Pronašla je Padmu pored malog ribnjaka u vrtu dvorca Muldoon. Još izdaleka ju je videla kako čuči, bez sumnje bosonoga; i odmah je promrzla do peta. Posluga je obično dobro brinula o devojci; s obzirom da je lord imao bič za sve koji su mislili drugačije; ali, s druge strane, Padma je znala sto i jedan način da umakne kad makar za tren skrenete pogled. Možda jedina stvar na svetu koju Padma nije volela, bilo je da bude zatvorena u kuću. Lord je govorio da su tome krivi njeni indijski geni. Svi drugi; zato što je luda.
Požurila je, i zaista, zatekla devojku kako čuči u plićaku i posmatra lordove srebrne ribice koje su se praćakale na suncu. Nigde u blizini nije bilo njenih cipela i čarapa, i haljina joj je bila skroz smočena. Pre nego je uspela bilo šta reći; Padma se obazrela preko ramena i, ugledavši je, osmehnula poput anđela.
Bila je izuzetno lepa. Koža joj je bila boje svetle čokolade, i na suncu se presijavala poput zlatnog meda. Njene su kretnje bile graciozne kao mačje, i imala je poput plesačice rečite ruke i prste. Morgana nije znala apsolutno ništa o devojčinom poreklu, ali njen je izgled govorio dovoljno. U zamršenom panteonu indijskih kasti; Padmini su preci sasvim sigurno zauzimali sam vrh. Iz knjiga lorda Muldoona i njegovih sopstvenih retkih i škrtih komentara, znala je da indijsko društvo ima nezamislivo stroge zakone naspram kojih evropski protokoli i rodoslovlja izgledaju kao obična sprdnja. Evropska je istorija krcata krunisanih glava koje su se ženile seljančicama, i kojima su kopilad pravili konjušari. Međutim, takve su stvari u Indiji bile nečuvene. Pripadnici različitih kasti nisu se smeli mešati pod pretnjom smrtne kazne; a kako je to bio zakon nezamislivo drevan, ljudima se bukvalno utisnuo u genski kod. Morgana je ponekad zabavljeno mislila kako je u celoj toj muldoonovsko-reillyevskoj papazjaniji jedino Padma autentično i besprekorno plemenita. Njen je izgled govorio da ima zajedničke krvi možda čak i s radžama. Imala je prekrasno ovalno lice visokih jagodica, i nosnice su joj bile fine kao u rasne ždrebice. Njen osinji struk, usko krojena stopala i savršeno prava kičma; čovek zaista nije znao na čem bi prvo zaustavio oko… Sve što bi obukla izgledalo je besprekorno. Ona je sama bila takva. Međutim, onda bi joj pogledali u oči, i to je unosilo zabunu.
Padmine su oči bile zlatnosmeđe i imala je prinčevske, ka gore povijene crne trepavice koje su joj senčile obraze… Ali u njima nije bilo iskre koju bi svako očekivao zateći. Kad bi videli Padmu obučenu u skupu, ručno šivenu odeću kakvu joj je lord kupovao; s njenom precrnom kosom podignutom u pažljivu, veštu punđu i nežnim resicama uha koje su ukrašavale tanane, pastare muldoonovske naušnice; bili bi spremni da se zakunete kako nikad niste videli devojku tako očigledno savršenu; bez mane. Ali, onda bi upravila na vas te svoje uvek širom otvorene, bademaste, zlatne oči; i šok bi vas pojeo. Padma je imala sve, osim najbitnijeg: razuma.
U devojčinoj zbrkanoj, neshvatljivo nejasnoj glavi nije bilo mesta za poznavanje ljudi drukčije do kao bledih lica bez kontura; ili možda pukih senki. Jedino što je Padma doživljavala kristalno čisto i određeno, bila je priroda; ili umetnost. Ceo se dan mogla zanimati s nekim a da ga sutradan ne primeti, kamoli pozna. S dva izuzetka, od kojih je onaj drugi bio krajnje misteriozan.
Naime, Padma je marila za lorda sa žarom koji bi samo budali prošao nezapažen. Lord je bio neprikosnoven u njenim očima. Ako bi lord bio prisutan, onda niko i ništa nije moglo odvući Padminu pažnju.
Jedina osoba za koju je, osim njega, marila; bila je Morgana.
Nikome, pa ni njoj samoj, nije bilo jasno zašto se Padma toliko vezala. Od samog početka bila je neutešna ukoliko bi prošlo dva dana a da ju ne vidi; i onda je znala satima da hoda naokolo i da pita svakog na kog bi nabasala gde je i zašto ne dolazi. Morganino izbivanje uznemiravalo ju je onako kako nije ni lordovo. Dok nije počela dolaziti u dvorac, lord nigde nije mogao da ide sam, jer bi Padmu hvatao užas na sam prizor lorda u zvaničnom odelu ili služavki koje mu spremaju kofere. Međutim, sad je bilo dovoljno da je Morgana drži za ruku. Grčevito bi joj stezala prste, i oči bi joj bile pune suza a uglovi finih usta se trzali kao detetu; ali bi imala dovoljno snage čak i da maše lordu dok se odvozi kolima. Pre nego je lord polazio na ma kakav put, uvek je prethodila ceremonija obezbeđivanja Morganinog prisustva. Na svu sreću, lord je bio mizantrop više nego bilo šta drugo, i nije izbivao češće do nekoliko puta godišnje; ali to je bila jedina stvar koju je zahtevao od nje da mu garantuje svojom čašću: da će, ma šta bilo; stajati uz Padmu kad on ide od kuće.
Požurila je, i zaista, zatekla devojku kako čuči u plićaku i posmatra lordove srebrne ribice koje su se praćakale na suncu. Nigde u blizini nije bilo njenih cipela i čarapa, i haljina joj je bila skroz smočena. Pre nego je uspela bilo šta reći; Padma se obazrela preko ramena i, ugledavši je, osmehnula poput anđela.
Bila je izuzetno lepa. Koža joj je bila boje svetle čokolade, i na suncu se presijavala poput zlatnog meda. Njene su kretnje bile graciozne kao mačje, i imala je poput plesačice rečite ruke i prste. Morgana nije znala apsolutno ništa o devojčinom poreklu, ali njen je izgled govorio dovoljno. U zamršenom panteonu indijskih kasti; Padmini su preci sasvim sigurno zauzimali sam vrh. Iz knjiga lorda Muldoona i njegovih sopstvenih retkih i škrtih komentara, znala je da indijsko društvo ima nezamislivo stroge zakone naspram kojih evropski protokoli i rodoslovlja izgledaju kao obična sprdnja. Evropska je istorija krcata krunisanih glava koje su se ženile seljančicama, i kojima su kopilad pravili konjušari. Međutim, takve su stvari u Indiji bile nečuvene. Pripadnici različitih kasti nisu se smeli mešati pod pretnjom smrtne kazne; a kako je to bio zakon nezamislivo drevan, ljudima se bukvalno utisnuo u genski kod. Morgana je ponekad zabavljeno mislila kako je u celoj toj muldoonovsko-reillyevskoj papazjaniji jedino Padma autentično i besprekorno plemenita. Njen je izgled govorio da ima zajedničke krvi možda čak i s radžama. Imala je prekrasno ovalno lice visokih jagodica, i nosnice su joj bile fine kao u rasne ždrebice. Njen osinji struk, usko krojena stopala i savršeno prava kičma; čovek zaista nije znao na čem bi prvo zaustavio oko… Sve što bi obukla izgledalo je besprekorno. Ona je sama bila takva. Međutim, onda bi joj pogledali u oči, i to je unosilo zabunu.
Padmine su oči bile zlatnosmeđe i imala je prinčevske, ka gore povijene crne trepavice koje su joj senčile obraze… Ali u njima nije bilo iskre koju bi svako očekivao zateći. Kad bi videli Padmu obučenu u skupu, ručno šivenu odeću kakvu joj je lord kupovao; s njenom precrnom kosom podignutom u pažljivu, veštu punđu i nežnim resicama uha koje su ukrašavale tanane, pastare muldoonovske naušnice; bili bi spremni da se zakunete kako nikad niste videli devojku tako očigledno savršenu; bez mane. Ali, onda bi upravila na vas te svoje uvek širom otvorene, bademaste, zlatne oči; i šok bi vas pojeo. Padma je imala sve, osim najbitnijeg: razuma.
U devojčinoj zbrkanoj, neshvatljivo nejasnoj glavi nije bilo mesta za poznavanje ljudi drukčije do kao bledih lica bez kontura; ili možda pukih senki. Jedino što je Padma doživljavala kristalno čisto i određeno, bila je priroda; ili umetnost. Ceo se dan mogla zanimati s nekim a da ga sutradan ne primeti, kamoli pozna. S dva izuzetka, od kojih je onaj drugi bio krajnje misteriozan.
Naime, Padma je marila za lorda sa žarom koji bi samo budali prošao nezapažen. Lord je bio neprikosnoven u njenim očima. Ako bi lord bio prisutan, onda niko i ništa nije moglo odvući Padminu pažnju.
Jedina osoba za koju je, osim njega, marila; bila je Morgana.
Nikome, pa ni njoj samoj, nije bilo jasno zašto se Padma toliko vezala. Od samog početka bila je neutešna ukoliko bi prošlo dva dana a da ju ne vidi; i onda je znala satima da hoda naokolo i da pita svakog na kog bi nabasala gde je i zašto ne dolazi. Morganino izbivanje uznemiravalo ju je onako kako nije ni lordovo. Dok nije počela dolaziti u dvorac, lord nigde nije mogao da ide sam, jer bi Padmu hvatao užas na sam prizor lorda u zvaničnom odelu ili služavki koje mu spremaju kofere. Međutim, sad je bilo dovoljno da je Morgana drži za ruku. Grčevito bi joj stezala prste, i oči bi joj bile pune suza a uglovi finih usta se trzali kao detetu; ali bi imala dovoljno snage čak i da maše lordu dok se odvozi kolima. Pre nego je lord polazio na ma kakav put, uvek je prethodila ceremonija obezbeđivanja Morganinog prisustva. Na svu sreću, lord je bio mizantrop više nego bilo šta drugo, i nije izbivao češće do nekoliko puta godišnje; ali to je bila jedina stvar koju je zahtevao od nje da mu garantuje svojom čašću: da će, ma šta bilo; stajati uz Padmu kad on ide od kuće.