АПЕЛ АКАДЕМСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ И ГРАЂАНСКИХ АКТИВИСТА ПОВОДОМ УСВАЈАЊА ЗАКОНА О СЛОБОДИ ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ ИЛИ УВЈЕРЕЊА И ПРАВНОМ ПОЛОЖАЈУ ВЈЕРСКИХ ЗАЈЕДНИЦА
У вези са кризом изазваном усвајањем Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница (у даљем тексту: Закон), од стране Скупштине Црне Горе, 27. децембра 2019. године, а свесни грађанске и академске дужности да у јавности афирмишемо разговор који је заснован на истини, разуму и чињеницама, као и принципе слободе, демократије, забране дискриминације и заштите људских права, овим путем указујемо на следеће:
● Усвојеним Законом се de facto и de iure креира правни оквир за национализацију имовине (традиционалних) верских заједница, која је настала заједничким улагањем грађана Црне Горе, пре 1. децембра 1918. године. Начин на који су ове одредбе формулисане указује на намеру да се оне дискриминаторно примене пре свега на имовину једне верске заједнице (Српске православне цркве), будући да је статус имовине осталих традиционалних верских заједница регулисан међудржавним уговором или темељним уговором између државе и верске заједнице.
● Усвојеним Законом се директно задире у право својине, које је загарантовано Уставом Црне Горе, као и бројним међународним уговорима и конвенцијама, које је Црна Гора потписала или којима је приступила, укључујући и Европску конвенцију о људским правима (члан 1, Протокола 1) и Споразум о стабилизацији и придруживању Европској унији. Одредбе Закона које се тичу својине над имовином су у супротности и са тумачењима и ставовима Европског суда за људска права, у вези са случајевима који су се тицали имовине која је настала пре формирања савремених држава. Осим тога, Закон игнорише (или у најмању руку не констатује) и друга права, као што је право одржаја, које су верске заједнице стекле вишедеценијским или вишевековним коришћењем имовине.
● Први нацрт Закона је био предмет разматрања Венецијанске комисије, која је исказала резерве у односу на бројне одредбе и указала на неопходност да се обезбеди свеобухватна и инклузивна јавна расправа, те правне гаранције да регулисање статуса имовине религијских заједница неће утицати на коришћење верских објеката од стране заједница које су те објекте и до сада користиле. Осим тога, Венецијанска комисија је указала на неопходност да се питање својинскоправних односа у конкретним случајевима утврђује судским путем. Усвојени текст Закона у највећем делу игнорише поменуте и остале препоруке Венецијанске комисије.
● Претходно наведено указује да држава овим путем директно утиче на питање статуса религијских заједница, припремајући терен за потискивање једне (Српске православне цркве) и промовисање друге верске заједнице (Црногорске православне цркве) путем задирања у имовинска права прве, што је у јавности више пута у претходним месецима најављивано од стране највиших представника државе Црне Горе. Овакво деловање је у супротности са начелом одвојености државе и религије, као једним од основних начела на којима су саздане савремене демократске државе.
● Осим суштинских замерки, уочавају се и бројне друге мањкавости, неуобичaјене за савремена демократска друштва, укључујући одсуство инклузивне јавне расправе у којој би се узели у обзир ставови појединачно највеће верске заједнице у земљи (на шта је указала и Венецијанска комисија), регулисање најважнијих питања у прелазним и завршним одредбама Закона, усвајање Закона у експресној процедури, која је подразумевала да се расправа и у начелу и у појединостима обаве у року од 24 часа, а да се гласање обавља у касним ноћним, тј. раним јутарњим часовима, уз присуство маскираних припадника снага безбедности у згради скупштине у току расправе и гласања.
Неусклађености Закона са основним принципима на којима функционишу савремене демократске државе (пре свега питање одвојености државе и религије), његова неусклађеност са бројним међународним актима која се тичу демократије и људских права, нарушавање неприкосновености права својине, те његов дискириминаторни карактер, по нашем дубоком уверењу, нарушавају појединачна и колективна права, како Српске православне цркве, тако и грађана Црне Горе. Као такав, овај чин манипулације религијским осећањима има огроман дестабилизациони потенцијал, нарочито у етнички мешовитим срединама, какве су готово све државе на Балкану. Стога сматрамо да овај преседан, потенцијално примењив и у другим државама, прети да постане стални извор тензија и конфликата.
Осим тога, примена овог Закона, која је у супротности са великим бројем основних начела на којима функционише Европска унија, могла би значајно да угрози напредовање Црне Горе (а индиректно и других балканских држава) у процесу придруживања Европској унији, имајући у виду да би било незамисливо затварање поглавља 23 и 24 која се тичу владавине права, у условима примене закона којима се директно и на дискриминаторан начин крше људска права и уводи неизвесност у правни поредак. Коначно, иако се у јавности може чути да је један од мотива за овакав поступак – економски (присвајање непокретности велике вредности), указујемо на ризик да његова примена може заправо дугорочно носити велике негативне економске последице по Црну Гору, услед креирања стања правне несигурности, као и по основу одштетних захтева који би се могли остварити преко домаћих и међународних правосудних органа.
У жељи да међународној и домаћој јавности укажемо на ове ризике, те да допринесемо деескалацији ситуације и решавању проблема мирним и демократским средствима, овим путем осуђујемо усвајање поменутог Закона, као и употребу силе од стране државних органа Црне Горе, у циљу спречавања грађана да на јавним скуповима искажу своје ставове, и упућујемо следећи:
А П Е Л
● Да се у што скоријем року приступи изменама поменутог Закона, које би проистекле из инклузивног дијалога државе, представника свих традиционалних верских заједница у Црној Гори, а уз подршку Венецијанске комисије и Европске уније.
● Да се одмах приступи закључењу темељног уговора између Црне Горе и Српске православне цркве, којим би се трајно решило питање функционисања ове верске заједнице, а по угледу на уговоре које је Црна Гора закључила са Ватиканом (којим се регулише питање функционисања Католичке цркве у Црној Гори), као и са Исламском верском заједницом.
● Да се свима у Црној Гори, који то желе, омогући право на окупљање, миран протест и јавно исказивање ставова, у духу мира и толеранције, без примене репресивних мера и претње економским, политичким, правним и безбедносним последицама лицима која у таквим активностима учествују. Истовремено се позивају сви учесници у тим скуповима и активностима на понашање у духу афирмације мира, толеранције и помирења.
● Да се државни органи Републике Србије директније ангажују у обавештавању међународне јавности, кроз релевантне институције и форуме о угрожености људских и имовинских права и потенцијалним ризицима који из тога могу проистећи и да у билатералном дијалогу са представницима Црне Горе, помогну у решавању овог проблема.
● Да се представници Европске уније, на техничком и политичком нивоу, директно ангажују на пружању помоћи у решавању ових питања.
● Да се истакнути појединци и представници различитих интересних група у Републици Србији и другим државама на Балкану, суздрже од неистините интерпретације и манипулације историјским, правним и политичким чињеницама, која за резултат има даљу ескалацију и антагонизацију, већ ионако у великој мери подељених друштава у овим државама.
3. јануар 2020. године
Потписници:
1. проф. др Владимир Костић, академик, председник Српске академије наукa и уметности
2. проф. др Бранко Милановић, Центар за постдипломске студије, Градски универзитет у Њујорку
3. проф. др Љубодраг Димић, академик, Универзитет у Београду - Филозофски факултет и Српска академија наука и уметности
4. проф. др Милојко Арсић, редовни професор, Универзитет у Београду - Економски факултет
5. проф. др Борис Беговић, редовни професор, Универзитет у Београду - Правни факултет
6. проф. др Милица Бисић, редовни професор, Факултет за економију финансије и администрацију
7. проф. др Горан Милошевић, редовни професор, Универзитет у Новом Саду - Правни факултет
8. проф. др Ема Миљковић, редовни професор, Универзитет у Београду - Филолошки факултет
9. проф. др Владан Перишић, редовни професор, Универзитет у Београду - Православни богословски факултет
10. проф. др Даница Поповић, редовни професор, Универзитет у Београду - Економски факултет
11. др Јелена Жарковић, ванредни професор, Универзитет у Београду - Економски факултет
12. др Саша Ранђеловић, ванредни професор, Универзитет у Београду - Економски факултет
13. др Светислав В. Костић, доцент, Универзитет у Београду - Правни факултет
14. др Соња Авлијаш, истраживач сарадник, Институт економских наука
15. Велизар Антић, политиколог
16. др Владимир Ајзенхамер, доцент, Универзитет у Београду - Факултет безбедности
17. др Филип Бојић, доцент, Универзитет у Београду - Правни факултет
18. др Лука Батуран, асистент са докторатом, Универзитет у Новом Саду - Правни факултет
19. Вук Бачановић, историчар, уредник портала ’Преокрет’
20. Стефан Благић, политиколог
21. Вељко Бојовић, докторанд, Слободни универзитет у Берлину
22. др Дејан Бурсаћ, истраживач сарадник, Институт за политичке студије
23. др Марко Владисављевић, истраживач сарадник, Институт економских наука
24. Сања Војводић, истраживач-приправник, Универзитет у Београду - Факултет политичких наука
25. др Марко Вилотић, доцент, Универзитет у Београду - Православни богословски факултет
26. Милош Вукелић, истраживач-приправник, Универзитет у Београду - Факултет политичких наука
27. др Данило Вуковић, ванредни професор, Универзитет у Београду - Правни факултет
28. Бранко Вучинић, Центар за друштвени дијалог и регионалне иницијативе
29. др Михајло Вучић, научни сарадник, Институт за међународну политику и привреду
30. Срђан Гарчевић, новинар и публициста
31. Огњен Гогић, политиколог
32. др Ања Грујовић, Центар за монетарне и финансијске студије, Шпанија
33. Милош Дамјановић, историчар
34. др Милош Дамњановић, политиколог, Оксфорд
35. Марко Дашић, асистент, Универзитет у Београду - Факултет политичких наука
36. Милан Динић, новинар 37. Сергеј Дојчиновић, студент, Универзитет у Амстердаму
38. др Катарина Доловић Бојић, доцент, Универзитет у Београду - Правни факултет
39. Дејан Драгутиновић, истраживач сарадник, Лајбницов институт за економска истраживања (RWI), Есен
40. др Александар Ђорђевић, ванредни професор, Универзитет у Нишу - Правни факултет
41. др Матеја Ђуровић, ванредни професор, Кингс колеџ Лондон
42. Небојша Ђурић, Универзитет у Бањалуци - Природно математички факултет
43. др Велимир Живковић, ванредни професор, Универзитет у Ворику
44. др Никола Живковић, Институт за технологију и високо образовање у Монтереју
45. др Урош Здравковић, доцент, Универзитет у Нишу - Правни факултет
46. др Дејан Зец, KEDGE Пословна школа, Бордо
47. др Иван Зорић, инжењер електротехнике
48. др Здравко Зубац, инжењер електротехнике
49. др Милан Игрутиновић, Институт за европске студије
50. Никола Илић, асистент, Универзитет у Београду - Правни факултет
51. др Милош Ивановић, Историјски институт, Београд
52. др Андреј Јефтић, доцент, Универзитет у Београду - Православни богословски факултет
53. др Андреа Лоренцо Капусела, политички економиста
54. др Нина Кршљанин, доцент, Универзитет у Београду - Правни факултет
55. др Александра Колаковић, научни сарадник, Институт за политичке студије
56. др Џорџ Колџић, доцент, Тафт Универзитет - Медицински факултет
57. др Андреја Комненовић, адвокат, САД
58. др Борко Комненовић, адвокат, САД
59. др Љубинка Ковачевић, ванредни професор, Универзитет у Београду - Правни Факултет
60. Никола Костић, докторанд, Пословна школа у Копенхагену (CBS)
61. др Миљан Кнежевић, доцент, Универзитет у Београду - Математички факултет 62. Милан Крстић, асистент, Универзитет у Београду - Факултет политичких наука 63. Дарко Кузмановић, политиколог
64. Младен Лишанин, истраживач сарадник, Институт за политичке студије
65. Саво Манојловић, Удружење за заштиту уставности и законитости
66. Бобан Марковић, Институт за међународне финансије, Вашингтон
67. Душан Љ. Миленковић, Центар за друштвени дијалог и регионалне иницијативе
68. др Јелена Милош, хемијски инжењер 69. Милан Милутин, асистент, Универзитет у Новом Саду – Правни факултет
70. др Ирина Милутиновић, Институт за европске студије
71. др Ђорђе Митровић, ванредни професор, Универзитет у Београду - Економски факултет
72. др Катарина Митровић, Центар за историјску географију и историјску демографију, Универзитет у Београду - Филозофски факултет
73. Стојан Мићовић, адвокат
74. др Александар С. Мојашевић, ванредни професор, Универзитет у Нишу - Правни факултет
75. др Младен Мрдаљ, Међународни центар за студије управе (ICGS), Београд и Интернационални Бурч универзитет, Сарајево
76. Стеван Недељковић, асистент, Универзитет у Београду - Факултету политичких наука
77. Душан Никодијевић, Народна библиотека Србије
78. др Горан Николић, Институт за европске студије
79. др Елиезер Папо, Бен Гурион Универзитет у Негеву, Израел
80. др Милош Пауновић, историчар
81. др Милош Поповић, Институт за безбедност и глобалне послове (ISGA), Хаг
82. др Љиљана Раденовић, ванредни професор, Универзитет у Београду – Филозофски факултет
83. Стефан Радојковић, историчар, Музеј жртава геноцида
84. Немања Радоњић, истраживач сарадник, Институт за новију историју Србије
85. Лазар Ракић, економиста
86. др Стеван Рапаић, научни сарадник, Институт за међународну политику и привреду
87. др Мајкл Роси, директор Департмана за међународне односе, Универзитет Лонг Ајленда, Њујорк
88. др Бојан Ристић, доцент, Универзитет у Београду - Економски факултет
89. Дејан Ристић, историчар
90. др Стефан Самарџић, асистент, Универзитет у Новом Саду – Правни факултет
91. др Младен Стаменковић, доцент, Универзитет у Београду - Економски факултет
92. Мишко Станишић, Терраформинг (Terraforming)
93. др Лазар Супић, истраживач, Универзитет у Калифорнији, Беркли
94. Стефан Сурлић, асистент, Универзитет у Београду - Факултет политичких наука
95. др Светозар Танасковић, доцент, Универзитет у Београду - Економски факултет
96. др Горан Тепшић, доцент, Универзитет у Београду – Факултет политичких наука
97. др Јелена Тодоровић Лазић, научни сарадник, Институт за политичке студије
98. др Дејан Трифуновић, ванредни професор, Универзитет у Београду - Економски факултет
99. др Драган Траиловић, истраживач сарадник, Институт за политичке студије
100. др Срђан Цветковић, Институт за савремену историју
