Писмо

Оно што сам ћутала, оно што сам мислила да ће бити времена да кажем, оно што нема потребе да се говори а ето тражи да буде изречено.

 

[Ната Ли]

Нисам тужна. И то би ме чудило да нисам целог живота била тужна наизглед без разлога, као да сам унапред и континуирано истуговала све што ће тек да се догоди.

Стојим пред тобом несрећна и забринута, на ивици суза и само те гледам без речи. Не знам шта да изговорим од свега што ми преплављује ум. Гледаш ме без речи, прилазиш са оним погледом пуним љубави али и лицем сивим од беса и немоћи које покушаваш да обуздаш и сакријеш, спушташ дланове на моје бокове и љубиш ме као девојчицу у око, чело, косу... Тако се и осећам, безнадежно немоћна малена крпена лутка бачена у центар торнада. Немам за шта да се ухватим, никакве наде, идеје нити утехе. Зато бежим уз изговор да морам још нешто да урадим док се спакујеш.

Седим и на телефону гледам неку глупост коју и не региструјем, окована, залеђена у времену које те још увек има. Чујем твоје кораке на степеницама. Тако тешке, невољне, присилне и све знам, не мораш да говориш.Ипак прилазиш, не даш ми да устанем већ спушташ руке на наслоне столице држећи ме заробљену, покушавајући да се осмехнеш шалом о мојој ,,обавези“ да погледам неки
глупи видео..Немам одакле да ишчупам осмех. Трудим се да и моја интонација остане мирна и блага.

А онда ...заробиш ми очи погледом, свега пар тренутака. О Боже што не могу да трају вечно! Чега ту све има...

,,Била си у праву, ништа не може да се испланира, ништа не зависи од нас. Нећу ништа да ти обећам, нити да планирам, али немој никада да посумњаш колико те волим.“ – говориш док ме држиш заробљену телом, погледом, љубављу.

Љубиш ме кратко, тек додир усана.

,,Морам да кренем. Остани ту, седи.“

Настављам да гледам глупи видео, напето и са тешком муком задржавам поглед на екрану телефона све док не чујем удаљавање аутомобила.

Недостајеш ми. Док седим крај мора ноћу. Када легнем да спавам. Док пијем јутарњу кафу. Кад кувам нешто што би волео да једеш. Кад покушавам да направим план за наредне године.

Дођи ми понекад у сан, толико ми дугујеш.

 

[domatrios]

Одлично си обрадила тему растанка, садржајно и искрено.
Лагани увод где упознајеш читаоца са радњом, затом следи
кулминација па поетска поанта.
Драго ми је што ниси користила црнило према мушкарцима
товарећи на њихова леђа сву одговорност већ си завршну
слику прелепо уравнотежила.
Мало ми је нејасан наслов Писмо, нисам га успео повезати.
Било ми је задовољство читати.

 

[Ната Ли]

Питам се да ли си љут на мене...
Осетим када дођеш у пола ноћи, знам да си ти јер ме из сна истера јебена жудња и недостајање.
Осећам да ме посматраш оним строгим погледом, осећам хладноћу. Иако знам да су ти сад дланови ледени ја се откривам и окрећем леђа ка теби напета од ишчекивања да ми још једном прстима исцрташ кичму и миловањем угрејеш рамена тако тужна без твојих загрљаја.

Можда долазиш само да провериш да ли сама спавам, па се можда и снебиваш јер не знаш да ли се то теби нудим у загрљај или неком другом...
Можда те доведе нека сила јача од тебе, од нас, а ти не знаш шта да урадиш и само стојиш збуњен. Не личи на тебе да не знаш шта да урадиш или кажеш али...сад више ниси сав свој.


Не смета ми да ме будиш. Уз тебе сам навикла да ноћима не спавам.Смета ми што ћутиш, што ме не додирнеш..

Питам се да ли ме још волиш...

 

[Ната Ли]

Нисам ти причала, давила сам се као дете у реци. Речна струја ме је повукла и оборила. Успела сам да се подигнем, али река је била јача, поново ме потопила и опет сам се усправила и закорачила али већ слабу вода ме је и трећи пут срушила. Нисам сигурна мислим да сам се предала, препустила а онда ме је неко извукао. Отац или мајка, не сећам се. Знам да сам на обали сачекала да се осушим и вратила се у воду.

Био си у праву. Да се ничега не плашим. Да могу све што пожелим. На жалост, био си у праву.
Била сам тамо. Видела сам нас. Спавала сам у свим нашим креветима, из ноћи у ноћ сам мењала кревет очекујући да се вратиш, пробудиш ме да ми испричаш шта си радио, да ми кажеш да сам најлепша и ...
Онда сам заузела кревет у коме смо последњи пут сасвим случајно завршили, онако слуђени љубављу и жељом. И спавала сам, мирно.
Мада нисам у кревет одлазила док се добро не уморим, за сваки случај.
Знаш, ја не смем да станем. Када станем, таласи старих туга ме запљускују, покушавајући да ме удаве и зато настављам да пливам.
То ниси схватио, те су туге старе, искусне и немају везе са тобом, ова твоја је само последњи талас који ће ме коначно потопити.

Да ли ће ме неко извући следећи пут или ћу морати сама да испливам или ћу се пустити...

 

[solarnaeklipsa]

Od ovoga može da se rikne, breee...

 

[Duki Lu]

Od ovoga može da se rikne, breee...

Ono pravo ženski; lepo, osećajno, nežno...