Ne bilo kakvo pismo i nikako čisto radi reda.
Već pravo pismo!
Baš ono koje se nadala da bi on savio i stavio u džep od košulje, tu pored srca.
Kad je tužan, da može da ga izvadi, pročita, nasmeje se, udahne punim plućima tragove njenog mirisa, spusti ovlaš poljubac na njega i vrati ga na to toplo, sigurno mesto.
A ona,
ona bi imala osećaj da čuje otkucaje,
njega kako diše, oseća njegov miris i blizinu koja je uvek opijala.
Pažljivo, sa ljubavlju utkanom u svako slovo, nizali su se redovi lako.
Medju njima čuo se njen glas, zvonki smeh i pročitani stihovi samo za njega.
Medju rečima vladala je tišina,
ona najlepša.
Ona, što su oni nekad umeli da je stvore u trenucima kad ćute život, nevolje i probleme, prećute ljubav, želje i snove, samo budu tu, ona za njega i on za nju.
Prsti su se isprepletali sa rečima i željom da ga zagrle.Da mu skinu palu trepavicu ispod oka pa da oboje mogu da zamisle istu želju i znaju da svejedno je na kom će prstu ostati.
Zasadila je drvo u punom prolećnom cvatu, da može jednog dana, kad leto uhvati maha da mu podari malo hladovine i njegovo omiljeno voće.
Oko drveta poljanu punu šarenih cvetova, kad njome zakorači da se oko njega razleti bezbroj boja šarenih krila i izmame mu osmeh, podare mir i ostvare san.
Sve svoje radosti, želje i nade slila je u krasnopisom ispisana slova, nije se štedela i ništa nije ostavila za sebe, morala je da bude dobro, da bi on bio.
Ali nije bila.
Sa trepavica se iskradoše još dve suze, njih ne uspe da uhvati u letu i one padoše pravo na drvo. Razliše mu cvet, potopiše poljanu i od svega ostadoše samo dve razlivene mrlje...
Ukočenog pogleda,
pratila je kako slani potop briše i poslednji trag ispisanog lepog života.
Sačekala je još malo, da sve nestane i onda mirnom rukom, jednim potezom, zgužvala umrljani papir ispred sebe.
Poslednja izmena:
