Данас
данас сам те
опет волео
А тако сам се
понадао
да је јуче
био последњи дан
кад си ми била
смисао живота
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Не причај другима
о мени
јер
твоја истина баш
то и није
Не мрзи ме
не презири ме
више
Ако не можеш
да признаш
да смо обоје криви
иако ја јесам кривљи
нећеш моћи напред
А ја ти желим
широке путеве
раширене руке
и неког ко ће да те воли
за цео живот
Лако је желети
срећу другом
кад твоја теби
закуца на врата
SVE JE VRLO JEDNOSTAVNO.BIO SAM GORE,SPUSTIO SAM SE DOLE U DVA PRINCIPA.KADA TA DVA PRINCIPA UJEDNAČIM IDEM PONOVO GORE.
JEDNOSTAVOST=SAVRŠENSTVO
(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
PRODJE-DODJE
Tuga je tuga,
i nije baš neka druga,
kao što sve dva lica ima,
i tuga ima lice od dima.
Fazon je samo
sačekati da prodje
da se dim razidje
da za život zadje.
Znam ja da guši
i davi I žari
taj dim gusti
što život pusti
donosi svakom
‘vako il’ ‘nako.
Zaklanja pogled
i mrči svest
disati ne da
misli nam jede
ličimo sebi
na najveće bede.
Sve ima početak,
a bogme I kraj
tako I tuzi ima kraja …
a vala I sreća početak ima
i tako tuga u sreću predje
pa opet sreća sustigne tugu
putuju skupa a sve u krugu
jureći tako jedna drugu.
Čekati treba, a nije lako……
čini se kao beskraj daleki
dok čekaš da te tuga prodje……
il’ čekaš da ti sreća dodje.
Kad sreća...
љуби ме уснама огрубелим од туђих пољубаца
оних које не знају да љубе
или не смеју
бојећи се
лицемерно
спуштања на под да би те обожавале
и биле обожаване
предајући се до смрти
или екстазе
до заборава у коме звезде завиде људима
јер никада нису волеле
љуби ме
макар ти кожа бридела од спознаје себе
малог и беспомоћног у руци Жене
тек рођеног за љубав и страст
широм отворених очију
пред смрћу или истином
нећеш знати
ако се бојиш
лицемерно
усне ти грубе и старе од туђих пољубаца
Postoji jedan, po svemu, specifican i jedinstven soj ljudi. Ljudi koji odolevaju svemu, svim sistemima,moralnim dilemama, zakonskim i svim drugim drustvenim normama.Ljudi koji su svuda prisutni, sve znaju i sve mogu.
Kako ih prepoznati. Nije lako.
Naizgled obicni, dobri ljudi, glasni u iznosenju svojih "nepokolebljivih" stavova i isticanju svog postenja, obasipaju Vas komplimentima na svakom koraku, hvale liniju iako se istoj i Vase ogledalo smeje, dive se frizuri, a Vi taj dan umalo niste izostali sa posla jer niste stigli ni kosu da operete. Svuda negde trce, imaju "jako vazne informacije" koje Vam daju iako ih i ne pitate. I, sto je cudno, uvek su tu, da se nadju, ako bilo sta zatreba.
Divni neki ljudi. Pomislite, dobili ste...
Ponekad kao da stvarno namerno zaboravljam ono shto imam.
Tachnije zaboravljam sve ono shto nemam, jer se mladost ne moze imati (tako se barem meni chini) samo se starost moze imati, (tj. proshlost i njena secanja, pa chak i buducnost tj. planovi za istu nas chine samim starijima...)
jer je danashnjost ne uhvativa.
Za danom koji prolazi....
Chovek bi trebao da bude srecan zbog svega onoga shto je proziveo ali bez meshanja vremena. Jer chovekovo srce odredjuje chovekovo mesto.
Chovek treba da uziva u svemu onome shto jeste, a ono shto on jeste odredjuje ono shto je proziveo te stoga izgleda kao da se chovek "gradi" i ono shto on pravi treba samo po sebi da ga chini zadovoljnim.
Da li smo mi ono shto nas chini ili mi chinimo sve te...
Ples sa Djavolom
Ovakvih sumornih dana imam na pretek
sto lice jedan drugom,u praznom stanu,
dok dobrovoljno u mukloj tisini cekam
da tvoje ime ugledam na ekranu.
Uzalud mi je stotinu imena drugih
u ovoj mocnoj virtuelnoj spravi,
to Djavo plese sa mnom strastveni tango
jer vec zna da stanujes u mojoj glavi..
Ps.Za jednog mirnog,tihog i neodlucnog decaka...
Човек с кишобраном
Реч је о човеку који тек с времена на време
И то нарочито онда када је небо у мозаику
од облака
Пролази испод наших прозора
Крај наших врата
И држи у руци кишобран са излизаном
браонкастом дршком
Један сасвим затворен тамни кишобран
Као увијено црно једро.
Човек се не осврће на оне који га гледају иза
затворених прозора, иза отворених врата
Он гледа у дно улице
Далеко
У једини отвор који расте
И поштапа се о кишобран који равномерно "туп"
одјекује.
Човек иде полако
Као да плови са увијеним црним једром
На неком неосетном тихом ветру
Мало претерано усправљен као да је са укоченом
кичмом
И гледа у своју невидљиву тачку која почиње
Тек мало доцније да се шири
Као неко нагло померање пречника
У плоду који се неприродно...
Песма траве
Имају траве једну мисао тешку као камен
Јер оне мени кажу: "Не треба твоја песма.
Лези у нама.И склопи руке,где било,под главу.
И ћути.Дуго ћути док не заборавиш говор.
И посматрај мирно брег сасвим удаљен,и плав,
Што дубоко ћути.И дигни очи полако са брега
У облак,тако немиран и бео,незаустављен у небу.
И спусти очи са облака у себе.И заустављен сам
у себи,
Лежи.И ћути са очима у себи под облаком крај брега.
Збуњен од мрака у себи,погледај,и обично схвати
(Обично,као што нас ветар случајно заклати):
Над брегом нема облака.Брег ћути сам,мало црн
од сутона."
Лежим у трави високој и неодређено мислим.
Мрав један на мом колену као на брегу човек.
Немиран, мрав стоји.Ја ћутим И то је моја песма.
Сасвим замишљен,лежим у...
Једном је Данило рекао (нешто смо причали о разочарењима,онако вишег нивоа,o разочарењима у смислу идеала,принципа.
Разочарењима,у смислу превеликих очекивања од неке идеје-и онда је он рекао-шаљиво,али мени се то свидело,како је све релативно и како би некo(мање алав и захтеван од нас)наше разочарење лако могао рециклирати у своје очарење.
Да би,зато,сумње и дилеме требало "зиповати" и "похранити" их негде..па ако се после дугог времена испостави да је у питању стварно тежак, непоправљив бедак,..нешто попут идејног нуклеарног отпада који ни највећи очајник не би могао да рециклира у нешто боље,употребљивије,лепше (ако заудара на мртвачку разочараност),онда их треба трајно уништити.
Неким специјалним уређајем за бесповратно брисање...
Jutro. Negde u uglu sobe zarobljen sunchev zrak, komadic plavog neba nazire se kroz prozor…
Tu pored mene tiho dises, spavas jos uvek, lagan dodir tvog ramena na mom obrazu. Mirises na leto, kao i uvek… Lagano se pridizem, kosa ti je prosuta po jastuku i licu i izviruje samo vrh nositja… I znam ja, vec sam hiljadu puta pomislio da si nestvarno lepa tako dok spavas, a opet chini mi se da cu se svakog jutra iznova i iznova chuditi…
Lagano ti sklanjam kosu, spustam usne tu negde ispod uha… Meshkoljish se, na uglu usana ti se nazire trag osmeha, ali znam da jos uvek spavas i nekako instiktivno se umuvavash u moj zagrljaj…
Sanjas nesto… Poznajuci te, verovatno neko more, chokoladu, neke nase buduce klince kako trche, breskve…
Pomisljam...
Apelujem na dokonu i vazda zainteresovanu seksualno opterećenu domaću javnost kao i nadležene krimogeno-patološke državne službe da pokrenemo širu javnu akciju otkrivanja i predavanja nedozvoljenog materijala pošto je to najnovija trendi pošast koja bukvalno rasprodaje dnevne tiraže novina. Kakva nezaposlenost kakvi bakrači kakav socijalni program i javni kazani - golo dupe je ono što nama treba. Zajedničkim delovanjem ima da osvanemo na naslovnoj strani a možda zauzmemo i dupericu pošto je reč o dupetu pa otud duperica.
Ministar policije je izjavio da je za kratko vreme skupio 20 TERABAJTA materijala i da se to analizira a kako drugačije nego gledanjem. To isto je radio i okrivljeni - gledao je. Kako 1 TERABAJT ima 1024 GIGABAJTA a 1...
Kisa u mojoj dusi
vetar u ledja duva
samo se molim jos jednom
da mi zvezde u oku cuva
Ubija ova depresija
vlazne mi oci a srce kida
ponekad pomislim da mogu
sa neba i zvezde da skidam
A onda dodju dani
koji mi macem paraju grudi
snove izgubim u trenu
i samoj sebi sudim
Kisa u mojoj dusi
vetar mi duva i spreda
ali da padnem na putu bola
ni samoj sebi ne dam
.. neki visoko cjene namjeru .. neki volju .. i razumijem to .. .. recimo .. shvaćam to kao težnju .. kao pritisak prema nečemu .. nekom cilju ..
.. ja visoko cjenim odluku ..
.. mislim da bi se svijet prorjeđivao kao zahvaćen atomskim ratom .. kada bi ljudi mogli ubijati mislima ..
.. ali mislim da bi mnogi odustali od toga da ubiju nekog žiku .. već za pola sata .. ili dan ..
.. kada bi ja mogao ubijati .. bez straha od kazne .. ja bi .. na spisku imao .. tek nekoliko .. recimo .. mogao bi njihova imena navesti .. gotovo bez .. emocionalne vezanosti ..
.. a to je rezultat odluke ..
.. mnogo puta ti dođe da nešto napraviš .. i mnogo puta od toga odustaneš i mnogo puta je to dobro .. to što si odustao .. .. ali .. to uvjek nečim...
11.
Gledajuci teshke vetrove kroz prozore,
I umorne grane vetru povinovane,
Oci mi plove kroz plavog neba ponore,
I na ramenu osecam stare ruke olovne.
Osvrcem se na srce puno zebnje,
Zeleci da pobegnem od vremena pretnji,
Noge mi gaze puteve nove
Utabane vremenima, secanjima setnim.
I sve je vec prozivljeno i zatureno negde u nekom od mnogih tockova nasheg mraka.I ljudi su sve stariji, a nimalo drugaciji od svojih prethodnika. Nove price pricane na stare nacine. Moj zivot zivi za neke duhove proshlosti. Ja ih ne znam, niti znam gde su sada, ali oni se pojavljuju kroz maglu u naletima noseci sa sobom tugu. Uvek videci sudbinu drugih, jer su mi misli obmotane tamom. Dokle? Dokle ce prizor koji gnusha moje bice biti osvetljen svetloshcu...
Kada se chovek prosvetli?
Za par godina, za par meseci... za par preokreta njegovog zivota?
Ili jedinka nastavlja uporno istim putem?
Treba skrenuti.
Ali.
Ali.
Izgleda da je sve u toj nekoj energiji koja se nalazi i skladishti u nama, koja pokrece i pravi rechi, dela, iz pepela u ovom svetu.
Da li cu stici pre vetra na ovom ratishtu posutim pepelom?
Ali,
hej,
na kraju sve shto i uchinim znachi samo meni, (kao shto rekoh ranije) ne odjekuje dalje od jednog metra preko nashe leshine.
Ideje pokrecu svet.
Tj. kako bi S. Basara rek'o, ideologije u poslednje vreme koje su pojele ideje.
Razvodnjavanje.
Mozda je to jedini nachin da se dete natera da proguta gorki lek.
Ali
Shta ostaje od one srzi kad se razvodni? Treba li mi da razvodnjavamo...
Iseckala sam večeras sve svoje "lutke" što me za tebe vežu.
Uzela one velike makaze iz stare fijoke
u kojoj sam nekad držala mirišljava pisma
i štric, štric...posekla sve...
I najdražu sliku sam posekla.
Onu sliku koju sam čuvala u mislima,
koju sam noću videla kako šeta po zidovima
sobe u kojoj si mi pričao priče..
Ja slušala, upijala tvoj smeh, sanjala da ti je rame
mekše od jastuka na koji polažem
mozaik od laži ove noći..
Iseckaću i sve drhtaje koje pamtim i počupati
iz bašte moje mašte sve što nikad niklo nije...
Ali to ću sutra...
Noćas ću još samo da zaključam vrata
iza ovog lepog dana...
Ponocna jadikovka
Nema okova
jacih od tvoje
bezmilosti
u koje bih srce svoje
da okujem i cutim.
Gde su ledeni bregovi
da nadanja
da jadanja
zauvek vecnosti
beline
predam?
Il' da se ne dam?
Pokazi mi
gde tisina jeci
pod snagom tvojih reci
tamo da odem
tamo ostanem
istina postanem.
Ti si putokaze
postavio
duge u crno zavio
nestao
u pesku pustinje
moga oka.
Tugo duboka.
Ko ti je kap vina
na usne stavio
ko te je zivog gutao
ko te je
stegama stiskao
a ti cutao?
Za koga si se
u snovima
snazan borio
kome si pesme govorio
zasto si odjednom prestao i
nestao?
Zalud su svitanja
kad nikome i nikada
snena pitanja
ne postavljas
kad zurno koracas
mrakom
i ostavljas.
Kojoj si gori
moje ime dao
strmoglavio se
pao
u ponor proslosti,
nistavila?
Jesu li...
Dok me kiša smara
i ja sa njom padam,
nekom čudu iznenadnom
potajno se nadam.
Možda će me anđeo
krilom zakloniti
i od ove kiše
tužnog zaštititi.
Možda će me zvati
neko iz daleka
il' ću među ljudima
pronaći čoveka.
Možda će me čudo
ipak zaobići
pa ću s ovom kišom
u zemlju otići.
Sledi par tekstova mojeg oca.
Iz Crne Utrobe
Oshtar raonik
Seche mi utrobu
Crnu zemlju
Baca u stranu
Uzdah bola
Svetlost trazi
Sedi gavrani
Chupaju krila
Bich fijuknu
I sve mi se smrachi.
Stabljika na Vetru
Zagrljeni u jednu stabljiku
Ishli smo poljem
Miris opojnog stiska
Vetar je razneo zorom.
Noc Zaraze
Noc kada su ugasili
Zarazenu svetlost
Shto nam na ruke i odecu pada
Slavimo kao izgubljeni svatovi
Mladu noshenu na rukama
Ta noc zaraze osvojila je ischupana stabla
Sekire liche na odbegle vukove.
Sneg
Gde je moglo da se skrije
Toliko snega
U tvojoj kosi
Chak ni vetar nije mogao
Da zamrsi tvoje misli
Dugo sam chekao
Prolece.
Chinije su pune
Blage rechi shto rastu u poljima
Nizu poslednji vez
Chinije su pune
Za pridoshlog...
Nirvana
Tužan pogled kroz zatvoren prozor se prelama negde na polovini puta do kraja. Sa umorne grane još jedan zlatni list prerano pada. Kroz betonske ulice poplocane lišcem prolama se krik mehanizovanog koraka. I onda, naglo, bez najave, kapi iz tmurnih sivih oblaka poplaviše korake. Dajuci ritam koji igra na mom prozoru. Pogled mi se odiže gore, prema horizontu. Dok samo jedno crveno sunce kroz oblake, bledu svetlost baca. Polako i ono nestaje iza teških oblaka. Polako, kao što beše korak kapi na mom prozoru, što se trkaše. I onaj poslednji crveni odsjaj od zlatne ulice se prožima visoko i ono nestaje. Možda u oblacima. Možda u njima sve nestaje, kao i ja što bledim zbog ove ljubavi. Zbog tog nemilosrdnog, rasparajuceg osecaja što...
O.k.
Mislim, ima li poente? Ili svi jednostavno samo zavaravamo sebe?
A shta ako zaista kada umremo ne postoji nishta vishe? Nije li onda sve shto danas radimo bedno recheno: bezznachajno?
Nije li onda uopshte sve oko nas bezznachajno?
Jeste! Gledam danas jedan uredjen deo dvorishta nekog vrtica. Bilo je tu malo uzvishenje, prekriveno sveze pokoshenom travom, jedno mlado drvo, i sve to u nekom nazovimo coshku ograde, ne previshe skupljeno da ne bi izgledalo mirno i smirujuce. Chak je ta ograda davala neki smirujuci, bezbednosni osecaj posmatrachu tog pejzaza. Ja sam automatski zamislio nekog budistichkog sveshtenika, kako sedi pred tim drvetom, u potpunosti svojim bicem i dushom zaljubljen u to drvo i to parche trave ispod njega...
Pevaj
Pevaj kao nekad nase pesme
u svakoj noti nek' bude ljubav.
Reci da nocas sve se sme,
pokloni mi blistavi nezaborav.
Pevaj kao nekad nasu strast
u svakom tonu poljubaca roj.
Ne trazi mesto, grad ni cas
nek; cuje se samo pesme poj.
Pevaj kao nekad nasu zelju
u svakom zvuku zvona tuku.
Prepusti se tom veselju
sa mnom na nasem jastuku.
Pevacu drhtaj, pevacu treptaj
nek' zice violine prsti ti miluju.
Budi moje prolece i moj maj
neka se pozude glasi cuju.
Pevacu dodir, poljubac nezan
u ovoj noci sto mirise na nas.
Nas je susret bio neizbezan
u ovoj noci ljubavi glas.
Pevaj dok pevam ljubav mocnu,
na grudima ti pociva moje lice.
Pevaj radosnu pesmu ponocnu
brisi mi suze radosnice.
Hocu da pesma iz nas potece
ove noci prepune...
da li imamo dovoljno hrabrosti da legnemo u posmrtnu postelju koju nam ljubav daruje?
da li imamo dovoljno hrabrosti da se okrenemo od svega shto je bilo, i da ne gledamo napred u ono shto ce tek biti ispred nas
da li imamo dovoljno hrabrosti da se ne zapitamo pred ivicom, nego da samo skochimo napred, u provaliju nasheg bica?
kada budemo toliko smeli, i kada ne budemo hteli da predjemo tu granicu nas samih samo zato da bi je preshli, tek cemo tada voleti.
Kada budemo voleli ne da bi smo voleli ili bili voljeni, kada ne budemo zaslepljeni osobom pred nama nego se ona bude krila iza zavese ovog sveta, ali kada nas zavesa ne bude mamila da je razotkrijemo nego se ona sama razotkrije, tek tada cemo voleti zaista.
Sve ostalo je osudjeno na...
Uzmimo choveka, koji nikad nije ni bio niti jeste voleo, on je recimo komad nekog materijala.
Cvrst, celovit, ravang, glatak.
Takav komad materijala se tokom svojeg vremena sudara sa drugima, pravi neravnine, krhotine, male rupice koje ce se vremenom sa vecim suradarnjem produbljivati.
poenta veze bi bila da se pravilno pozicionira taj materijal uz drugi materijal, ne da se sudaraju, nego da "legnu" jedno na drugo. Medjusobnim kretanjem, oni ce stvarati male rezervoare u svojim rupama, popunjujuci jedno drugog svojim materijalom. Te stvari koje popunjavaju rupe u nama su secanja, O-secanja vezana za zajednichko kretanje. Chak i kada se uzme i poveca tj sama po sebi promeni linearna brzina njihovog kretanja, ako materijali nisu...
Има у души мојој ожиљак који само у сну боли.
И не знам од ког бола он је остао, и да ли је то било јутро или сутон кад се урезао у моју душу...
Од свега осташе само успомене од којих се побећи не може. Чак и када би знали пут што води у заборав, ми не би пошли њиме. Већ се увек истом стазом враћамо што води до мора успомена. И уронимо у те таласе који нас милују, носе, вуку у дубине...И пловимо,пловимо ка оним неким далеким, недостижним обалама што нас сваке ноћи зову и маме. И онда се одједном пробудимо, јер се уплашимо да ћемо потонути у том усковитланом мору успомена. А кад се погледамо у огледало...видимо испод очију неколико ситних капи...блиставих...сланих...
Десанка Максимовић
Gomilaju se reci,misli se roje
Puno toga bih zelela da kazem
Da ti opisem jedan tren vecnosti
Jedan dan u kome se ceo zivot odigrao
Jedan sekund mojih godina
Rekla bih ti,da sve lepote ovog sveta
Nisu nalik ocima tvojim
Dah od kog me podilazi jeza
Dodir na licu poput leptirovog krila
Rekla bih ti...
Rekla bih ti,da snova se bojim
Plasim se,plasim se da cu sanjati
Nas razdvojene daljinom pogresnih reci
Rekla bih ti ali
Misli se vrte u kovitlacu osecanja
I ne znam ne, na kraju
Ne postoje reci koje ce te opisati
Mili moj:heart:
(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
OGLEDALA
Maca otvara kapiju da sin izadje fordom. U istom momentu mu u susret dolazi sestra sparkom. Far u far .....megdan na kapiji.....ni jedno neće da se skloni i sede za volanima smejući se. Videli su da da onaj drugi dolazi ali se zafrkavaju......dečija posla. Sin pokazuje na sat te se ćera vrati u rikverc, sin prodje i otvoriše prozore da popričaju a onda svak na svoju stranu. MMM skiče i skaču od radosti što je stigla Cic i njuše je, njuše patike, pantalone.....čudno miriše....gde li je bila.
„Makiiiiiii, imam divne fotografije.....hoćeš da napišeš priču pa da ostane u knjigici?“
„Hoću.....hajde pričaj......šta si videla i osećala“.
„Dunav......rukavci......zeleno...