Pronašla je Padmu pored malog ribnjaka u vrtu dvorca Muldoon. Još izdaleka ju je videla kako čuči, bez sumnje bosonoga; i odmah je promrzla do peta. Posluga je obično dobro brinula o devojci; s obzirom da je lord imao bič za sve koji su mislili drugačije; ali, s druge strane, Padma je znala sto i jedan način da umakne kad makar za tren skrenete pogled. Možda jedina stvar na svetu koju Padma nije volela, bilo je da bude zatvorena u kuću. Lord je govorio da su tome krivi njeni indijski geni. Svi drugi; zato što je luda.
Požurila je, i zaista, zatekla devojku kako čuči u plićaku i posmatra lordove srebrne ribice koje su se praćakale na suncu. Nigde u blizini nije bilo njenih cipela i čarapa, i haljina joj je bila skroz smočena. Pre nego je...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Tokom jedne veoma ružne i prljave svađe, Fitzpatrick joj je bacio u lice da bi, da ima i trunku samopoštovanja i dostojanstva; pala na mestu mrtva istog onog trena kod joj je uopšte došlo na um da živi od novaca Muldoona. Doduše, tačne su mu reči bile: od novaca one bolesne, kopilanske đubradi. Ona mu je odbrusila da je zadnja osoba na svetu koja bi ikog smela da zove ludim, s obzirom da je on poremećen skroz i sasvim; i da mu, uz takvo teatralno psovanje u mantiji, još samo nedostaje naopako raspelo i ***** na oltaru. Za časak je gotovo gorela od paklenog užitka gledajući u Fitzpatrickovo zaprepašteno lice. Bila je to jedna od izuzetno retkih prilika kad ga je uspela ostaviti bez teksta, ili mu makar parirati. Sumnjala je da...
Padma je bila potpuno luda; luda kao brod pun ludaka, kako je imala običaj da govori jedna njena poznanica iz internata; i mada su se svi pravili nevešti, Morgana je bila sigurna da znaju o čemu se radi. Srela je Padmu još davno, tokom jednog svog raspusta, kad nije mogla imati više od šesnaest godina. Padmi je bilo četrnaest, mada to nije znao pouzdano niko osim samog lorda Muldoona.
Kao dečak, lord je pobegao od kuće na neki brod za Indiju, gde mu se izgubio svaki trag. Bio je mlađi sin; što je, naravno, značilo da nema pravo na titulu i imanje koji su, u paketu, pripali njegovom starijem, prvorođenom bratu; tako da se niko nije preterano brinuo. Aristokratija se mahom stara za naslednike. Da je Muldoon stariji poživeo, sadašnji se...
Zatvorila je za sobom ulazna vrata što je tiše mogla, i odmah videla Fitzpatricka u sobi nalevo. Stajao je pored prozora i čitao, ne okrečući lice ka njoj iako je bila sigurna da ju je još izdaleka spazio kroz okno, i čuo njene korake. Bela sveštenička kragna oštro je odskakala od apsolutno crne boje njegove odeće; ali, s druge strane; ništa na svetu nije imalo belinu Fitzpatrickove puti. Kosa mu je, kao mahom svim Reillyevima, bila vrlo svetla, gotovo platinasta, pri korenu upravo bela; a sa savršenim nedostatkom pigmenta njegove kože nije se moglo uporediti ništa osim, možda, beline nekog potomka norveškog Vikinga na Islandu danas. Reillyevi su, naravno, uvek pazili s kim se venčavaju (pare, govorila je uvek u sebi, smatrajući taj...
Još je izdaleka ugledala dim koji je poput perjanice zakitio kameni dimnjak; i odmah je znala da je Fitzpatrick došao. Jedan je tren pogledom obuhvatila pustopoljinu, kao da traži nekakvog zaklona; međutim, dokle se god očima moglo sagledati, bila je gola čistina u kojoj se ni veverica ne bi uspela sakriti. Jedan od Reillyevih, čudak veći nego ostatak porodice, dao je da se sagradi ta kuća što dalje od sela i Oak Manora; i onda ostatak života proveo u njoj odbijajući da prima bilo koje i kakve posete, i terajući čak i rodbinu koja bi mu došla na vrata. Naposletku su ga ostavili s milim bogom; možda iz razloga što je vrlo brzo izobičavao da na kucanje odgovara s puškom u rukama; ili naprosto zato što se u kraju podrazumevalo da su svi...
Prastara kuća stajala je na visoravni. Bila je toliko stara, da se po drevnosti mogla meriti jedino s porodicom u čijem je vlasništvu postojala već vekovima. Pre samo stotinu godina, sva okolna zemlja na milje daleko, zajedno s kućom, pripadala je Reillyevima. Porodični dom, Oak Manor, nalazio se ka severu, u prostranoj kotlini okruženoj šumom. Njegovi zabati ogledali su se u zelenoj vodi jezera poput kakve krune paganskih vladara na postanku sveta; a krovovi propinjali u nebo nadvišavajući stabla po kojima je dobio ime. Stari su ljudi govorili da Oak Manor nikada neće propasti. Nebrojene generacije njihovih dedova odrastale su u senci hladne i veličanstvene lepote doma Reillyevih; i svojoj su deci s genima prenosili svest o tome kako...
Rano smo, brate moj, istrosili zube, vecito glodjuci samo koske, pa bi sad, stari i umiruci, mekog mesa i mlade krvi. Sad se vise i ne secamo toga sto nas je toliko dugo sputavalo, te "savesti", zbog koje smo se gladni sklupcali i zaspali nebrojeno puta. Problem je sto ta krv tece iza, i sada kao i tada, barem prst debele koze-na najtanjem delu. Probao sam, znam. Vise se nece ni obazreti kad probas da se obnevideo od gladi nahranis, jer sve sto ces uspeti je da sastruzes malo blata sa hrbata bezubim celjustima i da sramno padnes u prasinu, moleci se da se okrene i lisi te muke takvog zivota . Probao sam,znam.
Zato, deco moja, nemajte milosti, jer vama nece biti pruzena, niti srama-imacete ga dovoljno ako ostarite. Svakim ugrizom...
I
Umorni klovn
Sakuplja raspršenu svetlosnu prašinu
Zavlači se u svoju kutiju
Nepoznatog sveta
Skida svakodnevnu masku
Živi drugim životom
Tako traga za jedinstvenim putem
Prema nepoznatim zvezdama
Pritisnut hladnoćom jada
Svoje jedine zemlje
II
Sedi poluodeveni Danil
Bosih nogu u papučama
U avgustovsko toplo jutro
Bunovan pije čaj
Otvorio prozore i sluša tišinu
Iznenada kao hitnut kamen
Uleće crni gavran
Odnosi ovozemaljski biljur
III
Marina plače
Danil plače
Sneg proliće
Kadenca ništavnosti
Otvara pandemonijum
Još samo ljudske moći
Za koje nismo znali
Održavaju vatru života
IV
Nakon četrnaest godina suše...
Zeleno, volim te zeleno.
Zeleni vetar. Zelene grane.
Barku na zelenom moru
Konja u zelenoj gori.
Sa senkom oko svog pasa
Ona na terasi sanja,
Puti zelene i kose,
S ocima od srebra hladna.
Zeleno, volim te zeleno.
Ispod ciganskog meseca,
Stvari sto je posmatraju
Ona ne moze da gleda.
Zeleno, volim te zeleno.
Velike ledene zvezde
Dolaze sa ribom sjene
Sto svitanju put prostire.
Smokva se uz vetar tare
Grubom korom svojih grana,
A suma iskusna lija,
Ljutite agave svija.
Ko ce doci? I otkuda?
Na terasi ona spava,
Kose zelene i puti,
I o gorkom moru sanja.....
Lorka
У данашње време, људи мисле да имају потпуну слободу, јер могу да причају чак и против самог прдседника или краља и краљице.
Да могу да кажу да су ти на власти овакви или онакви.
Не схвата човечанство, у свом скученом можданом простору, да су ограничени и усмерени, да су генерацијама усмеравани и иницирани када и шта могу да кажу.
Не схватају да им је све наметнуто и да то почињу да прихватају као своје.
Од 1776.године, када је Адам (случајност у избору имена?) Џон Вајсхаупт, поново открио „Протокол Сионских Мудраца „, човечанству је све било наметнуто.
Вековима пре тога је католичка црква, са језуита и црним папом, уништавала све оне који су размишљали својом главом.
Вековима су спаљивали мислиоце на ломачи, уништавали подметнуто...
Украшћу те и овај пут
Иако сам рекла да нећу
Зарекла се
Лажно
Не одолела
Као кошута што не одоли
Ловцу у сенци
Него чека
Да дрхтај јој смири
Макар крвљу својом платила
Предаћу се
И овај пут
До краја
Косу расплетених
Умршених на јастуку
У вриску мириса и боја
Кожа ти је бисером попрскана
На језику укус зноја
Жена побеђена у мени
Покорена
Уз дрхтај вечност заустављена
Твоја и моја
napomena:autor anoniman
Zločesti čiča u sivom kaputu
već danima se zlobno smije
dok iz rukava mu starih
sumorna kiša
lije,lije i lije.
I cvijet u basti poceo da se žali
sunčeva sjaja mu fali
I točkovi po mokrom putu
vec s mukom voze svoju maršutu
I ptičica u žbunu suši mokra krila
za tračak sunca zahvalna bi bila
Gospon oblače,biste li ljubazni bili
i malo mjesta Suncu napravili!?
путевима срца или чула
дотаћи биће другога
празнину испунити
чежњу задовољити
не устукнути
од нестајања до стварања
самозаборава и самогубљења
у задовољству умирања
тоњења и успињања
за тренутак спознавања
разлога освајања и предавања
дијалектике ритмичног задовољавања
срца или чула
у другом бићу или телу
самооткривања и обмањивања
непотуности свог постојања
Kažu neke čike što se bave medicinskom naukom da je smeh najbolji lek za sve probleme.
Izmeriše oni taknu količinu ovoga i onoga, do u detalje proučiše tela naša dok se smejemo, ali nikako im nije pošlo za rukom da nas tim podacima nasmeju.
Tu smo prepušteni sami sebi, a ako slučajno nemamo smisla za humor tu su komičari koji daju sve od sebe da nam to nadomeste.
Jedan od njih je bio i Benny Hill kome sam posvetio najnoviji deo Vukajlija Show Time.
Nadam se da ću vas bar malo nasmejati i produžiti vam ...
... život :rotf::rotf::rotf::rotf:
Mnoge ce naše, velike nade,
ostati zauvek mlade.
A sa njima i naši,
nedosanjani snovi,
koje su raspršili
gorki vetrovi.
Mnoge ce naše želje
vreme da samelje.
Samo će one,
najhrabrije i čiste,
ostati zauvek iste.
Milan Višnjić
http://fontanasnova.blogspot.com/
Ernestu Hemigveju
Posmatramo se od kada znamo
jedan za druge
posmatramo se sa neskrivenim
simpatijama poznanika
ja – čovek koji je od života
tražio previše
oni – dva mračna bezdana kruga
duboki kao smrt
široki kao život
tamni kao zaborav
dugo traje naše poznanstvo
postali smo odani prijatelji
kroz sve životne priče
išli smo zajedno
kad smo pili pili smo
oni su me treznili
otvarali oči
otkrivali ptice u meni
kada su me žene ostavljale
ili kada sam ja bežao od njih
oni su bili tu
prisniji no ikad
ja usamljeniji
između nas nije bilo svađa
ćutanjem smo prevazilazili nesuglasice
znali smo od samog početka
da ćemo se jednog dana
stopiti u crnu
tačku
(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
VEČNOST SA MOG PROZORA
Danas dodjoh kući oko 18 sati......rano, još je dan. Uzeh da pripremam nešto za večeru, pa da odstoji dok se vratimo sa Save. Maca za to vreme kuva kafu.Umorna sam, nervozan dan danas......umorna sam hronično, tako da je to stanje normalno....navikla sam, te i ne govorim o tome....samo nekad, kao danas, neka nervoza doprinese da se i osećam umorno. Prija mi sedenje na tremu.....razgovaramo i pujuckamo kafu. Psi su oko nas, uši im se kao radari okreću u pravcu njegovog ili mog glasa. Žubori fontana.......preskaču slapovi kao vesela dečica preko kamena......kao da se smeši na nas. Petunije mirišu .....kako to da ne mirišu preko dana nego taj blagi...
sanjala sam nocas
cudan san...
kao neko more i talasi,
a divan dan...
a na plazi nikog
osim nas...
samo jedan mali
nestasni pas...
sanjam ja ponekad
nestvarne snove...
nove likove
iz bajke ove
sto se zivot zove...
gagili48
Jos jedna jesen prolazi, sanjivi suton posle maglovite zore opija pogled... Obuzima me seta! Stojim kraj prozora sto gleda u pravcu moje mladosti, davno ispijene i istrosene, ali nikad prezaljene i izivljene! Gledam, i pitam se?
Otkud to da ljudi odjednom postanu tako tudji, tako strani?! Dok vetar obara lisce sa grana, svaka list onog starog hrasta, sto vec stotinu godina tu stoji i simbolise ovaj kraj, me podseca na nekog ko mi je bio drag! I oni su se otkinuli od mene, otisli prepustivsi sve one divne momente zajedno provedene zaboravu! Eh, blago hrastu, njemu ce sledece godine doci novi listovi, a meni?! Ali ipak, zalopojka, strasna boljka srca moga uvelog bi ona! Njen pogled, oci, osmeh ispunjavali su me u svakom smislu, opijala...
Kao elektrotehničar,fizičar,hemičar i matematičar,sa izražavanjem osećanja kroz muziku,slikarstvo i vajarstvo,ne znam da li ću moći dovoljno dobro rečima da se izrazim.Ali ja moram to da pokušam,a tebe molim da mi ne zameriš,ako ne budem dovoljno poetičan ili romantičan.Samo pokušaj da shvatiš da sam van sebe,koliko sam zaljubljen.
Svi ovi kišni dani,nisu toliko sivi i tmurni,jer je Sunce tu vodu podiglo sa zemlje a Vetar ga doneo ovde.I Duga je tu negde,ne moramo baš sve ni da vidimo da bi znali da je tu,možda baš prolazimo ispod nje.Čovek je kao vetrenjača a ljubav ga pokreće i ona mu je kao vetar.Iskrena i nesebična ljubav je najjača sila i najveća moć koju čovek može da ima.
Danima nosim u sebi osećanje koje želim da ti...
Dodiri u srcu ljubav radjaju,
Ko amor strelom me pogadjaju.:heart:
Dodiri bude u meni osecanja,
Kada mi preostanu samo secanja.
Dosiri ociju il dodiri tela,
Cine da srca budu vrela.
Dodiri usana il dodiri ruku,
Cine da srca jace nam tuku.
Po dodiru mogu da te prepoznam
Jer ljubav pravu ja lako poznam.
Tvoj dodir mekan i blag ko dusa
Zbog njega me razum vise ne slusa.
Za dodirom tvojim ponekad poludim
Sa dodirom svojim cu tebe da sludim.
Evo zbog dodira ja pisem svasta,
Sta mogu kad mi je takva masta.:andjeo:
Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu kako bi joj vrijeme brze proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.
Sjela je u VIP cekaonicu kako je nitko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covjek pored nje, ne obazirajuci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli...
ХАЉИНА
Нико на њој не види твоје руке
када пролазим улицом.
Нико на њој не види твоје прсте
кад је вратим кући.
Малено дугме је опет ушивено,
и закопчани сви снови високо до врата.
Ја ову хаљину нежно скидам,
ја ову хаљину пажљиво облачим:
Она за мене моћ магије има.
Волела бих да твоје руке на њој
могу да покажем свима.
ПОЕТЕСА:
Мира Алечковић
~~~~~~~~~~~~~~~
Mnogo nasih haljina "pamti" nezne,ali i strasne dodire koje su nam poklanjali oni koje zauvek cuvamo u secanju...
zar ne,devojke moje?
Prava pesma nase velike pesnikinje za ovo kisno i tmurno prolecno popodne..
Jata ptica sredinom reke
mirno niz vodu klize
Ribar uzalud čeka
ništa danas ne grize
Obale i reka
kao da su utonule u san
a posmatra ih sa klupe zxy
pospan i sam
Mala nam je Mica
prava lepotica.
Svaki dan se licka
leti kao ptica.
Mala je i slatka
osmehom nas pleni,
najsladja je kad se
blago zarumeni.
A rumene obraze
izaziva Vlada,
na osmehe njene
u sekundi pada.
Shvatila je Mica
da je Vlada voli,
zato se sad sepuri
svaki dan u skoli.
Samo tako Mico
za ljubav se bori,
znaces kad porastes
kakvi su to snovi!
Umirio se izvor moj
izbistrila se voda sve do dna
sada jasnije lik svoj vidim
kad u njega se zagledam.
Moj lik ima lica dva
jedno si ti ,drugo sam ja
Pisem sonet, suze teku same, dragi, dragi da li mislis na me?
Stici cete jednom moje suze, zbog ljubavi sto je druga uze.
Drugu sada na ringispil vodis, zavlacis joj ruke ispod bluze.
Setices se opet moje guze.Onda sedi i prosipaj suze.
:hahaha: :D
Djetetu u utrobi
Hoćeš li ikad biti tako sretno;
kao što si sada; u ljubavi mog tijela?
Ni jedna te ljubav više neće
tako prožeti svega
niti ćeš krv svoju dijeliti s nekim
ko sada sa mnom.
U zagrljaju svakom ljudskom
i ne znajuć sjećat ćeš se kako si ovdje ležao
prelijevajući se iz sebe u mene
kao zora u dan -
O ne nadaj se da ćeš zaboraviti ovo vrijeme;
jedino vrijeme kad nisi bio sam.
Što te onda goni u surovu svjetlost svijesti?
Iz cjeline svog bića bit će izrezan komad
Iz kugle vida samo jedan pogled
Od neba samo jedna zvijezda.
Bespomoćno ti rasteš;
bespomoćno ja starim:
ista slijepa želja tjera tebe u svjetlost dana
koja je i mene nagnala u mrak tvog začeća.
Uzalud sam gradila
branu na toj rijeci:
ti si voda koja je naišla...
