Z B O G O M
---------------------------------------------------
ZBOGOM, ZAUVEK ZBOGOM, SLATKO-BOLEĆI TITRAJU, SRCEGRČEĆI NEZABORAVU, DUŠIN PREBOLNO-DRHTEĆI TITRAJU, SUZAMA ZAČINjENI SEĆAJU I U PARAMPARČAD RAZBIJENA ILUZIJO MOJA !
-----------------------------------------------------
Tužno-boleći nezaboravu moj,
Biti prijatelj znači tolerisati nečije mane, a poštovati, slaviti i hvaliti njegove ljudske vrline. Prijatelj, bar onaj pravi, istiniti i dobronamerni, je isto što i naša savest - tu je da te na nešto podseti, opomene ili uteši, prigrli i usreći onda kada te vreme, ljudi, il` pakosne žene rane, kada ti iz oka suza kane i kada imaš one najtužnije, najbolnije i najružnije dane...Prijatelj je onaj ko uvek oprašta, sve što bi ružno i tužno brzo zaboravlja i, naravski, sve da, kad-god njegovom prijatelju to zatreba, a za uzvrat ništa ne (od)uzima...
Sve to, i mnogo više, ljudskije i dobronamernije od toga, sam Ti hteo biti, rode plemeniti, a Ti - šta si Ti meni od toga pružila i čime si zaslužila da Ti bar verujem !? Navedi mi jedan-jedini primer, objasni to makar s` jednim slovom, treptajem oka i(li) uzdahom iz kojeg se jasno, eksplicitno i istinito vidi da si bar pokušala da omiliš tu gebelsovsku propagandu koju o meni šire antisrpski izdresirane hijene koje su zavladale svakom porom vlasti u nekada svetoj zemlji Srbiji. Nisam onaj koji zahteva mnogo, oduvek je skromnost bila moja najizraženija ljudska vrlina - samo to i toliko da bar mogu nesmetano da posetim zakorovljene, oskrnavljene i preorane grobove svojih roditelja, brata, sestre i onoga što mi je bilo i ostalo svetinja nad svetinjama - Sin Jedinac, kojega su kukavički i zločinački ubile NATO zveri i »domaći« kvislinzi ******...
Verovao sam u Tebe kao u nebeskog anđela, bio siguran da Te je sam Gospod poslao da me provedeš kroz ovu najnoviju Golgotu, trebala mi je Tvoja ruka više nego li ikada do sada – to bi mi bio jedini oslonac, toplota i osećaj da nisam sam, a sad verujem samo u ono što osećam u grudima – razočarenje, bol i tuga. Da, draga moja prijateljice, navikao me je život na sve to tako da me sve to toliko i ne boli, ali kako da se priviknem na to da izgubih ono što mi bi sveto...
Ne, vaistinu ne, nisu ta pitanja koja postavljam više upućena Tebi, mene i neće i ne mogu utešiti odgovori, mrtva slova na papiru, već sve to upućujem svojoj uzburkanoj savesti kako bih lakše izdurao bol najnovije rane u srcu...
Da, lago bih kada bih napisao bilo šta drugo, dok dišem Tvoj titravo-dušumilujući lik, isti onaj i onakav koji sam upoznao pre nekoliko decenija u Tvojim i mojim Sremskim Karlovcima, će biti sastavni deo mene, voleću i dalje te iskrave, duboke i srcetitrajuće oči, no, lago bih i to kada bih napisao bilo šta drugo, sada znam, boli me jako što to i osećam, da smo mi bili i ostali na dve obele hirovite životne reke – ja na onoj na kojoj je oduvek bio i biće krila slomljeni `tić, siromašni, gladni, jadni, drhteći i tužni karlovački bogoslovčić, a ti na onoj gde se emocije guše, polupismeni se znanjem roguše i u od sirotinje prigrabljenom bogastvu se baškare komunjarstvom zadojene zle, ohole i svinjoliko debele guše bez duše. To da si me u svom psihološkom profilu moje svakolike ništavnosti okarakterisala kao vulgarni radikal kazuje o Tebi i meni sve – ja se za razliku od Tebe ničega ne bojim i pišem srcem svojim diktat prenapaćene duše Srbinove koja mi kao vulkan tinja u grudima. Činjenica da se Tebi to ne sviđa je za mene najveći kompliment – najbolji dokaz da sam ostao veran sebi, deliću Gospoda u svojoj duši i odan, dušom, srcem i razumom, svom Srpstvu, Svetosavlju i Srbiji...
Sve to su razlozi da Ti na kraju, mada me, kao što rekoh, silno boli, moram izreći:
ZBOGOM, ZAUVEK ZBOGOM, SLATKO-BOLEĆI TITRAJU, SRCEGRČEĆI NEZABORAVU, DUŠIN DRHTAJU, SUZAMA ZAČINjENI SEĆAJU I U PARAMPARČAD RAZBIJENA ILUZIJO MOJA !
Krstan Đ. Kovjenić
P.S.
Da, da, lepa bela gospođa, Vi u čoveku ne gledate šta zna, već šta ima i šta može da da. Meni se taj način gledanja gadi i to i jeste najveća razlika između Vas i mene - to je taj hiroviti Dunav na kojem ste Vi između nas srušili sve mostove. Neću više sa Vama da pričam o bilo čemu, jer sami ste pre neki dan pokazali i dokazali koliko ste neiskreni, sebični i zlobni. Još nešto, draga bela gospođo, gadno-boleća i u paramparčad razijena iluzijo moja, Vaše sumnje, Vaša osuđivanja i Vaši prekori mi deluju veoma afirmativno - stideo bih se samoga sebe i ovo malo duše što je još preostalo u meni kada bi mi Vi verovali, kada bi me podržavali i kada biste mi pomagali da makar mogu da obićem zakorovljene grobove svojih najrođenijih....
Što se tiče duše i ljubavi - Vi niste imali ništa od toga, ni jedno ni drugo, Vi imate praznu dušu, mržnju u srcu i mnogo Vas žalim zbog toga- ono malo što imate u njoj je obična zavist, mržnja i pakost - zlo namenjeno meni...
Da, da – to je ta, NOVA RANA U SRCU, NOVI OŽILjAK U DUŠI, NOVA VODODERINA SUZA, AL` I JOŠ JEDNA, NOVA, ŽIVOTNA LEKCIJA, NOVA NADA DA JE I TO DOKAZ DA ONO ŠTO NE TE UBIJE – OJAČA TE, BRE, SRBINE ...
Vama i Vašoj porodici želim sve najbolje, meni kako bude, jer naučio sam se na tu svoju sveživotnu Golgotu ...
---------------------------------------------------
ZBOGOM, ZAUVEK ZBOGOM, SLATKO-BOLEĆI TITRAJU, SRCEGRČEĆI NEZABORAVU, DUŠIN PREBOLNO-DRHTEĆI TITRAJU, SUZAMA ZAČINjENI SEĆAJU I U PARAMPARČAD RAZBIJENA ILUZIJO MOJA !
-----------------------------------------------------
Tužno-boleći nezaboravu moj,
Biti prijatelj znači tolerisati nečije mane, a poštovati, slaviti i hvaliti njegove ljudske vrline. Prijatelj, bar onaj pravi, istiniti i dobronamerni, je isto što i naša savest - tu je da te na nešto podseti, opomene ili uteši, prigrli i usreći onda kada te vreme, ljudi, il` pakosne žene rane, kada ti iz oka suza kane i kada imaš one najtužnije, najbolnije i najružnije dane...Prijatelj je onaj ko uvek oprašta, sve što bi ružno i tužno brzo zaboravlja i, naravski, sve da, kad-god njegovom prijatelju to zatreba, a za uzvrat ništa ne (od)uzima...
Sve to, i mnogo više, ljudskije i dobronamernije od toga, sam Ti hteo biti, rode plemeniti, a Ti - šta si Ti meni od toga pružila i čime si zaslužila da Ti bar verujem !? Navedi mi jedan-jedini primer, objasni to makar s` jednim slovom, treptajem oka i(li) uzdahom iz kojeg se jasno, eksplicitno i istinito vidi da si bar pokušala da omiliš tu gebelsovsku propagandu koju o meni šire antisrpski izdresirane hijene koje su zavladale svakom porom vlasti u nekada svetoj zemlji Srbiji. Nisam onaj koji zahteva mnogo, oduvek je skromnost bila moja najizraženija ljudska vrlina - samo to i toliko da bar mogu nesmetano da posetim zakorovljene, oskrnavljene i preorane grobove svojih roditelja, brata, sestre i onoga što mi je bilo i ostalo svetinja nad svetinjama - Sin Jedinac, kojega su kukavički i zločinački ubile NATO zveri i »domaći« kvislinzi ******...
Verovao sam u Tebe kao u nebeskog anđela, bio siguran da Te je sam Gospod poslao da me provedeš kroz ovu najnoviju Golgotu, trebala mi je Tvoja ruka više nego li ikada do sada – to bi mi bio jedini oslonac, toplota i osećaj da nisam sam, a sad verujem samo u ono što osećam u grudima – razočarenje, bol i tuga. Da, draga moja prijateljice, navikao me je život na sve to tako da me sve to toliko i ne boli, ali kako da se priviknem na to da izgubih ono što mi bi sveto...
Ne, vaistinu ne, nisu ta pitanja koja postavljam više upućena Tebi, mene i neće i ne mogu utešiti odgovori, mrtva slova na papiru, već sve to upućujem svojoj uzburkanoj savesti kako bih lakše izdurao bol najnovije rane u srcu...
Da, lago bih kada bih napisao bilo šta drugo, dok dišem Tvoj titravo-dušumilujući lik, isti onaj i onakav koji sam upoznao pre nekoliko decenija u Tvojim i mojim Sremskim Karlovcima, će biti sastavni deo mene, voleću i dalje te iskrave, duboke i srcetitrajuće oči, no, lago bih i to kada bih napisao bilo šta drugo, sada znam, boli me jako što to i osećam, da smo mi bili i ostali na dve obele hirovite životne reke – ja na onoj na kojoj je oduvek bio i biće krila slomljeni `tić, siromašni, gladni, jadni, drhteći i tužni karlovački bogoslovčić, a ti na onoj gde se emocije guše, polupismeni se znanjem roguše i u od sirotinje prigrabljenom bogastvu se baškare komunjarstvom zadojene zle, ohole i svinjoliko debele guše bez duše. To da si me u svom psihološkom profilu moje svakolike ništavnosti okarakterisala kao vulgarni radikal kazuje o Tebi i meni sve – ja se za razliku od Tebe ničega ne bojim i pišem srcem svojim diktat prenapaćene duše Srbinove koja mi kao vulkan tinja u grudima. Činjenica da se Tebi to ne sviđa je za mene najveći kompliment – najbolji dokaz da sam ostao veran sebi, deliću Gospoda u svojoj duši i odan, dušom, srcem i razumom, svom Srpstvu, Svetosavlju i Srbiji...
Sve to su razlozi da Ti na kraju, mada me, kao što rekoh, silno boli, moram izreći:
ZBOGOM, ZAUVEK ZBOGOM, SLATKO-BOLEĆI TITRAJU, SRCEGRČEĆI NEZABORAVU, DUŠIN DRHTAJU, SUZAMA ZAČINjENI SEĆAJU I U PARAMPARČAD RAZBIJENA ILUZIJO MOJA !
Krstan Đ. Kovjenić
P.S.
Da, da, lepa bela gospođa, Vi u čoveku ne gledate šta zna, već šta ima i šta može da da. Meni se taj način gledanja gadi i to i jeste najveća razlika između Vas i mene - to je taj hiroviti Dunav na kojem ste Vi između nas srušili sve mostove. Neću više sa Vama da pričam o bilo čemu, jer sami ste pre neki dan pokazali i dokazali koliko ste neiskreni, sebični i zlobni. Još nešto, draga bela gospođo, gadno-boleća i u paramparčad razijena iluzijo moja, Vaše sumnje, Vaša osuđivanja i Vaši prekori mi deluju veoma afirmativno - stideo bih se samoga sebe i ovo malo duše što je još preostalo u meni kada bi mi Vi verovali, kada bi me podržavali i kada biste mi pomagali da makar mogu da obićem zakorovljene grobove svojih najrođenijih....
Što se tiče duše i ljubavi - Vi niste imali ništa od toga, ni jedno ni drugo, Vi imate praznu dušu, mržnju u srcu i mnogo Vas žalim zbog toga- ono malo što imate u njoj je obična zavist, mržnja i pakost - zlo namenjeno meni...
Da, da – to je ta, NOVA RANA U SRCU, NOVI OŽILjAK U DUŠI, NOVA VODODERINA SUZA, AL` I JOŠ JEDNA, NOVA, ŽIVOTNA LEKCIJA, NOVA NADA DA JE I TO DOKAZ DA ONO ŠTO NE TE UBIJE – OJAČA TE, BRE, SRBINE ...
Vama i Vašoj porodici želim sve najbolje, meni kako bude, jer naučio sam se na tu svoju sveživotnu Golgotu ...