gost 198065

Poruke na profilima Poruke O članu Blog

  • I ova, moj privatni, sasvim lični D mol.

    Oprosti zbog straha. I jer ti nikad pre nisam rekla za strah.


    I, najposle, pesma koju sam slušala svaki put kad nisi bio kući par dana, kad me veče dohvati bez tebe.

    Nikad ti pre nisam priznala. Sada ti kažem.

    Sve su boje uvek bile prave, i ne prosto zato jer su bile od tebe.

    Zato što samo ti umeš da dodaš prave.



    Ovo nije posvađana, već nasmešena pesma. Zbog Balaševića. Koji nas je oboje u stanju i nasmijati i rasplakati.

    On me voli, znam, ok, ne suviše. :) Ali dovoljno. Dovoljno.
    Stvar koja me je pogodila ko maljem pre više od deset dana kada su mi se oči otvorile i kad sam shvatila šta osećam i želim i šta mi jedino treba ceo moj život - a to je moj suprug. U tom trenutku, kada sam sve shvatila; kada sam shvatila ko je osoba koju volim i koju trebam zauvek; nisam imala više nikakve nade. Verovala sam da je to zauvek izgubljeno.

    Ali, ni najcrnje beznađe u koje sam u tom trenutku potonula, do dna; nije bilo u stanju da negira i poništi to što sam shvatila da za njeg osećam, i od njega želim.

    Ništa nije moglo da utiče na to. Nikada ništa i neće moći.

    Žao mi je što ti nisam rekla još onda, ljubavi. Još više mi je žao kad pomislim koliko je malo falilo u tom trenutku da ostanem u najcrnjem beznađu zauvek. Bez tebe.

    Najviše od svega mi je žao.

    Više od najvišeg te volim.





    Since you've been gone...
    I opened my eyes
    And I realize
    What we had together
    Sa mnom nema veze.

    A onda dobro, ako nisam, tako mi nesto palo na pamet...


    Hocu da kaze, lako se saliti se da tudjim problemom... :mrgreen:
  • Učitavanje...
  • Učitavanje...
  • Učitavanje...
Back
Top