Σὴν δεξιὰν ἔφριξεν Ἰσμαὴλ τέκνον,
Σύρος τρυφηλὸς, Βαβυλώνιος, Σκύθης,
Παίων, Τριβαλὸς, Ἰλλυριὸς, Δαλμάτης.
Οὗτοι σε μακρότητος ἡμερῶν ὅσης
πλήσουσι, Δαυὶδ ὡς βοᾷ ψάλτης ἄναξ.
[..]
Od tvoje desnice drhtao je sin Ismailov,
razneženi Sirijac, Vavilonac, Skit,
Pajonac, Tribal, Ilir i Dalmat.
Oni će ti, care, dane produžiti
koliko peva psalmista David.
Blizu zadnjih stihova, pesnik je u slavi caru Manojlu poetski i korišćenjem arhaičnih izraza opisao narode koji su „drhtali“ od careve pesnice. U istoriografiji se uobičajeno uzimalo da se iza „Tribala“ kriju ovde Srbi, koje je Manojlo porazio u vreme velikog župana Stefana Nemanje. Ovo bi bio jedan od najstairjih poznatih primera tribalskog arhaima za Srbe u vizantijskoj literaturi.
Nikola Dubaić (
Srpsko-arbanaške veze u srednjem veku, str. 5) izneo je procenu da se iza „Ilira“ u ovom epigramu kriju upravo Arbanasi.
Pogledajte prilog 1773594
Ako bi ova identifikacija „Ilira“ iz pesme posvećene caru Manojlu I bila tačna, ovo bi mogao biti slično tako jedan od najstarijih poznatih primena ilirskog arhainima za Albance kod Romeja.
Mislim da se nazire ko bi bili tzv. «Iliri» kod Manganskog „Prodroma“. Mislim da neće biti da su Arbanasi i to ne samo zašto se vizantijska literarna arhiazacija u ovo vreme još uvek nije bila iskristalisala u punom formatu, pa ne treba dovoditi nužno u vezu sa uobičajenim vizantijskim poimanjem «Ilirika» kao Albanije, već zbog toga što se odgovor na pitanje krije u jednoj drugoj pesmi.
Pomoć nalazimo, moguće, u ovim redovima u kojima je isto tako pisac izlistao kako idu arheonimi koje je za života zabeležio, sačuvani na 163. foliji (
verso)
rkp Par grec 426:
Τοὺς Σέρβους εἶναι λέγουσι τοὺς Δάκας καὶ Δαλμάτας,
Τοὺς δὲ Βουλγάρους Τριβαλοὺς, Ἰλλυρίους σὺν ἅμα
Καὶ Παίονας καὶ Πάννονας καὶ Γηπαίδας τοὺς Ὄγγρους·
Οὔνους δὲ πάλιν λέγουσι καὶ Σκύθας τοὺς Κουμάνους,
Ἀγαρινοὺς δὲ γίνωσκε Πέρσας Ἰσμαηλίτας,
Τοὺς κεκκλημένους σήμερον Τούρκους παρὰ τῶν πλειόνων·
Ἐπεὶ γὰρ συνεμίγησαν Σαρακηνοὶ οἱ Τούρκοι,
Τὰς κλήσεις τῶν Σαρακηνῶν ἐκλήθησαν οἱ πάντες.
Za Srbe, kažu, da su Dačani i Dalmatinci,
A Bugare Tribali, kao i Iliri,
A Ugri Pajonci, Panonci i Gepidi,
I opet Kumane zovu Hunima i Skitima,
Agarjane pak poznaju kao Persijance i Ismailćane,
One što ih danas većina zove Turcima,
Jer, pošto se Turci pomešaše sa Saracenima,
Imena Saracena svi su primili.
Dakle, pesnik kaže da
Bugare nazivaju «Ilirima». Ono što se ovde neodoljivo nameće, a što smo već pominjali na temi, jeste da je Jovan Kinam u svojoj istoriji sastavljenoj posle 1176. godine (obuhvatajući period 1118-1176)
nazvao Serdiku metropolom Ilira. Ovo je, inače, jako redak primer tako nečeg, pa i gotovo izolovani izuzetak kod Kinama, kojim je pomenuo sedište dačke dijeceze negdašne iliričke prefekture, ali ono što je ključno jeste da se radi tu o jednom od gradova srednjovekovne Bugarske države (danas to je prestonica Bugarske, Sofija). Evo i konkretnog citata iz Kinamovog spisa:
ἐν Σαρδικῇ τοίνυν τῇ Ἰλλυριῶν γενόμενος μητροπόλει ἐνταῦθα τὸνστρατὸν ἤθροιζεν
I u Sardici, koja je bila postala metropola Ilira, sakupio je vojsku.
Tako se opisuje pohod cara Manojla I 1165. godine, na putu protiv Ugara, kojima je tada vladao kralj Salomon (1163-1174).
Kinam odstupa od Anine vizije
Ilirika i one koja će biti prilično uobičajena i posle Kinama (tj. arhičnog naziva za Albaniju) odnosno relativno neobično da se neki drugi grad obeleži kao
metropola Ilira umesto baš Drača, sedišta dračke mitropolije i dračke teme.
Ako li ova dva podatka povežemo, te se i setimo da je serdička eparhija bila u sastavu
Bugarske arhiepiskopije sa sedištom u Ohridu (od 1019. godine, kada ju je osnovao car Vasilije II Bugaroubica (976-1025)) dolazi se na trag ko bi mogli biti
Iliri iz epigrama posvećenom caru Manojlu I, ako li se ne radi o Albancima. Naime, ustanak Georgija Vojteha u drugoj polovini XI stoleća i ona epizoda kojom je Konstantin Bodin, sin kralja Mihaila Vojislavljevića, bio proglašen za novog bugarskog cara (Petra III) bila je završena i ovo jeste jedan vek izvesne dominacije Grka nad Bugarima, ali izvor o prostorima povremeno govore o kriminalu, bezakonju i primitivcima. Manojlo jeste zaista vladao čvrstom rukom, zato što će samo nekoliko godina nakon njegove smrti, posle 1185. godine, ponovo vasrksnuti bugarska država, a ključ nam ovde na kraju otkriva i Manojlov carski ukaz nakon crkvenog sabora u Carigradu 1166. godine:
Μανουὴλ ἐν Χριστῷ τῷ Θεῷ πιστὸς βασιλεὺς ὁ πορφυρογέννητος, Ῥωμαίων αὐτοκράτωρ εὐσεβέστατος, ἀεισέβαστος, αὔγουστος, ἰσαυρικός, κιλικικός, ἀρμενικός, δαλματικός, οὐγγρικός, βοσθνικός, χροβατικός, λαζικός, ἰβηρικός, βουλγαρικός, σερβικός, ζηκχικός, χαζαρικός, γοτθικός, Θεοκυβέρνητος, κληρονόμος τοῦ στέμματος τοῦ μεγάλου Κωνσταντίνου καὶ ψυχῇ νεμόμενος πάντα τὰ τούτου δίκαια, ὡς τινων ἀποστατησάντων τοῦ κράτους ἡμῶν, τοῖς τοῦ φιλοχρίστου ἡμῶν παντὸς λαοῦ, τῆς τε θεοφυλάκτου ἡμῶν βασιλίδος πόλεως, ἔτι δὲ καὶ πᾶσι τοῖς τῶν ὑπὸ τὴν τῆς ἡμετέρας βασιλείας ἐξουσίαν χωρῶν, ἠπειρωτικῶν τε καὶ θαλαττίων, οἰκήτορσιν.
Manujlo, u Hrista Boga verni car, Bagrenorodni, Autokrator Romeja, najpobožniji, uvek poštovani, avgust, Isavrijski, Kilikijski, Jermenski, Dalmatinski, Ugarski, Bosanski, Hrvatski, Lazijski, Iverski, Bugarski, Srpski, Zikhijski, Hazarski, Gotski, Bogovođen, naslednik krune Konstantina Velikog i dušom posednik svih Njegovih prava, pošto su neki otpali od Našeg carstva, onima iz Našeg Hristoljubećeg celog naroda, i iz naše Bogom čuvane prestonice, a takođe i svima stanovnicima zemalja pod vlašću našeg carstva, kako kopnenih tako i pomorskih.
Dakle, u dekretu car Manojlo među nabrajanjima naroda nad kojima vlada ili koje je porazio, navodi i
Bugare. S obzirom da se u pesmi Anonima Manganskog koju pomenusmo nabrajaju narodi kojima je Manojlo pokazao svoju desnu šaku tj. pesnicu, ako bismo imali na umu navod iz druge pesme da se Bugari arhaično nazivaju između istalog i
Ilirima i Kinamovu arhaičnu upotrebu za Sredec (eparhiju bugarske arhiepiskopije), kao i da u ovo vreme još uvek nije bilo jasnije kristalisanja vizantijskih arhainima, koji su „lutali“ često tako od autora do autora, po različitim narodima, pre nego što će nakon početka Paleološke renesanse 1261. godine doći do nekog ustaljivanja i dotično postati praksa (uključujući i ilirski arhainim za Albance, pa i opredeljenje da e koristi egzonim Tribal za Srbe — vidimo na primeru ove pesme koja je citirana, čak da se tribalski arhainim navodi kao jedan od primera arhaičnih naziva za Bugare, a ne Srbe, primera radi) postaje podosta evidentno da bi se iza Ilira u ovoj presmi mogli kriti upravo
Bugari (ukoliko se ne radi o Arbanasima). U prilog takvog tumačenju mogao bi ići i nedostatak Arbanije iz najrazvijenije Manojlove titule iz iznad citiranog carskog dokumenta (iako, kao što već pominjasmo, ne znamo suštinski maltene ništa o arbanaškoj knežini pre 1190. godine).
I još štošta drugo, po Orbinu.
