Svima je jasno da nam se tehnologija meša u ljubav. Stariji će reći - to nije dobro,
mladi će reći - pa šta fali. Da li postoji neko rešenje koje bi pomirilo i staro i mlado?
Stari stalno pričaju kako su danima na hartiji pisali pismo svojoj voljenoj.
Bilo je nekad toliko zagriženih da su guščije pero umakali u svoju venu i krvlju pisali
i dokazivali kolika je njihova ljubav.
Taj papir se stavljao u koverat, pažljivo se lizao poklopac na kovertu, stiskao se prstima
da se dobro zalepi. Na naličju pisma se pisala adresa primaoca a na poleđini adresa
pošiljaoca. Pismo bi se onda nosilo do pošte i predavalo službeniku. Duboko bi se
odahnulo i u roku od mesec dana bi se čekao odgovor. Devojka bi odgovarala na isti način,
osim što bi svojim parfemom zamirisala unutrašnjost pisma.
Kasnije se pismo pisalo olovkom, oni bogatiji naliv perom, dok na kraju nisu svi prešli na
hemijske olovke. Sve je to bilo napušteno kad se pojavila elektronska pošta. Za neke je
to bio propast romantičnog pisanja. Međutim, bilo je i onih koji su hteli sačuvati tu
starinsku atmosferu. Sigurno pogađate da sam i ja među njima. Jednom sam svojoj
intimnoj prijateljici na suprotnom delu Evrope ponudio da joj napišem klasično pismo i
da joj pošaljem.
Najpre je bila iznenađena, ali kad je provrtila sve u glavi zaključila je da bi to bilo vrlo
romantično. Jer koja devojka ne bi volela da primi jedno takvo pismo, ako ništa drugo
da upozna osećaj kakav su imale njene vršnjakinje pre 200 godina. Sam sam se
ponudio i nije više bilo nazad. Uzeo sam žuti A4 papir za štampač, jer sam jedini takav
imao. Uzeo sam crni flomaster koji sam koristio za precizno označavanje drvenih ploča
i počeo da pišem.
Ispočetka mi je papir izgledao ogroman, pogotovo što sam počeo da pišem sitnim
slovima. Nizao sam rečenicu za rečenicom, kad sam primetio da mi se grče prsti
kojima sam držao flomaster. Bol uopšte nije bila mala, tako da sam morao da pravim
pauzu i da ih masiram. Nisam imao problem sa inspiracijom, ali mi je pisanje bilo
fizički veoma naporno i priznajem da me je to zamaralo. Naravno na to se nisam
obazirao i pismo sam hteo da završim.
Prva A4 strana je bila ispunjena, pa sam morao okrenuti drugu stranu. Primetio sam da
mi pisanje ide samo jer sam bio pun inspiracije. Primicao sam se polako kraju i druge
strane i zaključio da bih tako mogao pisati u nedogled ukoliko se ne računa potrošeno
vreme. A vreme je klizilo samo tako. Pri kraju druge strane sve sam po malo zbrzao i
završio sa izjavama večne ljubavi. Pisanje pisma je bilo gotovo. Koverat da bih pismo u
njega stavio nisam imao.
Setio sam se da sam kao student sam pravio koverte od lista papira koristeći neke lepkove.
Nisam to radio zbog neke novčane uštede, već koverat napravljen od papira koji sam ja
odabrao, je bio veoma lep i naravno originalan. Osećajući umor od pisanja nisam bio
stimulisan da uzimam makaze i lepak u ruke, posle toga bi me sledovalo kupovina markice,
lizanje njene poleđine, koja uopšte nije ukusna, da bih je zalepio za kovertu i tako dalje,
već sam opisivao taj postupak. Svim tim nisam bio oduševljen.
U tom trenutku mi je pala jedna genijalna ideja. Pismo sam skenirao, jednu i drugu stranu,
u Fotošopu dodao nekoliko cvetića i faktor nagorelog papira i kao fotografiju poslao svojoj
dalekoj ljubavi. Ne treba ni da vam pričam da je svašta očekivala, ali ovakvu isporuku
ovakvog pisma svakako nije. Ja sam bio zadovoljan, ali i prilično ubeđen da više u ovakve
poduhvate neću ulaziti. Ljubav se može zadovoljiti i na lakše načine.
Nove tehnologije donose nove mogućnosti. Ljubavnom paru preko interneta ograničenje
može da bude samo mašta. Ta tehnologija naprosto izaziva da se ispitaju njene mogućnosti.
Pojam izmišljenog pisma koji se šalje je veoma teško definisati. Originalnost izmišljenog
ponekad prevazilazi realno pisanje. Pa da vam dam jedan konkretan primer:
U jednoj dugoj i kvalitetnoj vezi kakva je naša partneri se tako dobro poznaju da ih ništa
ne može iznenaditi. Ili može?
domatrios fiktivnoj Sanji:
Jedina moja ljubavi,
Još pamtim naš poslednji poljubac na rastanku koji mi je tako teško pao. Ukus tog poljupca
me i sada podseća kako su me tvoje usne milovale po licu. Prstima dotičem svoje usne,
tu ih malo zadržavam, a onda pružam ruku u nekom zamišljenom pravcu gde bi ti mogla da
budeš, šaljući ti sa ovim zamišljenim poljupcem i moje bolno srce koje pati za tobom.
Moje misli su ispunjene tvojom slikom, tvojim toplim očima, tvojom nežnošću.
Živim za onaj trenutak kad će te moje oči ponovo gledati, moje ruke dodirivati, moja ljubav opčinjavati.
Uvek samo tvoj d.
Odgovor fiktivne Sanje:
Ljubljeni moj,
Moje mlado srce nikad do sada nije ovoliko patilo znajući da ima neko ko me toliko želi
a ne može da bude sa mnom. Znam da me, isto kao i ja tebe, neizmerno voliš, to moje
srce oseća svakim otkucajem koje je upućeno tebi. I ja čekam taj trenutak, kad ću se,
kao i sada u mislima, tebi prepustiti. I dok mi budeš šaptao nežne reči na uvo, ja ću se
na tvojim rukama topiti dok u njih potpuno ne pređem i postanemo jedna duša i jedno telo.
Moj život bez tebe i tvoje ljubavi meni je potpuno nezamisliv.
Jedino tvoja S.
Odgovor prave Sanje:
Lepo, lepo.
Pročitala sam to vaše očijukanje koje me se uopšte ne dotiče. Samo vi nastavite u istom tonu.
Međutim.
Sadržaj je u redu, ali stil koji je ovde primenjen je veoma problematičan. Čitala sam ja
tekstove devojčica od 12 godina, koje su znale sa više dubine i strasti, a ne ovako plitko,
da izraze slična osećanja.
I jedno i drugo pismo mi deluje nedovoljno uverljivo, kao da partneri ulažu napor da
poveruju u ono što pričaju. Možda ima ljudi koji vole ovako napisano da čitaju, ali je
ovde očigledno da ne postoje neophodne nijanse koje bi dale uverljivost. Samo nizanje
reči nije dovoljno da se izrazi dubina ljubavi.
Da ne ispadne da pričam niz vetar, pokušaću ja svojim rečima da napišem bar jednu
varijantu kako bi pismo trebalo pisati:
Jedini moj,
Ti tražiš jednostavno - Da? Tako mala reč - ali tako važna. Ali zar ne bi srce prepuno
neizrecive ljubavi kakvo je moje trebalo da iskaže tu malu reč svom svojom snagom?
Ja to želim i iz dubine moja duša ti šapuće to zauvek. Tuge moga srca, mnoštvo suza,
da li bih mogla da ti ih opišem? O, ne bih! Možda će sudbina odrediti da se uskoro vidimo
i onda - tvoja namera deluje mi rizično, ali zaljubljeno srce ne mari mnogo za opasnosti.
Ali još jednom ja ti kažem: - Da. - Da li će Bog učiniti da moj osamnaesti rođendan bude
dan tuge? O, ne! Bilo bi to previše užasno. Osim toga, već dugo osećam da - tako mora
da bude, - ništa na svetu ne bi moglo da me ubedi da skrenem sa onog puta za koji mislim
da je ispravan, i svima ću pokazati kako i najmlađa srca mogu da budu nepokolebljiva
sa razlogom.
Tvoja prava Sanja
Ceo ovaj tekst je u potpunosti izmišljen.
Verovatno.
A možda i nije.
domatrios
