Нисам тужна. И то би ме чудило да нисам целог живота била тужна наизглед без разлога, као да сам унапред и континуирано истуговала све што ће тек да се догоди.
Стојим пред тобом несрећна и забринута, на ивици суза и само те гледам без речи. Не знам шта да изговорим од свега што ми преплављује ум. Гледаш ме без речи, прилазиш са оним погледом пуним љубави али и лицем сивим од беса и немоћи које покушаваш да обуздаш и сакријеш, спушташ дланове на моје бокове и љубиш ме као девојчицу у око, чело, косу... Тако се и осећам, безнадежно немоћна малена крпена лутка бачена у центар торнада. Немам за шта да се ухватим, никакве наде, идеје нити утехе. Зато бежим уз изговор да морам још нешто да урадим док се спакујеш.
Седим и на телефону гледам неку глупост коју и не региструјем, окована, залеђена у времену које те још увек има. Чујем твоје кораке на степеницама. Тако тешке, невољне, присилне и све знам, не мораш да говориш.Ипак прилазиш, не даш ми да устанем већ спушташ руке на наслоне столице држећи ме заробљену, покушавајући да се осмехнеш шалом о мојој ,,обавези“ да погледам неки
глупи видео..Немам одакле да ишчупам осмех. Трудим се да и моја интонација остане мирна и блага.
А онда ...заробиш ми очи погледом, свега пар тренутака. О Боже што не могу да трају вечно! Чега ту све има...
,,Била си у праву, ништа не може да се испланира, ништа не зависи од нас. Нећу ништа да ти обећам, нити да планирам, али немој никада да посумњаш колико те волим.“ – говориш док ме држиш заробљену телом, погледом, љубављу.
Љубиш ме кратко, тек додир усана.
,,Морам да кренем. Остани ту, седи.“
Настављам да гледам глупи видео, напето и са тешком муком задржавам поглед на екрану телефона све док не чујем удаљавање аутомобила.
Недостајеш ми. Док седим крај мора ноћу. Када легнем да спавам. Док пијем јутарњу кафу. Кад кувам нешто што би волео да једеш. Кад покушавам да направим план за наредне године.
Дођи ми понекад у сан, толико ми дугујеш.