Старо Браничево
Ističe se
- Poruka
- 2.188
Е управо феудални менталитет је заблуда српске историографије. Срби су народ немају ни у Средњем веку ни феудални ни капитслистички менталитет. Немања није грчки феудалац који се у једном тренутку осетио моћним па ударио на Византију да прошири свој утицај, а народ на тим територијама нико ништа и не пита они ћуте к’о овце и блеја. Немања је Карађорђе а Ромеји су Турци! Каже био вазал цара Манојла, па као незахвалник кренуо да руши Византију. Па шта онда?! И Милош је добио Хатишериф и огроман степен аутономије, па је’л требало да стане на томе, је’л је он незахвалник према Турцима, што је хтео више? !Босна је била на северу под Драгутином доле Хум под Милутином. То су земље које су већ биле српске, само што је један локални великаш се осамосталио уздигао уз помоћ Шубића, које је потом издао и прешао на угарску страну. Прелази на католичанство и дозвољава улазак фрањеваца. Угарска сматра да Бисна припада њој, након смрти Владислава, Драгутиновог сина.Ne postoji razlika između predaje i dobrovoljne promene strane. Nije niko organizovano otišao u Srbiju i pozvao Dušana da dođe, već je reč o klasičnoj predaji.
Volim da povlačim često neke paralele iz popularne kulture, tako da ću sada povući sa Igrom prestola. Ta serija je, bez obzira na fantazijske elemente, izuzetno realistično prikazala neke aspekte koji prilično autentično odgovaraju srednjovekovnom evropskom društvu. Jedan od njih jeste i ponašanje vlastele. Kada je Rob Stark sazvao stegonoše, oduševljeno su krenuli u rat protiv Krune. Međutim, kada je Džon Snežni hteo da svrgne Boltonove i povrati Sever za Starkove, gotovo niko nije želeo da mu pomogne. Svi su poginuli glave, pa čak i sa prezirom odgovorili, uprkos svemu što je Rus priredio u Blizancima, na Krvavom venčanju. No, nakon što je uprkos očekivanjima pobedio, svi su potrčali sa mu se šlihtaju, do te mere da su ga izabrali čak za samostalnog Kralja-na-severu, samo da bi im bila oproštena njihova ružna prošlost. Karstarci su, bez obzira na to što se radi o porodici najbližoj Starkovima, zbog onoga što je matorom Karstarku bila odrubljena glava bili najviše uz krvničke i izdajničke Boltonove. Pa onda, onog momenta kad su osetili slabost, krenuli su da ga kritikuju i ukazuju naznake da su možda napravili loš izbor, u Sansi videći priliku da zaštite svoje interese.
Elem, da ne dužim previše i da me ne zeza neko da tražim paralele u fantaziji. Možda je još bolji primer Carstvo nebesko Ridlija Skota. Kada se Saladin približio sa svojom vojskom Jerusalimu i grdna sudbina izgledala neizbežna, u polemici šta činiti reče jedan: convert now, repent later, dok ga Balijan I Ibelin cinično posmatra.
Ban Stjepan II je vrlo brzo, bez ikakvih poteškoća, povratio sve što je Dušan bio zauzeo, kako bi se srpska vojska povlačila. Sa relativnom lakoćom je povratio i humske krajeve, izbijajući ponovo na morske obale. Takva je bila situacija da se Dušan pred smrt pripremao za novi rat, protiv Tvrtka, u čemu ga je smrt omela. Dakle, vrlo je očigledno da su feudalci, kojima je prioritet bio zaštita njihovog ekonomskog i sudskog imuniteta, kao i uobičajeno priznali osvajača koji se pojavio, a onda otpriznali kada se povukao.
Ko pokušava da vrši nekakve projekcije iz današnjeg vremena na ta, činio ni ništa drugo do suštog anahronizma. Tome o čemu Kole11 priča, Florin Kurta bi se itekako nasmejao i odbacio to kao 19-vekovne zablude i pokušaj nekakvih romantičnih konstrukcija. Neki ljudi zamišljaju da su ljudi u sred XIV stoleća razmišljali o nacionalnom interesu kao da je reč o nekakvim modernim nacionalnim državama. Zamišljati da je bosansko plemstvo da priželjkivanjem gledalo na srpskog monarha s one strane Drine, želeći da padne pod njegovu vlast posle nekoliko vekova i sve vreme održavajući tu misao, kao da bi to bilo tobože nekakvo oslobođenje, potpuno je neosnovana zamisao, koja je lišena konteksta srednjovekovnog čoveka i feudalnog mentaliteta.
Ништа Котроманић није повратио и где си ископао податак да се Душан припремао да ратује са Твртком?! Душан је победио Лудовика Анжујског и папа Иноћентије га у були назива rex Rasciae et Sclavoniae (и Милутинове Рашке државе и Драгутинових земаља под Угарском). Доле на југу Душан након смрти преузима Шубићеве земље у целости након смрти Младена Шубића и то остаје тако и након његове смрти све до 1356. године, када Клис и Скрадин откупљују Млечани од Уроша, или Клис одузимају Угари. Клисом управља Палман Брахт, Скрадином Ђураш Илијић, родоначелник династије Црнијевића. Западније су кнежеви Крбаве Курјаковићи који признају Душанову врховну власт. Тачније, Гргур Курјаковић је удеони великаш српске краљевине, још од Милутина и није никакав Хрват или католик већ Србин православац. Влада Крбавом, Плитвицама, Небљусом (у средњем току Уне), Ликом и Бужимом. Излази на море негде код Карлобага. До њега су Неличићи који држе Книн. Његова сестра Владислава (хрвати је прекрстили у Вјекославу!), влада Книном у удата је у Нелипчиће.
“Хрват” Гргур је овлашћен од Душана да поставља управнике по тврђави Скопље пи Македонији. О њему ни помена у нашој историографији, а рецимо Нада Клаић када је писала опсежно дело о Курјаковићима “хрватским” великашима, Гргура је једноставно заобишла. Сада га Хрвати помињу., али изостављају из његове биографије једну кратку епизоду и то: да је као Душанов удеони великаш ставио свој потпис на уговор којим Душан продаје Дубровчанима Рат, Стон и Пељешац 1333. године, потписао се човек одмах испод жупана Вратка (Југ-Богдана, оца царице Милице) са све епископом призренским Арсенијем. Хрват и још католик поставља кастелане по Скопљу. Толико о искрености наших историчара!