Bila je jesen, klinci kod nas čitav vikend, a napolju neko blesavo, turobno vreme sa onom sitnom kišom i vetrom koji čini da kapljice neprijatno "bockaju" po licu.
Aleksa je imao šest, Toma četiri godine i bili su puni energije koju nikako da "istresu" među četiri zida.
I dok smo nas dvoje bar malo "pobegli" na popodnevnu dremku, mama, odnosno njihova baka, nije imala gde da se "povuče".
Izmišljali smo svašta, pravili avione, brodove, kape i sve čega smo se setili od papira... učili njih da to rade... birali najveći mogući papir da napravimo najveći brod... šetali svi sa "molerskim" kapama od novina po kući... Odigrali smo sve igrice i svašta još nešto... ali deca kao deca - trebalo im je nešto dinamičnije.
I uprkos vremenu, dogovorimo se nas dvoje da ih povedemo u šetnju... istovremeno kad je i baka izjavila: "Vodite ih... da ih malo ne gledam!" (naravno da baka ne misli tako... ali deca znaju da budu naporna u traženju zabave i izazivanju pažnje).
I tako se dobro obučemo i krenemo nas četvoro u šetnju.
Prvih tri minuta (taman koliko nam je trebalo da izađemo iz dvorišta i napravimo otprilike dva koraka na ulici) bilo je super.
Onda su počeli da se gurkaju, Aleksa da zapinje nogu Tomi, Toma da ide ispred njega i usporava ga... A sve je bilo propraćeno neprekidnim. "On mene..." i iz jednih i iz drugih usta istovremeno, skoro sinhronizovano
Pa je Toma počeo da skuplja đubre po ulici: polomljen CD, ugaženu plastičnu flašu, najlon kese... Sva objašnjenja, opomene, molbe da to ne radi, kao da smo govorili nekom drugom, a u stvari ga je inspirisao Aleksin smeh i bodrenje (kako mi je to bilo poznato: istu "taktiku" smo primenjivali i brat i ja svojevremeno).
I tako moj dragi prvi ukapira da mora nečim da ih zabavi, pa počne da postavlja pitanja...
Na: "E, hajde sada da čujemo, šta mislite, da li gliste imaju zube?", usledio je siguran odgovor u oba glasa: "Imaju!"
"A šta mislite, koliko?", pitali smo osmehujući se.
Najpre je Aleksa rekao: "Ja mislim 20", da bi Toma počeo da licitira: "Ja mislim 22", pa se preko 43, 68 i 96 stiglo do "stotridesetdeset"
Podsticali smo tu licitaciju uz smeh, da bi usledilo pitanje: "pa dobro, a gde žive te besne gliste?"
Malo se nagađalo, ali se izdvojio Tomin fantastičan odgovor: "U velikim žbunjama i drvama!"
"Ima li ih kod nas?"
"Ima!", rekoše sa sigurnošću obojica.
"Hoćemo da ih lovimo?" bilo je sledeće pitanje.
"Nećemo!" jednoglasno odlučiše obojica.
I tako, stigosmo do kuće uz priču i smeh...
Posle nekoliko dana, nikako nisam mogla da se setim tog čuveng staništa besnih glista, pa sam ponovo pitala Tomu.
Uz gestikulaciju, ručice usmerene u pravcu krošnji drveća, dobih odgovor: "Pa rekao sam ti već sto puta! U tim velikim drvama i žbunjama!" Svaka reč beše posebno naglašena... i ja konačno zapamtila.
Par meseci posle toga, složiše se kockice i mi smo otvorili dečiju igraonicu. Nagađali smo i pogađali nazive... imali nekoliko ideja, ali nekako mi ni jedno nije zvučalo dovoljno dobro. Po povratku iz Agencije za privredne registre, kada je sve već bilo prijavljeno, moj dragi reče: "A igraonica "Besna glista"?" I ja
Bilo mi baš krivo...
Kada je oslikavao zidove, imao je neku koncepciju koga će gde da postavi. Bila sam oduševljena kada se na zidu pojavila besna glista... sa sve kezom i zubima! Čim ju je ugledao, Aleksa je stao ispred i izbrojao joj zube.
Na pitanje šta ćemo da crtamo na drugom zidu, momentalno su odgovorili obojica: "Besne gliste!"
I tako su na čitavom jednom zidu besne gliste letele, iskakale padobranom, plivale, mahale, sedele na udici, sretale ribe i papagaje, provodile se u podzemnom disko klubu...
A mi smo zajedno sa klincima sa uživanjem izvodili besne gliste...
Kada je došao Tomin rođendan, lako se odlučio za oblik torte. I naredih godina nije menjao. Tako sam ja tri godine usavršavala tortu "besna glista" ... Za sedmi rođendan, kada je već postao mangupče, klinci posedali za sto, čeka se torta i neko upita: "Tomo, koja ti je torta?", a slavljenik samouvereno odgovori: "Videćete. Biće smešno!". Iznesem tortu, a oni svi iznenađeni, čitaju tablu u rukama, izgovaraju: "Besna glista!" i smeju se. Moj Toma ponosno kaže: "Rekao sam vam da će biti smešno!", a meni srce puno tog dečijeg smeha, zadovoljstva, njegovog srećnog osmeha i sigurnog glasa.
Jednom prilikom, kada su već uveliko znali da gliste nemaju zube i da "besne gliste" umesto u velikim drvama i žbunjama, stanuju u našoj mašti (i zidovima naše igraonice), pita Toma: "Jel' tako da sam ja izmislio besne gliste?"
Moje drage prijateljice sa "kulinarstva" znaju za tortu "besna glista" i odavno su razumele njen smisao... bez obzira što su te moje besne gliste u zanatskom smislu, smešne, neuspešne tvorevine, pogotovo u poređenju sa savršeno ukrašenim tortama koje one tako vešto prave. Družeći se sa njima, naučila sam po nešto i prvom prilikom sam realizovala ideju da to znanje primenim na "besnoj glisti".
Rezultat je na slici u profilu.
Aleksa je imao šest, Toma četiri godine i bili su puni energije koju nikako da "istresu" među četiri zida.
I dok smo nas dvoje bar malo "pobegli" na popodnevnu dremku, mama, odnosno njihova baka, nije imala gde da se "povuče".
Izmišljali smo svašta, pravili avione, brodove, kape i sve čega smo se setili od papira... učili njih da to rade... birali najveći mogući papir da napravimo najveći brod... šetali svi sa "molerskim" kapama od novina po kući... Odigrali smo sve igrice i svašta još nešto... ali deca kao deca - trebalo im je nešto dinamičnije.
I uprkos vremenu, dogovorimo se nas dvoje da ih povedemo u šetnju... istovremeno kad je i baka izjavila: "Vodite ih... da ih malo ne gledam!" (naravno da baka ne misli tako... ali deca znaju da budu naporna u traženju zabave i izazivanju pažnje).
I tako se dobro obučemo i krenemo nas četvoro u šetnju.
Prvih tri minuta (taman koliko nam je trebalo da izađemo iz dvorišta i napravimo otprilike dva koraka na ulici) bilo je super.
Onda su počeli da se gurkaju, Aleksa da zapinje nogu Tomi, Toma da ide ispred njega i usporava ga... A sve je bilo propraćeno neprekidnim. "On mene..." i iz jednih i iz drugih usta istovremeno, skoro sinhronizovano
Pa je Toma počeo da skuplja đubre po ulici: polomljen CD, ugaženu plastičnu flašu, najlon kese... Sva objašnjenja, opomene, molbe da to ne radi, kao da smo govorili nekom drugom, a u stvari ga je inspirisao Aleksin smeh i bodrenje (kako mi je to bilo poznato: istu "taktiku" smo primenjivali i brat i ja svojevremeno).
I tako moj dragi prvi ukapira da mora nečim da ih zabavi, pa počne da postavlja pitanja...
Na: "E, hajde sada da čujemo, šta mislite, da li gliste imaju zube?", usledio je siguran odgovor u oba glasa: "Imaju!"
"A šta mislite, koliko?", pitali smo osmehujući se.
Najpre je Aleksa rekao: "Ja mislim 20", da bi Toma počeo da licitira: "Ja mislim 22", pa se preko 43, 68 i 96 stiglo do "stotridesetdeset"
Podsticali smo tu licitaciju uz smeh, da bi usledilo pitanje: "pa dobro, a gde žive te besne gliste?"
Malo se nagađalo, ali se izdvojio Tomin fantastičan odgovor: "U velikim žbunjama i drvama!"
"Ima li ih kod nas?"
"Ima!", rekoše sa sigurnošću obojica.
"Hoćemo da ih lovimo?" bilo je sledeće pitanje.
"Nećemo!" jednoglasno odlučiše obojica.
I tako, stigosmo do kuće uz priču i smeh...
Posle nekoliko dana, nikako nisam mogla da se setim tog čuveng staništa besnih glista, pa sam ponovo pitala Tomu.
Uz gestikulaciju, ručice usmerene u pravcu krošnji drveća, dobih odgovor: "Pa rekao sam ti već sto puta! U tim velikim drvama i žbunjama!" Svaka reč beše posebno naglašena... i ja konačno zapamtila.
Par meseci posle toga, složiše se kockice i mi smo otvorili dečiju igraonicu. Nagađali smo i pogađali nazive... imali nekoliko ideja, ali nekako mi ni jedno nije zvučalo dovoljno dobro. Po povratku iz Agencije za privredne registre, kada je sve već bilo prijavljeno, moj dragi reče: "A igraonica "Besna glista"?" I ja
Bilo mi baš krivo...Kada je oslikavao zidove, imao je neku koncepciju koga će gde da postavi. Bila sam oduševljena kada se na zidu pojavila besna glista... sa sve kezom i zubima! Čim ju je ugledao, Aleksa je stao ispred i izbrojao joj zube.
Na pitanje šta ćemo da crtamo na drugom zidu, momentalno su odgovorili obojica: "Besne gliste!"
I tako su na čitavom jednom zidu besne gliste letele, iskakale padobranom, plivale, mahale, sedele na udici, sretale ribe i papagaje, provodile se u podzemnom disko klubu...
A mi smo zajedno sa klincima sa uživanjem izvodili besne gliste...
Kada je došao Tomin rođendan, lako se odlučio za oblik torte. I naredih godina nije menjao. Tako sam ja tri godine usavršavala tortu "besna glista" ... Za sedmi rođendan, kada je već postao mangupče, klinci posedali za sto, čeka se torta i neko upita: "Tomo, koja ti je torta?", a slavljenik samouvereno odgovori: "Videćete. Biće smešno!". Iznesem tortu, a oni svi iznenađeni, čitaju tablu u rukama, izgovaraju: "Besna glista!" i smeju se. Moj Toma ponosno kaže: "Rekao sam vam da će biti smešno!", a meni srce puno tog dečijeg smeha, zadovoljstva, njegovog srećnog osmeha i sigurnog glasa.
Jednom prilikom, kada su već uveliko znali da gliste nemaju zube i da "besne gliste" umesto u velikim drvama i žbunjama, stanuju u našoj mašti (i zidovima naše igraonice), pita Toma: "Jel' tako da sam ja izmislio besne gliste?"
Moje drage prijateljice sa "kulinarstva" znaju za tortu "besna glista" i odavno su razumele njen smisao... bez obzira što su te moje besne gliste u zanatskom smislu, smešne, neuspešne tvorevine, pogotovo u poređenju sa savršeno ukrašenim tortama koje one tako vešto prave. Družeći se sa njima, naučila sam po nešto i prvom prilikom sam realizovala ideju da to znanje primenim na "besnoj glisti".
Rezultat je na slici u profilu.
Himna pozorištanceta Puž, ako se sećaš... Klinci su genijalni, mada to svi već znamo.
