(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
TRČEĆIM KORAKOM
Moram nešto da napišem......toliko me iritira podstičući na razmišljanje.
U jednom od lokala, na spratu gde je i moja kancelarija, radi krojačica.......neeeee, nije to ona crveno-bela, ovo je druga persona. Moja je vršnjakinja, možda i malo mladja, ne znam, nisam nešto bliska sa njom.......zapravo nisam bliska preterano ni sa kim jer moj posao ne dozvoljava lagodno kafenisanje (svaki čas neko prekida), a osoba pogodna za torokanje i isprazne priče nisam.....jedino sam pila kafu sa onom mojom prijateljicom krojačicom uz njeno stalno gundjanje zbog prekida, ali navikla se.....mi smo i kućni prijatelji tako da to nije isto. Otkako ona zatvori radnju ja soliram. Kada jako,jako retko rešim da izadjem ispred lokala, u hodnik, sednem na šarenu stolicu na sklapanje za stočićem koji uredno iznosim svakog jutra, komšije prilaze i pitaju da li mi je dobro hahahaha Kažu da će biti neki kijamet garant čim je Ljilja u hodniku hahahahaha
Elem, ta žena, ova druga krojačica, hoda toliko brzo da ja za moga života ne videh nekog sa tako brzim radom nogu. Srednje visine, tanka, ozbiljnog lica na kome je retko osmeh. Jedna mašina, jedna endlerica, dve stolice za mušterije, jedan omanji sto za krojenje, ogledalo i otvorene police prepune kesa i materijala......lični stvaralački nered ....svako ima svoj. Šareni materijali, tanki, debeli, završeno i nezavršeno upotpunjuju radni izgled lokala. U izlogu ljubičice ispred velikog komada tila indigo boje koji u vidu lepeze predstavlja zavesu. Iza te providne lepeze šije od ranog jutra do kasne večeri i to svakog dana....jedino subotom ode ranije a nedeljom ne radi.
Lupaju štikle, korak energičan.......trese se sprat kad prolazi a kosa formirana u paž frizuru samo landara, poskakuje jednako užurbano kao i njena vlasnica. Ona prosto trči dok hoda. Razbije mi koncentraciju čim čujem bat prvih brzih koraka. Kad silazi niz stepenice sve imam osećaj da će da se strmekne. Kad se penje uz iste to je trčećim korakom. Pošto obe dolazimo rano ujutru, koraci njeni odzvanjaju praznim centrom......ti neverovatno brzi koraci prosto sustižu jedan drugi i nije udaranje štiklama o pod hodnika ono što razbuca moju koncentraciju već brzo hodanje. Dakle, krene od svog lokala trčećim korakom, brznsko udaranje štikli se neumoljivo približava....postaje sve glasnije......zvuk koraka podseća na nadolazeći dvonožni galop... glava savijena jer gleda u tašnu koju sredjuje dok hoda, zakopčava kaput, namešta ešarpu, protutnji kraj mene i onda juriš niz stepenice......koraci postaju sve tiši...... Bog te vido, pa zar mora da trči.......ali uvek.... E, sad, ta njena jurnjava mene navodi na razmišljanje.....da li to znači da je jako energična, prepuna obaveza ili neorganizovana te svuda kasni i iz tog razloga uvek trči? Iz sopstvenog iskustva znam da tako brzo hodanje možeš primeniti samo na kratkim stazama.....za duže, mnogo je primereniji laganiji hod sa dužim korakom.....manje snage se gubi i stigneš na cilj stabilniji i odmorniji jer i na cilju te čeka neka obaveza.......pa ne postoje ciljevi tek onako, bez veza. Da li se zaista tako stiže brže? Možda, ali samo minut-dva pre..i umorna od trčanja......ili ja možda grešim? To me podseća na one vozače koji pokušavaju da preteknu kolonu ....uglavnom su jedno-dva vozila ispred nas posle svih slaloma što izvedu i unervoze sve ostale.
PS sećate se ovoga? Šteta što svi nemamo po jednog ovakvog crtača hahahaha......ili možda imamo?
