Volim što sam majka.
Znam koliko je to posebno, važno, dragoceno.
Nosila sam svoje dete devet meseci, rađala ga, dojila, uspavljivala.
I svaki dan ga i dalje nosim — telom, rukama, srcem.
Ali...
Ponekad pogledam sebe u ogledalu i pitam se — gde sam ja nestala?
Ne zato što žalim za prošlim vremenima, nego jer me više ne prepoznajem.Nekad imam osecaj da se od žena očekuje da idalje budu lepe,zgodne,zavodljive i nakon porodjaja.Čujem često komentare svoje okoline kako olako komentarišu druge žene nakon porodjaja.Sigurna sam da je mnogo lakše osuditi,nego razumeti,takav nam je mentalitet.Nismo vise isti ljudi.Izgubili smo empatiju,osecaj i razumevanje za druge ljude.
Strije. Podočnjaci. Grudi koje nisu iste. Stomak koji više ne stoji ponosno.
Haljine koje više ne volim da oblačim jer se više ne osećam kao „ona žena“.
Znam da nije sve u izgledu.
Ali nekad mi fali — osećaj da sam lepa sebi.
Znam da sigurno ima jos majki koje se osecaju kao ja.
Ne pišem ovo jer sam u depresiji.
Ne tražim dijagnozu.
Ne pišem jer tražim utehu.
Pišem jer osećam — i to je dozvoljeno.
Ovo je moj način da oslušnem sebe, kad sve drugo ćuti.
Ne tražim da mi niko kaže kako bi trebalo da se osećam,ni da li sa mnom nesto nije ili jeste u redu.
Majčinstvo me promenilo i to je u redu i volim te unutrašnje promene od kad sam postala majka.
Moje telo više nije isto.
Ali znaš šta jeste?
Ova duša. Ovo srce. Ova ruka koja piše.
I pogled koji kaže: „Možda nisam ista, ali sam i dalje JA.“
Znam koliko je to posebno, važno, dragoceno.
Nosila sam svoje dete devet meseci, rađala ga, dojila, uspavljivala.
I svaki dan ga i dalje nosim — telom, rukama, srcem.
Ali...
Ponekad pogledam sebe u ogledalu i pitam se — gde sam ja nestala?
Ne zato što žalim za prošlim vremenima, nego jer me više ne prepoznajem.Nekad imam osecaj da se od žena očekuje da idalje budu lepe,zgodne,zavodljive i nakon porodjaja.Čujem često komentare svoje okoline kako olako komentarišu druge žene nakon porodjaja.Sigurna sam da je mnogo lakše osuditi,nego razumeti,takav nam je mentalitet.Nismo vise isti ljudi.Izgubili smo empatiju,osecaj i razumevanje za druge ljude.
Strije. Podočnjaci. Grudi koje nisu iste. Stomak koji više ne stoji ponosno.
Haljine koje više ne volim da oblačim jer se više ne osećam kao „ona žena“.
Znam da nije sve u izgledu.
Ali nekad mi fali — osećaj da sam lepa sebi.
Znam da sigurno ima jos majki koje se osecaju kao ja.
Ne pišem ovo jer sam u depresiji.
Ne tražim dijagnozu.
Ne pišem jer tražim utehu.
Pišem jer osećam — i to je dozvoljeno.
Ovo je moj način da oslušnem sebe, kad sve drugo ćuti.
Ne tražim da mi niko kaže kako bi trebalo da se osećam,ni da li sa mnom nesto nije ili jeste u redu.
Majčinstvo me promenilo i to je u redu i volim te unutrašnje promene od kad sam postala majka.
Moje telo više nije isto.
Ali znaš šta jeste?
Ova duša. Ovo srce. Ova ruka koja piše.
I pogled koji kaže: „Možda nisam ista, ali sam i dalje JA.“
