Zatvorila je za sobom ulazna vrata što je tiše mogla, i odmah videla Fitzpatricka u sobi nalevo. Stajao je pored prozora i čitao, ne okrečući lice ka njoj iako je bila sigurna da ju je još izdaleka spazio kroz okno, i čuo njene korake. Bela sveštenička kragna oštro je odskakala od apsolutno crne boje njegove odeće; ali, s druge strane; ništa na svetu nije imalo belinu Fitzpatrickove puti. Kosa mu je, kao mahom svim Reillyevima, bila vrlo svetla, gotovo platinasta, pri korenu upravo bela; a sa savršenim nedostatkom pigmenta njegove kože nije se moglo uporediti ništa osim, možda, beline nekog potomka norveškog Vikinga na Islandu danas. Reillyevi su, naravno, uvek pazili s kim se venčavaju (pare, govorila je uvek u sebi, smatrajući taj izraz kudikamo primerenijim temi); ali mogla se zakleti da su se čak i njima sasvim retko rađala deca tako besprekorno beloputa. Fitzpatrickovim venama nije kolala nijedna kap krvi osim belačke i plemenite, van svake sumnje; i, što se tog tiče, najveći broj evropskih kraljeva mogao mu se pokloniti.
Na uvrnut je način njen brat bio lep muškarac, mada je bilo malo žena koje bi se s tim složile na osnovu pukog opisa. Plavokosi muškarci ne slove za lepe. Kazati za plavokosog momka da je lep; teralo je sagovornika da u glavi formira neodređene slike feminiziranog dečkića sumnjivih seksualnih sklonosti. Međutim, ništa na Fitzpatricku nije bilo ženskasto, i, koliko je znala, verovao je da svi ****** po smrti idu pravo u pakao. Sumnjala je da bi njen brat pristao da obeduje za istim stolom s nekim homoseksualcem. Da nije nosio odoru, Fitzpatrick bi svakako imao mnogo žena – a žene bi obožavale njega.
Nikad im ne bi bilo uzvraćeno.
Postojala je jedna stvar u mentalnom sklopu njenog brata koja ga je činila upravo idealnim sveštenikom. To nije bila njegova sjajna teološka potkovanost, ni reillyevska posvećenost pozivu i obavezi, niti prirođeno saosećanje koje, kad je već o tome reč, ionako nije ni posedovao. Radilo se o Fitzpatrickovoj totalnoj nesposobnosti da se zaljubi, kamoli voli, ma koga. Pouzdano je znala da Reillyevi nisu bili nikakvi sveci. Aristokratija je uvek bila raskalašna, i osim zakonitog potomstva sam je bog znao koliko je kopiladi Reillyevih još bilo u grofoviji. Ništa u Fitzpatrickovom nasleđu nije ga moglo učiniti neosetnim po tom pitanju. Međutim, on i nije bio impotentan fizički, već mentalno.
Nije mogla zamisliti kakva bi to trebala žena biti za koju bi Fitzpatrick nešto osećao; s odorom ili bez nje.
Konačno je podigao svoj savršeno pravilan, upravo izvajan profil, i pogledao je. Bez pozdrava, obuhvatio ju je očima od glave do pete, i onda rekao:
-Za ime sveta, Eileen Reilly. Kako to izgledaš?
Kad je bio raspoložen, otac ju je zvao Ginger; zbog kose koja je ponekad gorela poput požara; ali čak ju je i on oslovljavao prvim imenom kog joj je dala njena romantična majka. Međutim, nije pamtila da joj je Fitzpatrick ikad rekao: Morgana; čak ni dok su bili deca. Govorio je da je „Morgana“ ogavan, paganski naziv koji hrišćanin ne bi smeo dati ni svom psetu.
Spustio je knjigu i rekao s prezirom:
-Znaš li kako izgledaš? Čak bi se i vašarska devojčura postidela.
Iako se trudila da ga gleda u oči, osećala je kako će i ovaj put biti kao i svi prethodni. Veoma je retko uspevala parirati Fitzpatricku.
Sve ju je više preplavljivao stid pomešan sa nemoćnim gnevom. Znala je da nema nikakvo pod nebom pravo da joj se tako obraća. Bio je stariji od nje tri godine, i roditelji su im već dugo vremena bili mrtvi; ali nije bila ni maloletna ni maloumna, i veoma se dobro služila jezikom kao, uostalom, svako sa barem desetinom irske krvi u venama.
U svakoj drugoj prilici.
Njeno je detinjstvo, i posle devojaštvo, bilo obeleženo Fitzpatickovim grdnjama i nipodaštavajućim komentarima. Uvek je pronalazio da joj odeća ili frizura nisu primerene; da joj ruke nisu dovoljno čiste; da joj ponašanje nije na mestu… Istina, Fitzpatick nikad nije obraćao mnogo pažnje na nju, kao što, uostalom, ni na kog nije; ali kad bi je pogledao, to bi bilo samo u svrhu negodovanja. Nekada, dok je bila mlađa, i slabije zauzdavala svoju prgavost; znala se posvađati s njim na krv i nož; ali odavno je od toga digla ruke. Naučila je da je Fitzpatrickova istrajnost proporcionalna njenom otporu; i sad je samo čekala da kaže šta ima i što pre završi.
Slušala je kako komentariše zemlju na džonovima njenih visokih cipela za pešačenje, iznošenost njenih leviski i stanje u kom joj se nalazi kosa; mrzeći ga i želeći da žive u neko staro, drugačije vreme kad bi mu mirne duše mogla skočiti za vrat, okrenuti mu vilicu na potiljak i otići ne mareći.Ali ono od čeg ju je hvatao sve jači gnev, zapravo je bio bes na sebe; jer je odjednom shvatila da krajičkom oka zuri u svoj odraz za njegovim leđima i proverava da li je kopile u pravu.
Zatreptala je i odvratila pogled; i onda su im se oči srele. Rekla je što je mirnije mogla:
-Jesi li završio?
On hitne knjigu koju je držao u rukama na komodu uz prozor.
-Ponekad se pitam zašto se uopšte trudim.
-I ja. Kad si stigao?
-Posle ručka. Gde si bila?
-Zašto me to pitaš? Znaš gde sam bila.
Gađenje zaigra u uglu njegovih, za muškarca, a pogotovo sveštenika; blasfemično lepih usta. Zaustio je; i oči mu, ako je to uopšte bilo moguće, postaše još hladnije. Valjda niko na svetu nije imao oči kao Fitzpatrick. Bile su prozirno plave i ona uopšte nije znala s čim bi se ta boja dala uporediti, osim sa bojom vrha ledene sante; a toliko su bile i tople.
Međutim, nije izgovorio to što je započeo, niti je ona tako nešto uopšte očekivala. Istini za volju, pala bi na mestu mrtva kad bi Fitzpatrick uzeo u usta Muldoonovo ime.
Otresao se:
-Došao sam po neke svoje knjige. Da li su još uvek u sobi?
-Još proletos sam sve odnela na tavan. Rekao si da ti ne trebaju.
On odvrati glavu i pođe; i ona se prisili da upita:
-Da li ćeš ostati na večeri?
Odgovorio je ne okrećući se:
-Ne.
Kad je izašao, ona zagnjuri lice u ruke i ukopa prste u kosu.
Na uvrnut je način njen brat bio lep muškarac, mada je bilo malo žena koje bi se s tim složile na osnovu pukog opisa. Plavokosi muškarci ne slove za lepe. Kazati za plavokosog momka da je lep; teralo je sagovornika da u glavi formira neodređene slike feminiziranog dečkića sumnjivih seksualnih sklonosti. Međutim, ništa na Fitzpatricku nije bilo ženskasto, i, koliko je znala, verovao je da svi ****** po smrti idu pravo u pakao. Sumnjala je da bi njen brat pristao da obeduje za istim stolom s nekim homoseksualcem. Da nije nosio odoru, Fitzpatrick bi svakako imao mnogo žena – a žene bi obožavale njega.
Nikad im ne bi bilo uzvraćeno.
Postojala je jedna stvar u mentalnom sklopu njenog brata koja ga je činila upravo idealnim sveštenikom. To nije bila njegova sjajna teološka potkovanost, ni reillyevska posvećenost pozivu i obavezi, niti prirođeno saosećanje koje, kad je već o tome reč, ionako nije ni posedovao. Radilo se o Fitzpatrickovoj totalnoj nesposobnosti da se zaljubi, kamoli voli, ma koga. Pouzdano je znala da Reillyevi nisu bili nikakvi sveci. Aristokratija je uvek bila raskalašna, i osim zakonitog potomstva sam je bog znao koliko je kopiladi Reillyevih još bilo u grofoviji. Ništa u Fitzpatrickovom nasleđu nije ga moglo učiniti neosetnim po tom pitanju. Međutim, on i nije bio impotentan fizički, već mentalno.
Nije mogla zamisliti kakva bi to trebala žena biti za koju bi Fitzpatrick nešto osećao; s odorom ili bez nje.
Konačno je podigao svoj savršeno pravilan, upravo izvajan profil, i pogledao je. Bez pozdrava, obuhvatio ju je očima od glave do pete, i onda rekao:
-Za ime sveta, Eileen Reilly. Kako to izgledaš?
Kad je bio raspoložen, otac ju je zvao Ginger; zbog kose koja je ponekad gorela poput požara; ali čak ju je i on oslovljavao prvim imenom kog joj je dala njena romantična majka. Međutim, nije pamtila da joj je Fitzpatrick ikad rekao: Morgana; čak ni dok su bili deca. Govorio je da je „Morgana“ ogavan, paganski naziv koji hrišćanin ne bi smeo dati ni svom psetu.
Spustio je knjigu i rekao s prezirom:
-Znaš li kako izgledaš? Čak bi se i vašarska devojčura postidela.
Iako se trudila da ga gleda u oči, osećala je kako će i ovaj put biti kao i svi prethodni. Veoma je retko uspevala parirati Fitzpatricku.
Sve ju je više preplavljivao stid pomešan sa nemoćnim gnevom. Znala je da nema nikakvo pod nebom pravo da joj se tako obraća. Bio je stariji od nje tri godine, i roditelji su im već dugo vremena bili mrtvi; ali nije bila ni maloletna ni maloumna, i veoma se dobro služila jezikom kao, uostalom, svako sa barem desetinom irske krvi u venama.
U svakoj drugoj prilici.
Njeno je detinjstvo, i posle devojaštvo, bilo obeleženo Fitzpatickovim grdnjama i nipodaštavajućim komentarima. Uvek je pronalazio da joj odeća ili frizura nisu primerene; da joj ruke nisu dovoljno čiste; da joj ponašanje nije na mestu… Istina, Fitzpatick nikad nije obraćao mnogo pažnje na nju, kao što, uostalom, ni na kog nije; ali kad bi je pogledao, to bi bilo samo u svrhu negodovanja. Nekada, dok je bila mlađa, i slabije zauzdavala svoju prgavost; znala se posvađati s njim na krv i nož; ali odavno je od toga digla ruke. Naučila je da je Fitzpatrickova istrajnost proporcionalna njenom otporu; i sad je samo čekala da kaže šta ima i što pre završi.
Slušala je kako komentariše zemlju na džonovima njenih visokih cipela za pešačenje, iznošenost njenih leviski i stanje u kom joj se nalazi kosa; mrzeći ga i želeći da žive u neko staro, drugačije vreme kad bi mu mirne duše mogla skočiti za vrat, okrenuti mu vilicu na potiljak i otići ne mareći.Ali ono od čeg ju je hvatao sve jači gnev, zapravo je bio bes na sebe; jer je odjednom shvatila da krajičkom oka zuri u svoj odraz za njegovim leđima i proverava da li je kopile u pravu.
Zatreptala je i odvratila pogled; i onda su im se oči srele. Rekla je što je mirnije mogla:
-Jesi li završio?
On hitne knjigu koju je držao u rukama na komodu uz prozor.
-Ponekad se pitam zašto se uopšte trudim.
-I ja. Kad si stigao?
-Posle ručka. Gde si bila?
-Zašto me to pitaš? Znaš gde sam bila.
Gađenje zaigra u uglu njegovih, za muškarca, a pogotovo sveštenika; blasfemično lepih usta. Zaustio je; i oči mu, ako je to uopšte bilo moguće, postaše još hladnije. Valjda niko na svetu nije imao oči kao Fitzpatrick. Bile su prozirno plave i ona uopšte nije znala s čim bi se ta boja dala uporediti, osim sa bojom vrha ledene sante; a toliko su bile i tople.
Međutim, nije izgovorio to što je započeo, niti je ona tako nešto uopšte očekivala. Istini za volju, pala bi na mestu mrtva kad bi Fitzpatrick uzeo u usta Muldoonovo ime.
Otresao se:
-Došao sam po neke svoje knjige. Da li su još uvek u sobi?
-Još proletos sam sve odnela na tavan. Rekao si da ti ne trebaju.
On odvrati glavu i pođe; i ona se prisili da upita:
-Da li ćeš ostati na večeri?
Odgovorio je ne okrećući se:
-Ne.
Kad je izašao, ona zagnjuri lice u ruke i ukopa prste u kosu.