РЕАКЦИЈА
на тзв. Апел 88 јавних личности са подручја некадашње Југославије
које су за кризу у Црној Гори, изазвану недавним усвајањем Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница,
оптужили Републику Србију и Српску православну цркву
Свесни одговорности за јавно изговорену реч, а у жељи да јавности пружимо научни историографски суд у вези са нетачностима изнетим у тзв. Апелу 88 јавних личности са подручја некадашње Југославије које су за кризу у Црној Гори, изазвану недавним усвајањем Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница, оптужили Републику Србију и Српску православну цркву
ми, доле потписани, указујемо на следеће чињенице:
Нарушавање читавог низа правних постулата и одредаба међународних конвенција учињено усвајањем и ступањем у дејство Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница који је изгласала Скупштина Црне Горе захтева реакцију свих оних који верују у суштинску слободу као принцип, а не изговор за дела којима се задовољавају нечији партикуларни интереси.
Штету коју овај закон чини миру, унутрашњој стабилности и свеукупном напретку Црне Горе, са значајним реперкусијама на земље њеног окружења, осећаћемо сви ми – независно од верске и етничке припадности – јер приоритизује привремене интересе једне политичке елите над начелом да се верске заједнице и етничке групе не смеју дискриминисати.
Такође, оваква одлука обезвређује међународним актима и Уставом Црне Горе зајемчену одвојеност државе и Цркве, право на очување и неговање национално-верског идентитета, као и право на неповредивост имовине.
Ови принципи су неприкосновени јер је у њиховој суштини универзалност и стога представљају демократску брану одлукама државе која очито тежи нарушавању и ограничавању слободе и права грађана у зависности од политичких околности, а поготово од (не)припадности грађана пожељним етничким или верским групама, политичким покретима или глобалним организацијама.
Стога се надамо да ће припадници политичке елите у Црној Гори, као и сви они који такве поступке било имплицитно, било експлицитно подржавају, узети у обзир ова начела која су неодвојива од слободарства којим су се њени становници у прошлости дичили, али и предуслов за прокламовану и жељену европску будућност ове земље.
Истовремено, са забринутошћу констатујемо да се у тексту тзв. Апела 88 наводи како је Црна Гора 21. маја 2006. године обновила „своју државну независност, укинуту након српске окупације 1918. године“.
Пре свега, Црна Гора је у СФРЈ, те у доцнијој СРЈ, као и у Државној заједници Србије и Црне Горе, имала непромењен и уставом загарантован положај равноправне федералне јединице те је њена независност последица тог статуса који јој је у континуитету био омогућен, а не догађаја из 1918. године који се такође никако не могу означити као окупација, већ жељени настанак здружене државе Срба, Хрвата и Словенаца, односно потоње Југославије, за коју се изјаснила и већина Црногораца као ондашњих конституената српског народа о чему ван сваке могућности тенденциозних тумачења сведочи доступна историјска грађа.
Нејасно је, такође, на који начин и на основу којих писаних историјских извора потписници тзв. Апела 88 закључују да је Република Црна Гора поништила наводни „декрет“ регента Александра из 1920. године којим је укинута „аутокефална Црногорска православна црква“, када сва доступна историјска грађа непобитно доказује да се ради о једној од епископија српске православне Пећке патријаршије која је те 1920. други пута обновљена као Српска православна црква.
Подсећамо и на то да је управо Свети синод Православне цркве у Црној Гори на заседању које је одржано 16. (29.) децембра 1918. године на Цетињу донео једногласну одлуку да се Православна црква у Црној Гори уједини са Православном црквом у Србији, те да заједно са њом постане саставни део јединствене Православне цркве у новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Слоценаца, односно тада обновљене Српске православне цркве.
Кључни корак ка спровођењу те одлуке учињен је на првој конференцији свих православних архијереја у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца која је заседала током пролећа 1919. године у Београду, а на којој је формиран Средишњи архијерејски сабор за чијег је председника изабран управо црногорски митрополит Митрофан (Бан) који је одиграо кључну улогу у стварању јединствене Српске православне цркве (1920).
Такозвани Апел 88, дакле, не само да садржи грубе фалсификате историјских чињеница, већ помоћу тих фалсификата, тобож бринући се за мултиконфесионални карактер Црне Горе, додатно потпирује присутну шовинистичку, антисрпску и антицрквену кампању.
Такође, желимо да укажемо и на то да су, од самог почетка ове кризе, највиши државни органи Републике Србије континуирано демонстрирали уздржаност и у више наврата добронамерно позивали на постизање свеобухватног и дугорочног решења које би било у најбољем интересу свих грађана независне и суверене Црне Горе.
Свима добронамернима у читавом нашем региону је потпуно јасно да Република Србија није умешана у избијање и ток ове дубоке кризе, као и да у сваком погледу поштује независност и суверенитет Републике Црне Горе.
Стога је потпуно неприхватљиво и недопустиво да се управо Република Србија и Српска православна црква, од стране потписника тзв. Апела 88, означавају као инспиратори ове кризе и да се оптужују за њено продубљивање.
На основу свега претходно изнетог, потписници ове реакције на тзв. Апел 88 најдобронамерније позивају све актере на јавној и политичкој сцени да се суздрже од историјски и чињенично неутемељених исказа и тиме допринесу проналажењу решења које би било правно, праведно, дугорочно и у интересу свих грађана независне и суверене Црне Горе, али и читавог нашег региона будући да се ова вештачки изазвана криза веома лако може ,,прелити" и на друге државе-републике проистекле распадом Југославије.
Позивајући све на мудрост, опрезност, одговорност и делање искључиво у јавном интересу потписници ове реакције изражавају наду да ће 2020. година читавом нашем региону донети толико потребни и жељени свеопшти бољитак.
на Бадњи дан,
6. јануара 2020. године
Потписници:
1. мср Дејан Ристић, историчар,
2. др Александар Узелац, историчар,
3. проф. др Синиша Мишић, историчар,
4. др Радован Пилиповић, историчар,
5. др Драгољуб Марјановић, историчар,
6. Вук Бачановић, историчар,
7. мср Стефан Радојковић, историчар,
8. др Катарина Митровић, историчарка,
9. проф. др Радмило Пекић, историчар,
10. проф. др Борис Стојковски, историчар,
11. др Небојша Јовановић, историчар,
12. Иван Драшковић, историчар,
13. Ненад Ђорђевић, историчар,
14. Срђан Лакић, историчар,
15. Миљан Гарчевић, историчар,
16. мср Зорица Петровић, историчарка,
17. Петар Панић, историчар,
18. мср Милан Павловић, историчар,
19. мср Бранислав Тођер, историчар,
20. Илија Јовановић, историчар,
21. Саша Шашарога, историчар,
22. проф. др Божидар Жарковић, историчар,
23. проф. др Драгиша Бојовић, историчар,
24. Душко Ракић, историчар,
25. Горан Васић, историчар,
26. мср Дејан Живановић, историчар,
27. Урош Миливојевић, историчар,
28. Милојко Будимир, историчар,
29. мср Никола Лацковић, историчар,
30. Владимир Дуловић, историчар,
31. мср Марко Стојановић, историчар,
32. Александар Костовић, историчар,
33. Дејан Ђурић, историчар,
34. Љубомир Вукмировић, историчар,
35. Дејан Грујић, историчар,
36. Миша Анђелковић, историчар,
37. мср Никола Крецуљ, историчар,
38. мср Иван Бељин, историчар,
39. Владан Миливојевић, историчар,
40. Ненад Николић, историчар,
41. Миљан Корновић, историчар,
42. Ђорђе Мамула, историчар,
43. Никола Топаловић, историчар,
44. мср Мирослав Шљивић, историчар,
45. Дарко Кмезић, историчар,
46. Зоран Шоргић, историчар,
47. мср Небојша Карталија, историчар,
48. Јелена Влајковић, историчарка,
49. проф. др Драгиша Бојовић, историчар књижевности,
50. Владимир Томчић, историчар уметности,
51. Александар Д. Милетић, историчар уметности,
52. Јасна Станковић, историчарка уметности,
53. Душан Поповић, историчар уметности,
54. Богданка Ђурић, историчарка уметности,
55. др Богдан Дражета, етнолог и антрополог,
56. проф. др Радмила Накарада, социолог,
57. мр Слободан Миливојевић, политиколог,
58. Никола Јоксимовић, политиколог,
59. доц. др Вукашин Милићевић, теолог,
60. Данијел Михић, теолог,
61. Небојша Стефановић, теолог,
62. јеромонах Павле (Пајић), теолог,
63. мср Алекса Цигановић, архитекта-конзерватор,
64. мср Раде Мрљеш, архитекта-конзерватор,
65. др Љубиша Васиљевић, археолог,
66. др Адам Црнобрња, археолог,
67. Звонимир Калуђеровић, археолог,
68. Стефан Голе, археолог,
69. Раде Милић, археолог,
70. Мирољуб Стојчић, архивиста,
71. проф. др Зоја Карановић, филолог,
72. Светлана Градинац, филолог,
73. Јована Милованчевић, филолог,
74. мр Жарко Вељковић, класични филолог,
75. Горан Петковић, пуковник Војске Србије у пензији,
76. Зоран Тодовић, ликовни уметник,
77. мср Никола Радосављевић, графичар,
78. Марко Бачановић, књижевник,
79. др Горан Комар, књижевник,
80. Неда Ковачевић, књижевница,
81. Радивоје Круљ, свештеник,
82. Небојша Глишић, архитекта,
83. Миљана Жарковачки, архитекта,
84. Зора Бокшан, редитељка,
85. Синиша Грабеж, редитељ,
86. Јованка Божовић, драмска уметница,
87. Сања Жарковић, правница,
88. Шемсудин Сердаревић, публициста
