Bio sam gore,spustio sam se dole kao dva razdvojena principa.Kada uskladim ta dva principa i postanem savršen,ponovo se vraćam gore.
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
NIJE MNOGO
Probudi me noć....onako, bez veze. Naspavala se duša valjda, pa samo otvorih oči i potpuno budna pogledah kroz prozor. Ne vidim borove.........znači duboka je noć.....svitanje će još dugo putovati. Mrzi me da se okrenem i pogledam u sat...Nema veze. Sklopih oči ponovo......čujem ga kako diše.....moj čovek.....raširio se krevetu, ruka na jednu stranu a druga pod jastukom.....tiho hrče poluvekovna proseda glava. I sa ovog kreveta mu noge vire.....bože, koliki dušek treba da bude.......hahahaaha kad se setim naše neuspele kupovine kreveta. Velik bračni krevet smo imali......ništa mu nije falilo osim naših godina. Daj ovo, daj ono, nikad mi da dodjemo na red jer...
elem, danas nam je divan dan... meni rodjendan... :)
svi su dobrodosli na zurku :)
toaleta kao na slici :)
Porazena i spustena na stub srama
Oplakana i smrvljena stojim sama.
I razmisljam o ovom svom zivotu
Trazeci u njemu vecitu lepotu.
Sama sam sebi prijatelj trebala biti
A gorda i ponosna nikad suze liti.
Tragam za istinom koja me lomi
To gordost moja iz mene govori.
Ne dam da me kidaju vetrovi sa puta
Srce moje ume duboko da luta.
Trazeci se u moru ljudske tastine
Zavoleh plakanje umesto istine.
Nikad sebe nisam visoko gledala
Iako sam razloga za ponos imala:
Nasmejana lica, velikoga srca,
Otvorenog pogleda daleko do Sunca.
Jedna epizoda obori moj lik
Koji je pre nje bio mnogo velik.
Nije sramota pasti to svi znamo
Treba se uspravno podici samo…
Ma koliko vetrovi harali stazama
Necu dati da mi oci blistaju suzama.
Uspravna cu moci...
Ako se čovek i nauči
da pred životom zatvara oči
pred jutro dolazi mu bauk noći
da sve što ne hte da zna mu predoči
Odakle dolazi taj demon moćni
Gde sa preko dana sakriva
Ko nam ga šalje u čas noćni
da istinu nam gorku odkriva
Da li u nama negde prebiva
u nekom tamnom kutu duše naše
odakle noću izranja,dočekav
trenutke kad svest nam opijena snom
ne može da nas brani snagom svom
Tada nam dovodi obličja čudna
naličja naših misli i dela
da u strahu zbunjeni
istinu ne razabiramo mi
ni kakav će sud konačan biti
Srećom sa svitanjem kad jutro osvaja
nestaje ova noći prikaza
što preti da nam uzme radost dana
Jer ako bauk noćni čoveka savlada
tada ne samo što je on sada
već i sve što je bio, strada.
Mozda bih sada trebala pustiti suzu
Mozda sada,kada zavrsavam jednu pricu dugu
Mozda,ali ne mogu ne da mi srce ovo
Koje je jednom davno zauvek slomljeno
Ti....
Mogao si grejati moju ruku
Promrzlu od milovanja onih koji to ne zasluzuju
Ti...mogao si,ali nisi hteo
Ili mozda samo zbog neceg tebi znanog nisi smeo
Ti...mogao si povesti me negde gde je drugacije
U neki svet u kome je sve lepse i tacnije
Mogao si, ali krenuo si sam bez mene
Ne ,ne ja te ne osudjujem
Mozda bih trebala cekati tvoje izvinjienje
Zbog svih onih reci koji si rekao, a trebale su ostati neizgovorene
Ali na sve te reci koje su me zabolele,ja nisam imala sta reci sem jednog kratkog volim te
A ti to ne znas, ne smes,ne mislis i neces
Zato i precuti, nemoj mi reci...
Upoznao sam je na keju, u jednom kafiću koji ne radi više...
U stvari, ne...
U tom kafiću sam je samo sreo prvi put...
Upoznao je nisam još uvek?!
Moj lepuškasti drugar se tih dana šmeckao sa njom, i ja tu realno nisam imao šta da tražim. Sale Saks je bio kao reklama za žilet. Puno pipkanja po licu i zadovoljnih osmeha, a veoma malo teksta...
Bio je prvi jun, i ne sećam se zašto smo te godine tako rano išli na more, ali njemu se to učinilo kao sjajan povod da joj se obrati...
- Mogla bi mi dati adresu... Da ti se javim jednom kartom...
Stajao sam korak dalje, i istog časa poželeo da odustanem od puta, shvativši da ćemo se mimoići sa letom. Leto se upravo gnezdilo u njenoj kosi...
- Bila sam i ja u Istri... Doduše zimi... A čula sam da...
Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak iako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
unedogled
iako tu ispred tebe stojim.
Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge,
na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene...
Mušterija je uvek u pravu, reče neko davno...
Hmmm.... Da li je baš uvek tako?
1. This is everything we asked for but not what we wanted.
2. I already paid for the googles, I just want my website on there!
3. I know what will make this easier… Holograms!
4. Me: ”When you click on the button it takes you to the Paypal donation page that you set up.”
Client: “What do you mean? I don’t want the donate button to do this, I want it to automatically charge their card. These are seniors they won’t understand this if I don’t. You can’t have them type stuff in.”
Me: “But you wanted to go with Paypal because you couldn’t afford a secured shopping cart website. Either way, at some point they will have to type in their information.”...
Ne gledaj devojko odraze sunca
pusti to crveno nebo neka teče.
I ne traži na meni obrise noći
što ih navuče ova šutnja duga.
Dalekim obalama put me vodi
moj dom je izvesnost i njoj sad hitam!
Zbog šutnje ove okreće vetar,
Zbog šutnje ove put menja pravac.
Zbog šutnje obale ostaju daleko.
Putovanje nemo bliže svome kraju,
šutnju gluvu dočekuje samoća.
Gledala sam neki film, radi se o decku i njegovoj sestri koji zive u siromastvu i imaju samo jedan par patika, pa decko svaki dan posle skole trci do svoje sestre kako bi joj dao patike...... posle nekog vremena decko se prijavljuje za atletsku trku gde trece mesto dobija patike, trci i u cilj ne ulazi kao treci vec kao prvi i tu se film zavrsava, kad on stavi svoja stopala u neku fontanu i zali sto nije osvojio patike.
Oni koji žele da budu srećni trebalo bi da se odluče za bračnu zajednicu, ili da prihvate neku veroispovest,
ili da zatraže povišicu od šefa, sugeriše jedna studija urađena u Americi.
Ključ sreće je u malom: radite ono što volite, poručuje britanski psiholog Dejvid Liken.
Prema analizi Istraživačkog centra Pju (Pew), čiji su stručnjaci anketirali više od 3.000 Amerikanaca,
proizlazi da su oni koji su u braku, ili pripadaju nekoj veri, ili imaju hrabrosti da traže bolju zaradu
- zapravo srećniji od usamljenih, nevernika i siromašnih, prenose agencije.
Najviše anketiranih, jedna polovina, izjasnilo se da su "srećni", jedna trećina je rekla
da su "veoma srećni" , a 15 odsto da "nisu srećni", pri čemu su nesrećni kao osnovni razlog...
Pokazite mi jednog choveka koji zasluzuje, tj. ispunjava zahteve za svoje postojanje,
Ja cu vam reci, da ste takvog choveka izmislili vi.
Svi smo mi isti, ili makar veoma slichni.
I vecina nas to ne vidi, i misli da su posebni, jedinstveni. Zasluzni postojanja.
Ali, od jedne istine, svako od nas ne moze pobeci.
Sve shto kazemo, ili uradimo, vec je bilo uradjeno ili kazano.
Pa chemu onda poenta nas? Da kao mishevi grickamo staro dok ne povratimo novo?
Zar je novo onda uopshte ishta drugchije od starog, osim drugachije forme?
Pa zar cela muzika nisu samo razlichite note? A note samo razlichiti zvukovi?
Pa zar nismo onda svi mi, barem uokvireni razlichitim nijansama boja, a ipak, smo samo ofarbano platno?
Ali, zar je stvarno bitno...
.. svijet kakvog je postavio aristotel izgleda ovako ..
.. postoji jedno stanje .. sada .. stvarno stanje .. i postoje sile i energije koje ga pokreću ..
.. i taj je model u svemu .. u fizici prirodi i društvu ..
.. evolucija je proizvod takve misli ..
.. ali i u fizici .. postoji materjalan svijet .. i taj je .. pokretan .. nečim ..
.. kada sam gledao naše društvo nakon devedesetih .. to je u meni izazivalo paniku .. .. izgledalo je kao da su se svi kurvini sinovi svijeta urotili da od nečeg lošeg naprave nešto gore ..
.. bernardić je šef sdpa zagreba ..
.. šta je zagreb znate .. sdp su hrvatski komunisti .. ili kao .. ljevičari .. druga stranka po snazi uz hdz .. koji su tuđman .. a bernardić je pobjedio na izborima za sdp...
"Свака нација има своју катастрофу од које се никада није могуће опоравити, своју Хирошиму. Наша Хирошима је пораз од Уругваја на Маракани 1950" - Нелсон Родригез, бразилски писац.
.. sve će na dobro okrenuti ako susjedu crkne krava .. tako su govorili jedanput .. a ja sam to zapamtio od jednog starog direktora ..
.. željeti nekome zlo .. još nije strašno .. mislim da je to izraz slabosti .. u svijetu u kojem je jedino naše mjerilo .. vrijednosti u odnosu na žiku .. gdje smo stalno na kantaru .. i žika stalno sa druge strane .. gdje stalno svijetom nosimo ogledalo .. stavljamo uz svakog žiku .. i uspoređujemo .. mislim da je logično .. prirodno .. i ne naročito zlo .. željeti drugim loše .. jer jedino tako dobivamo bez napora ..
.. i to je izraz slabosti .. neko nekom želi loše .. znači da je .. jadnik .. slab ..
.. i željeti nekom smrt je slično .. ali ne baš isto ..
.. u kom mi se trenutku to .. otvorilo ...
Kad zatvoris oci pred prvi san da li se ikada, bar na trenutak, u najdaljem kutku svemira tvojih ociju ocrta obris savrsene ljubavne price, u kojoj smo, sasvim slucajno, glavni junaci ti i ja?
Ne, znam da to iscekujes, ali ja necu moci da te ubedjujem u to da ona postoji.
Cak ni ja, koji sam se zakleo da cu ostati zauvek decak, nisam siguran u nju. Isuvise je magle na tom putu, a srce umesto da me vodi, luta i samo nesigurno u obrise sveta koji nas okruzuje… I mada su vec odavno moje misli postale tvoje i moj dah zauvek odjek tvog imena, ipak u mom svetu savrsena ljubavna prica je istovremeno i najtuznija.
I nemam snage da tragam za njom…
Mozda ces jednoga dana kada sasvim slucajno shvatis koliko sam te jako voleo da osetis ljutnju i...
Zavija se kao poklon
Spushta na cement
Usija za hleb
Lomi rukom karatista
Skuplja samo cela
Mesec nije sam, samo se menja kruzzec'i oko zemlje ko lud.
Haljina mu plima i oseka.
A njoj dosadilo da bude debela i bogata pa i ona kruzzi oko Sunca.
A ono dete ko dete, nekad smeje se, a nekad zna da i zapeche. -- Bud@
Ovo je zapravo pocetak jedne price koja sticajem nekih okolnosti nikad nije zavrsena... I premda je trebala biti zaboravljena, jer je tako najjdenostavnije... Zaborav i ljudi vec toliko vekova vode rat...
Nesto koji minut pre 15 casova, zastala je pred svojim omiljenim izlogom prepunom plisanih lutaka, ugladala odraz svog lika u staklenoj povrsini i vragolasto se osmehnula time poprilicno zatecenom pajacu koji se upravo spremao da zagundja nesto velikom medi. Okrenula se i nastavila hod pokusavajuci ponovo da u svojoj glavi spoji sve one reci koje joj je izgovorio i napisao i boju njegovog glasa sa slikama koje joj je poslao. Negde sasvim u dnu njene duse jedan mali beli leptir, zamahno je krilima predosecajuci nekakvu oluju i...
.. mislim da je mnogo toga .. od oca .. ******* .. kako postaje stariji čovjek više uviđa da su mu neke referentne točke usađene veoma rano .. u djetinjstvu ..
.. otac mi je bio komunista .. i .. vjerujem .. veoma principjelan čovjek .. .. ali .. kada mislim o tom vremenu .. ne mislim o njemu kao o nečemu ni posebno pametnom ni posebnom po bilo čemu .. mislim da je u selu bilo dosta ljudi tog mentaliteta ..
.. kada sam poslije otkrivao da su neki .. koji su poslije bježali od komunista .. jer su bili talijani .. uvjek cjenili oca .. shvatio sam da nije važno ni fašizam ni komunizam .. ali da je izrazito važno .. ono što ameri zovu integritet .. ili biti u jednom komadu .. ili biti .. kako mafija kaže .. častan čovjek .. omo d onor ...
Неправедан сам према теби
знам
толико си ми себе дала
а ја нити једну песму да ти
напишем
ни да покушам да ти опевам
осмех
меланхолију у твојим очима
и нежност твог додира
Толико си ми себе дала
а ја сам узимао све што ми је требало
не жалећи, не размишљајући
шта теби остаје и да ли враћам
истом мером
Узимам те здраво за готово
ти си
цела моја, посвећена мени
и мојим потребама
не марећи за себе скоро нимало
Боље иди
док могу да те пустим
јер
постаћеш мој роб
а ја никад
нисам желео да будем твој
господар
Od kada ništa
napisao nisam
Toliko loma oko mene
i u meni
a ja ko ugljenisan
Od kad
kroz srce svog pera
reč ne izustih
niti se nasmejah
nit suzu pustih
Kao da su presušile
sve moje želje
kao da su usahli
svi moji snovi
dok moja barka
mrtvim morem plovi
Kad bi me hteo
bar jedan stih
opet bih bio
onaj stari novi
koji svoju dugu
srcem lovi
Bila je jesen, klinci kod nas čitav vikend, a napolju neko blesavo, turobno vreme sa onom sitnom kišom i vetrom koji čini da kapljice neprijatno "bockaju" po licu.
Aleksa je imao šest, Toma četiri godine i bili su puni energije koju nikako da "istresu" među četiri zida.
I dok smo nas dvoje bar malo "pobegli" na popodnevnu dremku, mama, odnosno njihova baka, nije imala gde da se "povuče".
Izmišljali smo svašta, pravili avione, brodove, kape i sve čega smo se setili od papira... učili njih da to rade... birali najveći mogući papir da napravimo najveći brod... šetali svi sa "molerskim" kapama od novina po kući... Odigrali smo sve igrice i svašta još nešto... ali deca kao deca - trebalo im je nešto dinamičnije.
I uprkos vremenu, dogovorimo...
Zasto pisem? Da voda ne bi isprala tragove u pesku koje ostavljam gazeci u ovoj mrvici vremena koja nam je dodeljna? Da nekako ubijem vreme do fudbala with my homies from the hood? Ili?
Ma ne znam….ustvari pokusavam da… da pokazem da postoji u meni vise mego sto se na prvi pogled vidi… Ne bilo kome… Njoj… Ili tebi koja ovo citas…
Tako da…
Sanjao sam noci… Tihe, tvoje i moje…
Sanjao sam cutanja… Bez nepotrebnih reci… Rekli smo jedno drugom sve na ovom svetu… Nema potrebe za ponavljanjima…
Noci i cutanja…
Ne usamljene plaze, ne more, bez odraza meseca u vodi, bez zvuka talasa, bez belog peska…
Samo noci i cutanja…
Beskrajno zvezdano nebo i ti i ja…
I probudio se sa osmehom na licu, miran, toliko daleko od svega.
A ipak… nisi se...
Lutao sam, trazeci je, po maglovitim obroncima planina, hodajuci kroz guste i tamne sume, nailazeci s` vremena na vreme na osuncane travnate proplanke…
Nigde je nije bilo…
Ronio sam po toplim morima Pacifika, krstario koralnim grebenima, ostavljao tragove po beskrajnim pescanim plazama, spustao se u hladne dubine Atlantika.
Pratio sam karavane po pustinjama slusajuci price o neprocenjivom blagu skrivenom u njenim laticama…
Nisam je nasao…
Leteo sam iznad sirokih stepa, slusajuci crne kosove kako pevaju o njenim pupoljcima krvavo crvene boje, nadajuci se svaku tackicu koju sam ugledao sa visine da je ona. Lebdeo sam po gluvim i nemim morima Meseca…
Uzalud…
I sasvim slucajno spremajuci se da se otisnem do najblizih zvezda i potrazim je...
(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
TRČEĆIM KORAKOM
Moram nešto da napišem......toliko me iritira podstičući na razmišljanje.
U jednom od lokala, na spratu gde je i moja kancelarija, radi krojačica.......neeeee, nije to ona crveno-bela, ovo je druga persona. Moja je vršnjakinja, možda i malo mladja, ne znam, nisam nešto bliska sa njom.......zapravo nisam bliska preterano ni sa kim jer moj posao ne dozvoljava lagodno kafenisanje (svaki čas neko prekida), a osoba pogodna za torokanje i isprazne priče nisam.....jedino sam pila kafu sa onom mojom prijateljicom krojačicom uz njeno stalno gundjanje zbog prekida, ali navikla se.....mi smo i kućni prijatelji tako da to nije isto. Otkako ona zatvori radnju ja...
Tekst za oglasavanje bi trebao biti slican ovome: 30 apartmana u Beogradu, dnevna renta već od 25 €, klima, internet, kablovska TV, moderna kuhinja, cisti peskiri i posteljina, garaza, mogucnost avio prevoza, obezbedjenja, najma poslovnog prostora, sale za sastanke, seminare i proslave, ekskurzije...
+381 11 32 25 609
+381 33 87 833
www.crystalcode.co.rs