Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.281
Ако не посматрамо историју у 2 месеца или годину или две како ти гледаш на тајну конвенцију или да су се две цркве од једном одвојиле 1054. велики раскол, цариградски патријах реко нећу папа хоћу и то је велики црквени раскол 1054.
Сад неки Деретић ту прича да је било и неких проблема и раније, најезда Гота, Јустинијан, Ломбарди, Франци и разне деретићевске измишљотине онда ствари изгледају овако.
Грегорије Острогорски после Октобарске револуције, породица Острогорски напушта Русију. Георгије стиже у Немачку као младић, већ са изразитом наклоношћу ка историји и класичним студијама.
Најпре је студирао у Мюнхену, а потом у Берлину, на престижним универзитетима.
Његова интересовања су била широка:
филозофија (под утицајем неокантијанаца, али касније се окреће позитивизму у историји),
класична филологија (грчки и латински језик и књижевност),
општа историја, са посебним нагласком на историју Византије.
У Немачкој је имао прилику да учи од највећих византолога и историчара тог доба:
Карл Крумбахер (1856–1909) – оснивач модерне византологије у Немачкој (иако је умро пре него што је Острогорски стигао, његова школа и метод су доминирали у Мюнхену).
Аугуст Хајзенберг (1869–1937) – водећи византолог у Минхену, који је наставио Крумбахеров рад. Острогорски је код њега много научио и сматра се да је управо Хајзенберг највише утицао на његов научни приступ.
Фридрих Анел (Friedrich Anell) и други класичари, који су га упутили у античке изворе.
Оно што је Острогорског издвојило је спој немачке историографске строгости и његовог сопственог интересовања за друштвену и економску историју. Док су Немци често истраживали династије и политичке догађаје, он је почео да поставља питања о феудализму, селу, положају сељака и интелектуалца
Докторирао је 1927. у Мюнхену са радом о византијском феудализму (Studien zur Geschichte des byzantinischen Feudalismus).
Овај рад је био прекретница: први пут је византијска држава анализирана са становишта економско-друштвених односа, а не само кроз хронологију царева.
Ово је поставило темеље његове касније „социјално-економске“ школе византологије, која ће бити његов заштитни знак.
Након докторирања, остао је у Немачкој као истраживач и асистент. У том периоду (1927–1933):
Објављује неколико чланака у немачким научним часописима.
Бави се темама као што су положај сељака у Византији, организација земљишта, питања феудалних односа.
Његови радови су наишли на добар одјек – али као странац у Немачкој, без „јаке“ подршке за катедру, није могао добити трајну универзитетску
Крајем 1920-их и почетком 1930-их Немачка је пролазила кроз тешку економску кризу (последице инфлације и касније успона нацизма).
Универзитети су били пренатрпани, а конкуренција за професорска места жестока.
Као странац и још Рус по пореклу, није имао добру перспективу у све националистичкијој Немачкој.
Када му је 1933. понуђено место у Београду, прихватио је са одушевљењем.
Дакле, у Немачкој је стекао метод, темељно знање и визију али није могао направити каријеру. Зато је прелазак у Београд био и природан и спасоносан.
Када је 1933. године прешао из Немачке у Краљевину Југославију, почела је нова фаза његовог живота и рада.
1933. добио је позив да предаје на Филозофском факултету у Београду, катедра за историју.
У почетку је био доцент, а захваљујући раду и угледу брзо је напредовао.
У првим годинама морао је да се прилагоди – новој средини, језику и култури. Брзо је научио српскохрватски и већ после неколико година предавао је без проблема.
Држао је курсеве из опште историје средњег века, с нагласком на Византију.
У то време на Универзитету у Београду византологија је била релативно запостављена, па је његов долазак био огроман подстрек.
Његова предавања су била систематична, јасна и заснована на најновијој европској литератури.
Студенти су га веома ценили јер им је откривао један „нови свет“ – византијску цивилизацију као кључну за разумевање српске и балканске прошлости.
У овом периоду развија своју најважнију идеју – да се византијска историја мора посматрати кроз институције, економију и друштво, а не само кроз политичку историју царева и ратова.
Објављује више чланака на немачком и српском језику.
Ради на проширивању своје докторске тезе о византијском феудализму.
Припрема прво издање своје капиталне „Историје Византије“, коју је довршио тек нешто касније.
1936. добија држављанство Краљевине Југославије.
Постаје део српске интелектуалне елите – повезује се са историчарима, филолозима, археолозима.
Прихваћен је не само као „гостујући“ професор већ као један од носилаца универзитетског живота.
Иако је дошао из Русије и формирао се у Немачкој, целу своју будућу каријеру везао је за Београд.
Иако живи у Београду, наставља да пише на немачком, чиме задржава везу са међународном научном сценом.
Постаје све познатији у европској византологији као истраживач социјалне историје.
Његови радови из овог периода читају се у Немачкој, Француској и Русији.
Успео је да створи малу „школу“ студената и сарадника.
Иако је политички био апсолутно ванстраначки и аполитичан, свестан је био да се Европа креће ка рату.
Сам рат и окупација 1941. затекли су га у Београду, где је и остао.
Дакле, у периоду 1933–1941 Острогорски је:
Постао професор и држављанин Југославије.
Утемељио византологију на Београдском универзитету.
Почео да гради међународни углед.
Постао потпуно укорењен у српску академску заједницу.
Георгију Острогорском током немачке окупације Београда (1941–1944):
После априлског слома 1941. и немачке окупације, Универзитет у Београду био је под строгим надзором.
Многи професори и студенти били су ухапшени, интернирани или протерани. Неке катедре остале су празне.
Настава је знатно сужена, а присуство студената било је мало због страха и репресалија.
Немци су контролисали наставу и литературу, а Универзитет је био практично „обезглављен“.
Острогорски је остао у Београду током окупације.
Није био политички ангажован и није сарађивао са немачким властима – што је било пресудно за његову будућу каријеру.
Иако је факултет радио у ограниченом обиму, он је наставио да држи нека предавања, али далеко ређе и у много тежим условима.
Примарно се повукао у тихи научни рад, у свој кабинет и кућу, како би избегао непријатности.
Искористио је ове године да ради на својим рукописима и преводима.
Сматра се да је управо тада дубље разрадио материјал за будућу „Историју Византије“, која ће после рата постати његово животно дело.
Бавио се византијским институцијама, феудалним односима и економијом – темама које су тада биле оригиналне и мало истражене.
Његов рад је био лични „спас“: уместо политике и окупационог притиска, бежао је у византијску прошлост.
Као странац по пореклу (Рус, школован у Немачкој), био је под одређеном сумњом, али се држао потпуно по страни.
Није припадао ниједном покрету (ни окупаторском, ни отпорашком), па није био директно угрожен.
Живот у окупираном Београду био је тежак – несташице, страх од хапшења, репресалије – али Острогорски је успео да остане ван политичких конфликата.
Током окупације изградио је основу свог будућег великог дела.
Сачувао је своју личну и научну репутацију, јер се није компромитовао сарадњом.
Управо захваљујући томе, након ослобођења (1944), нове власти су га прихватиле без сумње и одмах ангажовале у обнови науке.
Дакле, 1941–1944 Острогорски је био:
Професор у условима окупираног Универзитета.
Научник повучен у кабинет, посвећен писању.
Човек који је својим опрезом и неполитичним ставом сачувао углед и живот.
Када је Београд ослобођен (октобар 1944), нове власти су пажљиво проверавале универзитетске професоре.
Острогорски је прошао без икаквих проблема јер није сарађивао са окупатором.
био је аполитичан имао је висок углед међу студентима и колегама.
Због тога је одмах наставио да ради на Универзитету и чак добија снажну подршку државе.
Оснивање Византолошког института САНУ
1948. – основан је Византолошки институт Српске академије наука и уметности (САНУ), по замисли и под вођством Георгија Острогорскорског.
Институт је постао центар византологије у Југославији и један од водећих у свету.
Острогорски је био директор института од оснивања до смрти (1976)
Под његовим руководством, Институт је окупио младе историчаре, филологе и археологе, и створио целу „школу византологије“
Највеће дело – „Историја Византије“: Прво издање објављено је крајем 1940-их
Убрзо преведена на више језика (немачки, енглески, француски, италијански, руски).
Постала је једна од најважнијих синтеза византијске историје у 20. веку. Објавио је велики број студија и чланака о византијским институцијама, економији, сељаштву и феудализму.
У својим радовима спојио је класичну историографску строгост са марксистичкијим интересовањем за социјалну и економску историју – што је добро „легло“ у послератној Југославији, али без идеолошке догматичности.
Као професор на Универзитету у Београду, одшколовао је више генерација историчара.
Тако да је византологија увежена из Немачке, и Београд постаје један од најјачих центара византологије.
Која је уједно непријатељ археологији, аутохтонизму или било каквом приступу осим да је Србија била варварска држава у оквиру византијског царства.
Што се тиче Срба и Хрвата толико су ситни и небитни, могу им се фиктивно поделити територије у складу са политичким потребама.
Следећи изреку "гори Турчим од Потурице" екипа око Радивоја Радића је сматрала Србе варварима а себе као еманциповане научнике који су изнад кругова конвенционалне историјографије која је варварко-романтичарска. Тако је и Ђорђе Јанковић добио надимак Ђоле Варварин.
Одмах уз то гао погузна мува се увукла албанолаогија испод овога старе господаре Турке су лако заменили новим староседеоцима.
Његови најпознатији ученици постали су водећи византолози:
Божидар Ферјанчић, Димитрије Богдановић, Љубардић и други. Тако је створио „београдску школу византологије“, која је и данас угледна у свету.
Међународни углеУчествовао је на свим важним међународним конгресима византолога после 1955.
Често позиван као предавач у иностранству. Његова дела се и даље цитирају као класична литература. Југославија је, захваљујући њему, постала један од светских центара византологије – уз Грчку, Француску и Немачку.
Острогорски је остао скроман и ненаметљив, више окренут науци него јавности. Иако је живео у социјалистичкој Југославији, никада није био политички истакнут; бавио се искључиво науком. Живео је тихо, готово монашки, посвећен раду, студентима и Институту.
Умро је у Београду 24. октобра 1976.
Оставио је за собом институцију светског ранга, велики број ученика и једну од најбољих синтеза византијске историје уопште.
Данас се сматра „оцем модерне византологије у Србији“ и једним од највећих византолога 20. века.
Тако је Георгије Острогорски од младог руског емигранта постао најзначајнији византолог 20. века и човек који је Београд учинио једним од центара светске византологије.
Lol.
Dobro, i? Šta je poenta ovog o Ostrogorskom, tačno?
