Posmatram sebe sa sigurne udaljenosti
Nekakav metež je nastao,
nešto se čudno dešava.
Jak se studen od vetra uvlači u kosti,
S jedne strane ledeni duva,
s druge uporna košava...
Drhtavi prsti skupljaju srču
razbijenog života,
od upornog klečanja
kolena su krvava.
bledo lice zamršena kosa,
ali ne manjka lepota,
I niotkuda od polena i pahulja
stvorila se mećava.
Opet je srce neki haos napravilo
Pa se krije nevešto iza rebara,
poput deteta,
koje je teglu džema razbilo.
Dok razum nervozno psuje i bogara.
Život je šeretski prekrstio noge
Iz cigarete mu se dim izvija siv...
Gleda i kaže,
"Pravio sam gluposti mnoge
ali za ovo... ja ti nisam kriv!"
Duša se sakrila negde iza peta!
Boji se razuma,
šta će da učini?
Sav ovaj haos i buka joj smeta,
al ona i srce uvek su
u istoj manjini.
Krv se uzburkala, zrna se sudaraju
Vene se zamrsile,
ko klupko vuneno
Misli raštrkane, ne znaju gde udaraju!
A onaj crveni vrag,
smeška se pokvareno.
Niko tu više red neće napraviti!
Moje biće neće nazad,
kaže "Koža mi je tesna,
a ovo ludo srce
u kavez treba staviti!"
Pita me
" Kako na njega nisi besna...?"
I pogledam malog vragolana,
milo me gleda.
Ne obraća pažnju na haotični okoliš...
Ne sluša nikoga i nikome prići ne da.
Samo mi tiho šapne...
"Znaš i sama koliko ga voliš....
"