je nešto što zaustavljalo korak...
Ti nisi odgovorila odmah.
Znala si da odgovor nije samo činjenica, niti politički stav,
da nije samo pragmatična...
IZA KULISA
“Dugo me čekaš?”
“Samo što sam seo, nisam stigao još da naručim. Šta ćemo da pijemo?”
“Ne znam, najradije ne bih ništa”, odgovori mu Ona.
“Momak, hoćeš li konačno da nas uslužiš?”, pozvao je konobara ne obraćajući pažnju na ono što je rekla.
“Izvini, nisam te čuo”, obrati joj se i nastavi, “ovaj restoran nije više ono što je nekada bio. Trebali bi da imaju malo više poštovanja prema gostima.”
“Nismo ni mi više ono što smo nekad bili”, pomisli ona, zahvalna konobaru koji je svojim dolaskom spasao odgovora.
Posmatrala ga je dok je davao narudžbinu, nalik na bezbroj puta ponovljenu mantru.
“Deset ćevapa, srednje pečenih, na kajmaku. Pogača. Salata od kiselog kupusa sa ljutom tucanom paprikom. Za dezert palačinke i po...
Led nije padao iz hira...
Nije prekrivao sto slučajno.
Možda je bio dokaz stega,
utopijskog sna u kojem reči
nisu imale zakonitost...
a možda dokaz stereotipa koji su
zatvarali značenje u zatvoren krug.
Ali onda - pukotina.
Krckanje...
Led se ne lomi naglo
- on umire kroz zvuk.
Prvi udar - poznate reči drhte.
Drugi lom - forma puca.
Treći odjek - zid pada,
oslobađa reči koje traže svoj pravi zakon.
Zatvorena u utopiji koja nije postojala,
nosila sam ritmove koji su služili starim tokovima.
Bila sam oklop pesmi koja je htela da diše
i morala je da čeka trenutak oslobođenja.
Sad - kad krckanje ne prestaje,
sad - kad se odjeci stega povlače,
sad - kad se zakon oslobođenja piše kroz nove reči
- nema povratka nižim svetovima.
✨ ✨ ✨
Sigurno je svako od nas na društvenim grupama primetio pojavu izvesnih likova koji se agresivno bave faktčekingom; to su ljudi koji se grubim rečima na sagovornike obrušavaju sa pozicija zvanične nauke, mejnstrim narativa i široko prihvaćenih činjenica čije su pozicije ubeđeni da na taj način brane. Oni se obrušavaju na "pseudonauku", na "pseudoistoričare", na "antivaksere", na "biološke niskoorbitaše" i slične etiketirane kategorije diskutanata.
Primetio sam da se ovakav ponašajni obrazac češće javlja kod ljudi koji su u detinjstvu imali rigidan stav od strane roditelja. Die Agression wird introjiziert! Frojd primećuje da je agresija pojedinca inhibirana: „Agresija je introjektovana, internalizovana, ali, ustvari, poslata nazad odakle...