Рат је трајао у два наврата 1350 и 1351. Нико се њему није предао, него су му великаши добровољно прешли, вероватно само они великаши из РС из Федерације нису, па је ту морао мало ипак да буде грубљи.
Ne postoji razlika između predaje i dobrovoljne promene strane. Nije niko organizovano otišao u Srbiju i pozvao Dušana da dođe, već je reč o klasičnoj predaji.
Volim da povlačim često neke paralele iz popularne kulture, tako da ću sada povući sa Igrom prestola. Ta serija je, bez obzira na fantazijske elemente, izuzetno realistično prikazala neke aspekte koji prilično autentično odgovaraju srednjovekovnom evropskom društvu. Jedan od njih jeste i ponašanje vlastele. Kada je Rob Stark sazvao stegonoše, oduševljeno su krenuli u rat protiv Krune. Međutim, kada je Džon Snežni hteo da svrgne Boltonove i povrati Sever za Starkove, gotovo niko nije želeo da mu pomogne. Svi su poginuli glave, pa čak i sa prezirom odgovorili, uprkos svemu što je Rus priredio u Blizancima, na Krvavom venčanju. No, nakon što je uprkos očekivanjima pobedio, svi su potrčali sa mu se šlihtaju, do te mere da su ga izabrali čak za samostalnog Kralja-na-severu, samo da bi im bila
oproštena njihova ružna prošlost. Karstarci su, bez obzira na to što se radi o porodici najbližoj Starkovima, zbog onoga što je matorom Karstarku bila odrubljena glava bili najviše uz krvničke i izdajničke Boltonove. Pa onda, onog momenta kad su osetili slabost, krenuli su da ga kritikuju i ukazuju naznake da su možda napravili loš izbor, u Sansi videći priliku da zaštite svoje interese.
Elem, da ne dužim previše i da me ne zeza neko da tražim paralele u fantaziji. Možda je još bolji primer Carstvo nebesko Ridlija Skota. Kada se Saladin približio sa svojom vojskom Jerusalimu i grdna sudbina izgledala neizbežna, u polemici šta činiti reče jedan:
convert now, repent later, dok ga Balijan I Ibelin cinično posmatra.
Ban Stjepan II je vrlo brzo, bez ikakvih poteškoća, povratio sve što je Dušan bio zauzeo, kako bi se srpska vojska povlačila. Sa relativnom lakoćom je povratio i humske krajeve, izbijajući ponovo na morske obale. Takva je bila situacija da se Dušan pred smrt pripremao za novi rat, protiv Tvrtka, u čemu ga je smrt omela. Dakle, vrlo je očigledno da su feudalci, kojima je prioritet bio zaštita njihovog ekonomskog i sudskog imuniteta, kao i uobičajeno priznali osvajača koji se pojavio, a onda otpriznali kada se povukao.
Ko pokušava da vrši nekakve projekcije iz današnjeg vremena na ta, činio ni ništa drugo do suštog anahronizma. Tome o čemu Kole11 priča, Florin Kurta bi se itekako nasmejao i odbacio to kao 19-vekovne zablude i pokušaj nekakvih romantičnih konstrukcija. Neki ljudi zamišljaju da su ljudi u sred XIV stoleća razmišljali o nacionalnom interesu kao da je reč o nekakvim modernim nacionalnim državama. Zamišljati da je bosansko plemstvo da priželjkivanjem gledalo na srpskog monarha s one strane Drine, želeći da padne pod njegovu vlast posle nekoliko vekova i sve vreme održavajući tu misao, kao da bi to bilo tobože nekakvo oslobođenje, potpuno je neosnovana zamisao, koja je lišena konteksta srednjovekovnog čoveka i feudalnog mentaliteta.
.....pa kažu da je Srbiji bila neprijatelj Bosna, eto kako se kreiraju nacije.....
