Kako da u word-u napravim Header koji će biti samo na prvoj strani, aostale strane neće da imaju header?
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Beskrajna devojka moja
Beskrajna draga moja..
Negde u nekom od proreda
negde između dve reči
u pećini slova
nemuštih ponornica
u dva daha život stane..
Negde na krhotinama vremena
gde duvaju vetrovi neki budući i prošli
i vitlaju materijalne senke u vrtloge
Na kraju hiljadugodišnjih raskrsnica
na groblju želja srešćemo se nas dvoje.
Beskrajna mila moja..
I moglo je još hiljadu godina proći
pre nego što smo konačno ostali sami
ne obzorju najtiših svetlosti
kosmički goli, istinom drhtavi
sa suzama padalicama.. kao jedno..
Beskrajna dušo moja..
Al evo nas gde smo.
Gde jedino i možemo biti..
I šta će biti - prošlo je
i šta se desilo - biće
i mi smo samo sada
tek malena sveća što blista
na vrhu..
Beskrajne ljubavi moje.
17.01.2006 u...
Ne tuguj, maleno moje
Leteće orlovi nad stepom i kad nas ne bude bilo.
Ne plači, ljubljeno moje.
Šapat jablana i breza doneće ti pesmu ovu.
Naša se ljubav suzama ne slika.
Osmehom oboji dane bez mene,
za našu bajku jedan je život malo.
A ja, ja ću polako tamo gde put me vodi. .
U novom životu prepoznaćeš me lako.
Nosiću odsjaj tvog imena u očima.
I jedan božur crveni, kao krv stepskoga vuka.
Ne tuguj Kaćuša.
Prvog dana kada se naša majka udala i kada sam upoznala ćerku majčinog muža, shvatila
sam da je Pepeljuga, uprkos svojim sirotinjskim haljinama bila mnogo ljepša od mene.
To je bio dovoljan razlog da je zamrzim. Kako sam samo uživala dok ju je naša majka
tjerala da čisti parket, dok sam ja sa sestrom provodila vrijeme u šetnji zelenim livadama oko
našeg novog doma. Posebna sreća me obuzimala kada bi navečer Pepeljuga legla na pepeo
kraj peći, dok smo seka i ja spavale u sobi sa roze tapetama, u mekanim krevetima gdje nas
opijao miris svježe oprane posteljine koju je glačala lično Pepeljuga.
Onog dana kada je iz dvorca stigla obavijest da će se održati bal i da će princ odabrati
najljepšu djevojku za svoju ženu, bila sam uvjerena da...
Dok sam danas sjedila sa svojom prijateljicom u jednom kafiću,
za sto preko puta nas je došao par koji je odmah privukao moju
pažnju. Djevojka je imala svjetlosmeđu kosu koja joj je uokvirivala
lice, a njen osmijeh je bio jako šarmantan. Njen momak, a
moguće i muž, sjedio je pored nje držeći je za ruku. Bio je tamnoput
i tamnook a iz njegovog pogleda izvirala je harizma. Nisu prestajali
da razgovaraju i smiju se ne obraćajući pažnju na bilo šta oko njih.
Kao da su postojali samo oni i njihova ljubav. Inače bi primjetili
mene kako povremeno bacam pogled u njihovom pravcu.
U jednom trenutku, momak je izvadio iz džepa neki paketić umotan
u crveni ukrasni papir, poljubio djevojku i paketić spustio na sto
ispred nje. Na trenutak je kratko...
Bilo je nešto poslije ponoći kada se u svjetloplavoj pidžami, bosih nogu zaputio
u kuhinju, upalio ringlu i stavio lončić sa vodom na nju. U duboku zelenu šolju sa
motivima znamenitosti Turske koja je bila uspomena na jedno ljetovanje u Istanbulu,
istresao je prah za kapućino koji uskoro preli vrelom vodom. Miris toplog napitka
raširi se po stanu, a on sa šoljom u ruci krenu u mali sobičak kojeg je imao običaj
zvati radnom sobom, te sjede za kompjuter.
Bio je pisac, ali posljednjih dana imao je spisateljsku blokadu pa bi uzaludno iščekivao
inspiraciju za roman na kojem je radio već duže vrijeme. Živio je već dugo sam.
U mladosti je imao nekoliko djevojaka, no, da li sudbina ili ko zna šta, tek nikad se
nije ženio. Ponekad se šalio pa...
Ono što je nekad bila njena duga plava kosa sada su bile stotine kapljica koje su
se razlijevale u valovima smaragdne boje, prelijevajući se u tirkiznim nijansama
na mjestima gdje se zlatno sunce probijalo kroz krošnje mladih hrastova koji su
je grlili poput snažnih muških ruku, čuvajući sebično njenu ljepotu samo za sebe.
Ispod hitrih valova, nekad djetinje bijelo i čedno lice, sada je bilo kamenito
korito izbrazdano strujanjem vode vijekovima. Tragovi zelenih algi po kamenu bile
su nekad zanosne obrve iscrtane preciznošću najboljih majstora kaligrafije.
Modri lokvanji po talasima bili su nekad zelene oči opijene snom. Sada,
probuđene svježinom vode, preobraćene u te divne zelene vodene cvjetove sa
divljenjem su gledale plavetnilo neba...
Ne želim da izgledam mlađe. Nemam nameru da falsifikujem krštenicu. O starcima, udarcima i botoksu neki drugi put. Obožavam svoju sedu kosu. Muka mi je od šezdesetogodišnjaka koji se očajnički trude da izgledaju kao svoji unuci. Celog svog života čekam da dođe ono doba mudrosti o kom sam čitao u knjigama. Ne interesuje me da ponavljam greške iz mladosti. Nešto mi nije nužno nanovo da sakupljam ta iskustva. Mnogo me koštalo a ja nemam više monete kojom bih platio svaku suzu prolivenu zbog hladnog ignorisanja, devojke koja mi se dopadala. Onaj razarajući bol kada shvatiš izdaju onih koje si voleo i indiferentnost vremena prema tome. Da se razumemo, volim ja svoje pogrešne izbore. Ne stidim se ni jednog jedinog blama a ima ih, verujte mi...
Mene uvijek iznova oduševi kad naiđem na ljude koji su ubijeđeni da se podrazumijeva
da svako zna na što oni misle kad nešto kažu.
Recimo, odem u frizerski salon na šišanje i usput zamolim frizerku da mi preporuči boju
za kosu koja bi uspješno prekrila poneku bijelu u mojoj kosi, a da pri tome boja bude
približno ista mojoj prirodnoj.
- Uzmite sedmicu. Ona će vam najbolje odgovarati, - kaže mi.
-Sedmicu? - gledam u nju zbunjeno.
-Da, sedmicu. Zar sumnjate u moju preporuku? - ništa joj nije jasno.
-Naravno da ne, nego ne znam na šta mislite. To neki poseban brend boja?
- Kako poseban? Boje Pallete broj sedam, - pogleda me kao da sam pala sa Marsa.
Ja, šta ću, zahvalim joj se. Ko mi je kriv kad sam neznalica.
Slično mi se dogodilo i...
Stojimo ovako stari na našem ostrvu okruženi ljudima kao morem i gradom u daljini...
U čamotinji, izolovani i odbačeni, svako na svojoj polovini, leđima okrenuti...
Zaljubljeni u svoje svetove i međusobnu otuđenost, nezadovoljni i promašeni, utehu
tražimo u lepim sećanjima na vreme kada smo snažno doživljavali život...
Okrivljujući se međusobno za neostvarenost svega što smo nekad želeli i mogli,
namerno povređujemo jedno drugo mereći sopstvene granice podnošenja patnje...
Prognani od naše dece na ovo mesto, osuđeni na opstanak iz očaja, duboko u sebi
znamo da jedno bez drugog dalje ne možemo, pa nastavljamo da se vrtimo u ovom
bezizlaznom krugu naše monotone, učmale svakodnevnice...
Iznošena odeća na nama iz vremena kada smo još...
Gledajući iz ove perspektive, tako mi je simpatično kako je kod nas u Bosni bila
sasvim normalna stvar da se za imena različitih prozvoda koristi jedno te isto ime.
Sjetim se samo kako smo nekad sve paste za zube zvali "kaladont" po brendu
kojeg je inače proizvodila Saponia iz Osijeka, a koji je bio najpopularniji među
pastama za zube u to davno vrijeme.
Pa i sada kada u trgovinama slučajno naiđem na Kaladont koji se još uvijek proizvodi
uz masu drugih pasti različitih brendova, obuzme me neka nostalgija za tim davnim
naivnim danima, pa makar postojale i bolje paste za zube ja uzmem baš Kaladont.
Isto je bilo i sa deterdžentom za veš koji se zvao (a zove se još uvijek) Faks. Koji god
brend da je bio u pitanju, zvali smo ga "faksom". A...
Znam da je tema demode, ali mene muči jedno pitanje.
Dakle, dok ovo tipkam osjećam kako se crvenim jer moram priznati da sam sve do kupovine
prvog kompjutera bila nepismena po pitanju razmaka poslije interpunkcijskih znakova. I džaba
što sam završila škole i one male i one malo veće, ni u jednoj nas niko nije naučio niti ikad
pomenuo tzv. digitalni pravopis niti njegova pravila.
Naravno da ovaj propust u obrazovanju nije opravdanje za neznanje jer ko hoće da uči i nauči,
on uvijek nađe načina za to. I naučila sam ja to već odavno, uglavnom.
I zaista, sada kad vidim tekstove u kojima na primjer poslije tačke nema razmaka meni se učini
kao da vidim mrlju na bijelom okrečenom zidu. Isto je i kad vidim tekstove pisane tzv. ošišanom...
Obožavam da vozim Beogradom u predvečerje.
Saobraćajna gužva na tren utihne.
Oni koji se vraćaju sa posla već su u svojim stanovima
a oni koji idu u provod tek su počeli da se spremaju.
Društvo mi prave zakasneli taksisti koji jedva čekaju da parkiraju
i umorni vozači GSB-a koji dremljivo broje stanice do zavrsetka smene.
Svetla na prozorima se pale i iza njih počinje život.
Radosti,tuge,razočarenja,strasti,mržnje...svaka sudbina za sebe.
Tako blizu a opet tako daleko.
Uvek sam se pitao sta žele svi ti ljudi.
O čemu sanjaju? Čemu se nadaju i koga vole?
Možda bas u soliteru preko puta ljubav njihovog života provodi jos jedno dosadno veče gledajući turske serije a oni to ni ne slute odlazeći da uplate tiket u obliznju kladionicu.
Nadam se...
Konfučije: "Superioran čovek razume pravednost, a inferioran korist."
- I jedan i drugi zna šta je pravedno, a šta nepošten dobitak, ali ih različito tumače. Osvešćen čovek pored materijalne koristi ima uvid i u najviše ljudske vrednosti. Shvata njihov značaj i daje im prvenstvo.
Rezonovanje neosvešćenog čoveka je ograničeno i jednostrano. Pohlepa i sebični interes ga spreči da postigne sveobuhvatno, celovito razumevanje. Zato i daje prednost materijalnom nad humanim.
-------
Žan-Žak Ruso: "Sloboda čoveka nije u tome da može činiti sve što želi, nego u tome da ne mora činiti ono što ne želi."
- Ako čovek može činiti sve što želi, onda ne mora činiti ono što ne želi i obrnuto. Ako ne mora činiti ono što ne želi može činiti ono što...
Pre neki dan vozio sam drugara na berzu ploča. Za one mlađe,to je disk od crnog vinila sa rupom na sredini tu i tamo izgreban,šušti pri reprodukciji.
Smorio se najstrašnije sto bi rekla moja ćera kad joj prenosim mudrosti sa kolena na koleno čuvane u nasoj familiji ali drug je drug.
I onda slučajno sasvim slucajno ugledao sam, singl Angie. Po navici izvukao sam da vidim u kakvom je stanju i desilo se čudo. Na onom delu gde piše ime izvođaca, broj obrtaja i firma koja je izdala stojalo je Ž+G.
Rukopis je bio moj,doduše onako mladalački nesiguran i samo sličan ovom sigurnom i prepoznatljivom koji mi je postao zaštitni znak.
I sve se odjednom vratilo. I letovanje u Jelsi na Hvaru, i večernje igranke, i šetnje pored mora, i prvi poljubac...
Noć se već počela spuštati kada se automobil marke mercedes zaustavio kod
Ljubavne stijene. Bilo je to proširenje na magistralnom putu prema Mostaru,
zaklonjeno ogromnom stijenom od radoznalih pogleda gdje su dolazili parovi
gdje su neometano mogli da uživaju u svojoj ljubavi. Sa upaljenog radija se
začula Crvena jabuka i pjesma "Ima nešto od srca do srca". U polutami automobila,
njegove crne oči su je gledale sa neobičnim sjajem. Ona je bila pomalo nervozna,
ali i uzbuđena. Osjećala je kako joj obrazi crvene, dok je u zraku vladala slatka
napetost. Kroz stakla automobila promaljala je poneka mjesečeva zraka
slikajući svoje sjene po njenoj ionako svijetloj kosi što joj je davalo nečeg
anđeoskog u izgledu. Njegova ruka krenula je prema...
Аутор :Наташа Новаковић
Србијо Мајко
Србијо мајко,срце твог неба плаво,
Прошласи ратове,носила тешко
Бреме право
Кроз векове туге ,храбро си стала,
Ал сад гледам децу како ,
губиш сјај и гала
Док мржња и похлепа кроче
Твојим стазама,
Молим те Србијо,врати се
Правим вредностима.
Очи твоје звезде нек са
Љубављу гледају,
Нашу децу водећи ка срећи
И љубави правој.
У ветровима прошлости,
туга у корацима,наших дана
власти,
Крвава бајка се поновља,где су некад
били душмани,сад је то дете ,
у мржњи учинило.
Дете похлепно ,са срцем
Хладним к'o лед,
Мржња у очима ,саосећања
Ни мало,без светлости след.
Србијо, гледамо како
Детинство губиш,
У рукама детета,
Крвава бајка се
Опет пише ,туга нас
Свишта...
Прекјуче сам препјешачила пола града (ок, није пола али је за моје критеријуме то одговарајући еквивалент) само да бих попила кафу са Аном. И исто тако пјешке сам се вратила. И наредног јутра осјетила да су ми мишићи дигли устанак. Да су упаљени, јелте. Према мом бившем тренеру пливања, упалу није лоше понекад ,,избити", тј радити исто оно од чега си је и добио. И ја шта ћу, правац шетња исте дужине само на другу страну. Елем, у шетњи срећем друга са програмерске академије. Нисам се у том програмерски свијету нешто снашла, али то сад није тема. Углавном, академију сам завршила тамо негдје 2017. године и од тад га нисам видјела. Договорили смо кафу данас у подне што сам ја одмах јуче саопштила мом М. И М. само пита хоће ли друг доћи по...
Poznajes osobu jako, jako dugo. Mislis da ga znas u dusu, kad ono gledas u jednog cinika, bez energije bez osmeha i bez zelje da se bori za tebe. Njegovo volim te boli vise nego mrzim te…”docekacemo zajedno posl. dane,sedi i debeli”.. i onda potome u svoj mrak i saopstava da odlazi… ostavlja me?Ne ostavlja mene, ostavlja nas sve koji ga volimo… jer je sebican ne dotice ga sto ti je na ledja stavio 5 tona… i kaze…. volim te i cekacu te tamo, i stalno odlazi ili kaze jos malo, cekam, a ja mu kazem kako sam ga ja odavno sahranila kada mi je prvi put rekao da nece cekati, da se sedi i matori drzimo za ruke, i da necemo jedno drugom da pomognemo pri odlasku kad za to dodje tren, kaze da smo porodica i da cemo biti dok on ne odluci da...
Prvo su bili samo dvoje ljudi koji žive u istom malom gradu. Prolazili su jedno
pored drugog, sretali se slučajno na ulicama, trgovima, u lokalnoj pekari, marketu.
Vremenom su počeli da razmjenjuju osmijehe i kratko klimanje glavom umjesto
pozdrava. Kako su dani prolazili, dešavalo se da su njihovi susreti kao po
dogovoru bivali sve češći.
Upoznali su se slučajno jednog kišovitog prijepodneva u biblioteci.
-Opet ti, - nasmiješila se kad ga je vidjela kako sa police uzima debelu knjigu koja
je po svemu sudeći pamtila i bolje dane.
-Ćao! Opet ti,- sad je bio red da se on nasmiješi.
-Pratila sam te, - šalila se, - Šta čitaš?
-Stephena Kinga,- konačno je imao knjigu u rukama.
-Samo još reci da se knjiga zove "Vreća kostiju", - nije ju...
Најлепша ми јутра свићу
Кад је твоја коса просута по мом јастуку
Док напољу иње грли брезу
А мраз на окнима стихове нам пише
Стидљиво раме вири испод покривача
Ја љубим ти око снено
И добијам осмех на дар
Добро јутро!
Ulice mog detinjstva više nema. Tamo, gde su nekada bile varoške kućice u kojima je živeo neki dragi svet, danas je moderna zgrada koja mi zaklanja sunce kada prolazim ulicom mojom. Ulicom u kojoj se nazivalo dobro jutro i neznancu. Ulicom u kojoj su nas decu slali sa tanjirima punim vrućih čvaraka, švarglom i ponekim komadom mesa jer takav je red. Podeliti sa komšijom i kad imaš i kad nemaš. Iza kuća su bile bašte i kokošinjci,poneko je gajio svinje. Tamo gde je bio bunar sada je ulica. Tamo gde su nekada bili bambusi gde su se gnezdile čaplje onih godina kada je Gročica plavila, tamo je sada toplana, navikao sam na nju i miris sumpora iz pepela koji leži razbacan tu negde gde je cvetalo predivno poljsko cveće. E baš tu, tu je živela...
"Jer ko samo jednom proba otrov s tvojih usana taj se cijeloga života od
tebe ne rastavlja"- sa radija je dopirao refren davne pjesme koju joj je
često pjevušio.
Obožavao ju je. Ona je bila sve ono što je od žene oduvijek želio.Visoka,
vitka, sa malim ali čvrstim grudima, očima boje kestena i nasmijanog lica
uokvirenog tamnom talasastom kosom bila je ostvarenje njegovih snova.
Očaravao ga je njen intelekt i njen smisao za humor. Praštao joj je njeno
ponekad djetinjasto ponašanje za koje je donekle bio kriv sam i on jer ju
je bio razmazio.
Živjeli su u prizemlju stare zgrade nedaleko od centra grada. Oboje su
jedva čekali vikende kada bi on ustajao prilično rano i polako napuštao
krevet pazeći da nju ne probudi. Uredno bi se obrijao...
Bicikl je naslonila na sivu, oronulu fasadu zgrade kraj ulaznih vrata,
skinula sa guvernale plastičnu vrećicu sa hljebom i mlijekom i ušla
u unutrašnjost zgrade. Dočekao je hladni haustor i stepenice sa
klimavom ogradom.
Brzim korakom se popela na četvrti sprat i ušla u stan. Zaputila se u
kuhinju, spustila vrećicu sa namirnicama na radni sto, a zatim pošla
u dnevnu sobu. Pogled joj se zaustavio na balkonskim vratima koja
su bila otvorena.
Sjedio je na drvenoj izrezbarenoj stolici na balkonu. Na očima su mu
kao i obično bile njegove tamne naočale. Pored njega je bio njegov bijeli
štap. Kratko ošišana tamna kosa bila je uredno počešljana.
-Zašto si opet izišao vani? Vjetar je hladan, a slabo si obučen.
-Mislio sam da nećeš doći,- pravio...
Kada vidje cipele bez vlasnika
Patike koje se ne kreću
Koje nema ko da nosi
Izludjeli
Američki general
Pred barake Aušvica dovede
Hiljaduhiljada stanovnika
Da vide hiljade hiljada
Rašniranih s mrtvih
Cipela i patika
Oni okreću glave i govore:
Mi nijesmo znali
Mi nijesmo znali
A cipele vrište: znali ste znali!
Šaban Šarenkapić (2003.)
Kasno je popodne i priroda počinje da tone u ljetni san. Cesta vijuga kroz
zlatne pejzaže okolnih livada i šuma. Vozimo se u plavom kadetu. Idemo
u moj rodni grad. Put se otegao baš.
-Mama, kad ćemo stići?- čuje se nestrpljivi glas mog desetogodišnjeg sina
sa zadnjeg sjedišta.
-Ima jedna prečica,- govorim mužu,- odvaja se od glavnog puta. Ako krenemo
njome stići ćemo znatno brže. Nedavno je puštena u promet.
-Kakav je put?- muž skida pogled sa volana.
-Normalan. Kakav bi bio?!
-Sigurna si?
-Čitala sam da je postavljen asfalt. I otac mi je pričao o tome.
Pažljvo pratimo cestu pred sobom ne bi li opazili skretanje.
-Evo ga, - pokazujem na tablu na kojoj pored strelice uredno piše Gornji Vakuf.
Od glavne ceste se odvaja nešto uža cesta...
Е дакле. Идем код психомајстора већ дуже вријеме, чепркам по себи и прочешљавам и кроз ситно сито просијавам све што ишчепркам. Највише се вртимо око основне школе јер ми је то баш био грозан период. Елем, данас смо причали о физичком, лажним менструалним боловима и осталим изговорима који се сервирају кад се покушава избјећи физичко. Е сад, мени је та једна седмица црвених дана била кратки предах. Седмица мира. Углавном мало, али колико-толико. Боље ишта него ништа. Сјећам се да сам желела да сломим лијеву руку да бих неколико мјесеци била поштеђена физичког, а и даље могла да пишем и радим све за школу. Сад, из ове перспективе, уочавам у тадашњој Милици подједнако храброст и страх. Храброст да два пута седмично, упркос томе што је...
-Šta si sad pokvarila?- pita me kobajagi strogo.
A ja hoću da bude što duže pored mene, pa i koliko ne znam
još više se pravim da sam neznalica.
-Ne znam, nešto sam kliknula, uvijek se zbunim kad mi ti
pokazuješ,- smješkam se pokušavajući slijediti njegova
uputstva za instaliranje programa na mom laptopu.
-A da ti meni sad to instaliraš, pa ću drugi put ja,- pokušavam
da se izvučem.
-Ne dolazi u obzir. Ima da naučiš. Iskoristi me dok me imaš,
- smješi se.
-Imam li te?- gledam ga.
Pravi se da ne čuje.
-Naravno. Ja sam tvoja tehnička podrška,- napokon će.
Smijem se. Gledam njegove ruke. Njegovane, vješte muške ruke.
Jedna je na tastaturi, a drugom "žonglira" mišem.
Eh, što nisam miš, mislim se ja.
-A što ti meni pomažeš? - pitam ga.
-Da...
Nešto razmiljam kad je mogao Markonj Arelije, poslednji mirnodobski rimski car da objavi niz instrukcija samom sebi... Zašto to ne bi mogao i ja? Pa i ja sam car. Neviđeni.
Dakle idemo.
Hermes Trismegistos u svojim čuvenim tabulama smaragdinima kaže. Kako gore - tako dole. Kakva mudrost! Evo baš bacam pogled na dole i vidim svoj stomak. Pa nisam ga imao pre. Ali ostara se i svako jutro na posao pa problemi šta da jedeš.. i onda u obližnju pekaru i šta da jedem.. pa ajde uvijaču sa suvim mesom i pavlakom a ono masno pa još pavlaka pa sve pršti od holesterola.. i tako dan po dan.. to dole polako počelo da raste i eto ti ga sad. Konj sa stomačinom. I koja će sad da te voli takvog? E moj Konju. Nisi više mlad i lep a i stomak si pustio...
Izašao je iz frizerskog salona svježe ošišan. Nova fruzura davala mu je
mladalački izgled iako je njegova smeđa kosa bila prošarana ponekom
sijedom. Na njemu je bilo tamno odijelo sa svijetlom košuljom na kojoj
se isticala tamnocrvena kravata. Oko vrata mu je bio prebačen lagani šal,
koji je više imao ulogu ukrasnog detalja, nego li zaštitu od hladnoće. Iako
je bio januar, snijeg je već bio okopnio, a sa okolnih zgrada se slijevala
tek poneka preostala kapljica otopljenog snijega. Na licu je imao blagi
osmijeh, dok su ga njegove crne uglančane cipele nosile pločnicima grada.
Sunce je počelo da izviruje i svojim sjenama da boji jutro. Na trenutak su
mu sunčeve zrake zaslijepljivale pogled pa je povremeno žmirkao.
Napokon se zaustavio...