Darryl Reanny: "Koncepcija samo-konzistencije može takođe pomoći u objašnjenju šta naučnici podrazumevaju pod antropskim principom. To se ne odnosi na slučajnosti u životu ljudi, već na kosmičke slučajnosti. Kada Hojl opisije vasionu kao ‘završen posao’ on referiše na, gotovo neverovatan način, njenu strukturu koja omogućava evoluciju bića kao što smo mi.
Da su fundamentalne konstante fizike pomerene samo za neznatan deo, život u vasioni bi bio nemoguć. Na primer, da je gravitaciona konstanta za frakciju veća nestabilnost koja uzrokuje eksploziju zvezda u supernove, nikada se ne bi mogla desiti. To znači da ne bi moglo biti načina da se prostor poseje ‘pepelom’ elemenata neophodnih za život. Gravitaciona konstanta, drugim rečima, je precizno podešena da kreira vasionu u kojoj se može razviti život."
***
Naučna i tehnološka dostignuća nesumnjivo pokazuju da imamo najkompleksnije razumevanje života i postojanja na ovoj planeti. Neželjena posledica te prednosti je stvaranje prividne ekskluzivnosti, autonomnosti i superiornosti naše inteligencije. Zapostavlja se činjenica da je samo pojava nastala u odredjenoj fazi razvoja univerzuma.
Univerzum funkcioniše po principu sistema u kojem je sve povezano. Za nastanak, a pogotovo kontinuitet složene celine, je potrebna organizacija. Jedino tako mogu postojati indivudualnosti koje, vlastitim razvojem i medjusobnim uskladjivanjem, održavaju sistem. Bez organizovanih promena dolazi do raspada. Prema tome, sama uredjenost i kontinuitet univerzuma ukazuje da u njegovoj osnovi deluje superiorna inteligencija koja daleko nadmašuje kapacitet našeg shvatanja.
Iz mnoštva precizno uskladjenih kosmičkih detalja i raznovrsnosti biljnog i životinjskog sveta se vidi da inteligencija ljudi ima svrhu i da nije slučajna. Raznolikost stimuliše intelektualni razvoj. Što je spoljašnji svet raznorodniji i unutrašnji postaje složeniji. Čula dobijaju više različitih nadražaja. Time se aktiviraju i drugačija osećanja i misli kroz koje postajemo svesni sebe i sveta u kojem živimo.
Mada većina naučnika smatra da se dobijanje i sredjivanje podataka zasniva samo na čulnoj percepciji i iskustvu postoje i naučnici kao na primer, J. B. Rhine, Russell Targ, Harold E. Puthoff, fizičari SRI International (iz 1970-tih godina) koji misle da ljudi informacije dobijaju i vančulnim putem i da njihovo rezonovanje nije uvek zasnovano na iskustvu i čulima.
Različite reakcije na isti spoljašnji stimulans ukazuju da je percepcija uslovljena i fizičkim i psihičkim faktorom. Na primer, dok nekoga slušanje Betovena dovodi do ekstaze, nekome može biti dosadno. Nekoga može čak i iritirati. Dakle, ista čula, isti zvuk ili fizički nadražaj, ali drugačije reakcije usled neshvatljive suštine iza čula ili nečega što prevazilazi fizičko.
Kovanicu vančulne percepcije (extrasensory perception ili ESP) je prvi upotrebio nemački očni specijalista Rudolf Tischner koji se bavio parapsihološkim istraživanjima. Parapsihologija proučava telepatiju, predviđanje, bioenergiju, telekinezu itd. Ispitivanje se uglavnom zasniva na različitim eksperimentima (Zener kartama, Ganzfeld eksperiment i ostalim) ali su rezultati dosta kontroverzni.
Nauka postojanje svodi samo na fizički univerzum pošto materijalni oblici i pojave omogućavaju opažanje. Ono je početna karika u lancu spoznaje. Da bi nešto otkrili moramo to spaziti. Tek tada ga postanemo svesni ili znamo da postoji. Znači, shvatanje postojanja uvek zavisi od naše svesnosti. Sve čega smo svesni - postoji. Čega nismo - ne postoji. Zato se treba zapitati: Kakva je naša sposobnost uočavanja? Da li se trenutno razumevanje postojanja može smatrati apsolutnim i u potpunosti adekvatnim?
Preko čula postajemo svesni materijalnih tela, ali ne uvek i energetskih pojava. Zračenje, magnetizam, gravitacija itd. su otkriveni zahvaljujući intelektualnoj spoznaji. Kada je pojava toliko suptilna da izmiče čulnoj njeno prisustvo i karakteristike se određuju po efektima i promena koje stvara u interakciji s drugim telima. Nauka koristi takvu metodu istraživanja. U njen domen ulaze samo pojave koje se mogu objektivno potvrditi i razmatrati. To je i čini merodavnom, ali i ograničenom.
Nije isključena mogućnost postojanja nefizičkog entiteta čija se interakcija s fizičkim telima ne može zapaziti kroz fizičke promene, već psihičke. Kao u slučaju metanoje, telepatije, predosećanja i intuicije. S obzirom da su to subjektivni doživljaji obično se ignorišu. Ponekad i obezvredjuju.
Uprkos tome prisutno je verovanje da postoji natprirodna (bestelesna) inteligencija. U Bibliji se navode andjeli, duša, duh, a u narodnom folkloru vile i vilenjaci. Duboka ukorenjenost te ideje nije bazirana samo na sujeverju i nema uvek religiozni karakter. Ima dosta obrazovanih ljudi, koji nisu religiozni, a koji smatraju da svest egzistira nezavisno od tela kao bezoblični entitet. Kod nekih je to intuitivno osećanje, kod nekih se javi posle smrti bliskih rođaka i prijatelja, dok ga neki zasnivaju na iskustvu koje su imali tokom kliničke smrti.
Otkud takvo shvatanje kada svesnost o postojanju bilo čega ne može nastati dok se ne opazi? Kako je moguće primetiti nefizičku egzistenciju ako nema oblik i fizičku pojavu? Jedno od objašnjenja je da su ljudi spoj fizičkog (materije) i nefizičkog (svesti). Telo i čula omogućavaju spoznaju spoljašnjeg sveta. Preko vančulne se postiže samospoznaja ili dobija uvid u samu svest. Samospoznaja je kompleksnija. Nije bazirana na obliku, već opaža unutrašnji život i zbivanja kroz osećanja i misli.
Osećanja i misli nisu uvek reakcija na ono što se dešava oko nas, već u nama. Um u kontaktu sa duhovnim potencijalom prevazilazi ograničeno razumevanje fizičke sfere i prodire u bezgraničnu sferu duha. Tako nastaje intuitivni uvid, predosećanje, inspiracija, vizija budućih događaja. Dobija se ideja boga pošto se sagledava suštinsko jedinstva iza pojavnih razlika.
Za razliku od nauke duhovnost se ne zadržava samo na materiji i energiji, već razmatra i svest. Odredjuje je kao treći, neuništivi entitet univerzuma. Daje joj svojstvo nevidljive suštine, odnosno duhovne sfere s nefizičkim zakonitostima, dok materiju i energiju definiše kao pojave s kojima nastaje fizički univerzum i fizičke zakonitosti.
Poznato je da privremeno blokiranje čula i spoljašnjih nadražaja, kroz meditaciju i jogu, imaju blagotvoran efekt. Opuštaju telo i smiruju opterećeni um i mozak. To pomaže da bolje i efikasnije rade. Dugogodišnja primena tih tehnika je rezultirala interesantnim fenomenima. Dosta jogina postanu intuitivniji i uspevaju da kontrolišu telesne funkcije. Neki tvrde da imaju astralnu projekciju. Sposobnost nad telesnim funkcijama je proverena i potvrdjena, ali ne i vantelesno iskustvo.
Treba pomenuti da je vršen eksperiment u kojem su ispitanici zatvoreni 48 sati u specijalne komore da bi se u potpunosti izolovali od spoljašnjih nadražaja. Pored toga što su neki halucinirali primećeno je da se izolacija negativno odrazila na um. Testiranje, izvršeno odmah posle završetka eksperimenta, je pokazalo pad intelektualnih sposobnosti. Učesnik Adam Blum je izjavio: “Stvarano je teško stimulisati mozak bez svetlosti. Zatamnjuje me. Mogu da osetim da moj mozak neće ništa da radi.”
Um je predispoziran da ima i unutrašnju i spoljašnju interakciju. Bilo koja krajnost se negativno odrazi na svesnu funkcionalnost. Ljudi koji u dovoljnoj meri ne pridaju značaj spoljašnjem svetu, ignorišu činjenice, ne razmatraju i ne uvažavaju mišljenja drugih jer smatraju da znaju bolje od svih postanu preterano subjektivni. Njihovo rezonovanje poprimi obeležje fantaziranja i fanatizma.
Ali ni oni koji se orijentišu samo na spoljašnja zbivanja, a zapostave introspekciju i samospoznaju nemaju suštinsko razumevanje života. Ograniče se pojavom koja stvara iluziju prolaznosti, konačnosti i fatalnosti. Bez razvoja duhovnog potencijala nije moguće osmišljavati vlastitu egzistenciju i pronalaziti konstruktivan način prevazilaženja teskoća.
Da su fundamentalne konstante fizike pomerene samo za neznatan deo, život u vasioni bi bio nemoguć. Na primer, da je gravitaciona konstanta za frakciju veća nestabilnost koja uzrokuje eksploziju zvezda u supernove, nikada se ne bi mogla desiti. To znači da ne bi moglo biti načina da se prostor poseje ‘pepelom’ elemenata neophodnih za život. Gravitaciona konstanta, drugim rečima, je precizno podešena da kreira vasionu u kojoj se može razviti život."
***
Naučna i tehnološka dostignuća nesumnjivo pokazuju da imamo najkompleksnije razumevanje života i postojanja na ovoj planeti. Neželjena posledica te prednosti je stvaranje prividne ekskluzivnosti, autonomnosti i superiornosti naše inteligencije. Zapostavlja se činjenica da je samo pojava nastala u odredjenoj fazi razvoja univerzuma.
Univerzum funkcioniše po principu sistema u kojem je sve povezano. Za nastanak, a pogotovo kontinuitet složene celine, je potrebna organizacija. Jedino tako mogu postojati indivudualnosti koje, vlastitim razvojem i medjusobnim uskladjivanjem, održavaju sistem. Bez organizovanih promena dolazi do raspada. Prema tome, sama uredjenost i kontinuitet univerzuma ukazuje da u njegovoj osnovi deluje superiorna inteligencija koja daleko nadmašuje kapacitet našeg shvatanja.
Iz mnoštva precizno uskladjenih kosmičkih detalja i raznovrsnosti biljnog i životinjskog sveta se vidi da inteligencija ljudi ima svrhu i da nije slučajna. Raznolikost stimuliše intelektualni razvoj. Što je spoljašnji svet raznorodniji i unutrašnji postaje složeniji. Čula dobijaju više različitih nadražaja. Time se aktiviraju i drugačija osećanja i misli kroz koje postajemo svesni sebe i sveta u kojem živimo.
Mada većina naučnika smatra da se dobijanje i sredjivanje podataka zasniva samo na čulnoj percepciji i iskustvu postoje i naučnici kao na primer, J. B. Rhine, Russell Targ, Harold E. Puthoff, fizičari SRI International (iz 1970-tih godina) koji misle da ljudi informacije dobijaju i vančulnim putem i da njihovo rezonovanje nije uvek zasnovano na iskustvu i čulima.
Različite reakcije na isti spoljašnji stimulans ukazuju da je percepcija uslovljena i fizičkim i psihičkim faktorom. Na primer, dok nekoga slušanje Betovena dovodi do ekstaze, nekome može biti dosadno. Nekoga može čak i iritirati. Dakle, ista čula, isti zvuk ili fizički nadražaj, ali drugačije reakcije usled neshvatljive suštine iza čula ili nečega što prevazilazi fizičko.
Kovanicu vančulne percepcije (extrasensory perception ili ESP) je prvi upotrebio nemački očni specijalista Rudolf Tischner koji se bavio parapsihološkim istraživanjima. Parapsihologija proučava telepatiju, predviđanje, bioenergiju, telekinezu itd. Ispitivanje se uglavnom zasniva na različitim eksperimentima (Zener kartama, Ganzfeld eksperiment i ostalim) ali su rezultati dosta kontroverzni.
Nauka postojanje svodi samo na fizički univerzum pošto materijalni oblici i pojave omogućavaju opažanje. Ono je početna karika u lancu spoznaje. Da bi nešto otkrili moramo to spaziti. Tek tada ga postanemo svesni ili znamo da postoji. Znači, shvatanje postojanja uvek zavisi od naše svesnosti. Sve čega smo svesni - postoji. Čega nismo - ne postoji. Zato se treba zapitati: Kakva je naša sposobnost uočavanja? Da li se trenutno razumevanje postojanja može smatrati apsolutnim i u potpunosti adekvatnim?
Preko čula postajemo svesni materijalnih tela, ali ne uvek i energetskih pojava. Zračenje, magnetizam, gravitacija itd. su otkriveni zahvaljujući intelektualnoj spoznaji. Kada je pojava toliko suptilna da izmiče čulnoj njeno prisustvo i karakteristike se određuju po efektima i promena koje stvara u interakciji s drugim telima. Nauka koristi takvu metodu istraživanja. U njen domen ulaze samo pojave koje se mogu objektivno potvrditi i razmatrati. To je i čini merodavnom, ali i ograničenom.
Nije isključena mogućnost postojanja nefizičkog entiteta čija se interakcija s fizičkim telima ne može zapaziti kroz fizičke promene, već psihičke. Kao u slučaju metanoje, telepatije, predosećanja i intuicije. S obzirom da su to subjektivni doživljaji obično se ignorišu. Ponekad i obezvredjuju.
Uprkos tome prisutno je verovanje da postoji natprirodna (bestelesna) inteligencija. U Bibliji se navode andjeli, duša, duh, a u narodnom folkloru vile i vilenjaci. Duboka ukorenjenost te ideje nije bazirana samo na sujeverju i nema uvek religiozni karakter. Ima dosta obrazovanih ljudi, koji nisu religiozni, a koji smatraju da svest egzistira nezavisno od tela kao bezoblični entitet. Kod nekih je to intuitivno osećanje, kod nekih se javi posle smrti bliskih rođaka i prijatelja, dok ga neki zasnivaju na iskustvu koje su imali tokom kliničke smrti.
Otkud takvo shvatanje kada svesnost o postojanju bilo čega ne može nastati dok se ne opazi? Kako je moguće primetiti nefizičku egzistenciju ako nema oblik i fizičku pojavu? Jedno od objašnjenja je da su ljudi spoj fizičkog (materije) i nefizičkog (svesti). Telo i čula omogućavaju spoznaju spoljašnjeg sveta. Preko vančulne se postiže samospoznaja ili dobija uvid u samu svest. Samospoznaja je kompleksnija. Nije bazirana na obliku, već opaža unutrašnji život i zbivanja kroz osećanja i misli.
Osećanja i misli nisu uvek reakcija na ono što se dešava oko nas, već u nama. Um u kontaktu sa duhovnim potencijalom prevazilazi ograničeno razumevanje fizičke sfere i prodire u bezgraničnu sferu duha. Tako nastaje intuitivni uvid, predosećanje, inspiracija, vizija budućih događaja. Dobija se ideja boga pošto se sagledava suštinsko jedinstva iza pojavnih razlika.
Za razliku od nauke duhovnost se ne zadržava samo na materiji i energiji, već razmatra i svest. Odredjuje je kao treći, neuništivi entitet univerzuma. Daje joj svojstvo nevidljive suštine, odnosno duhovne sfere s nefizičkim zakonitostima, dok materiju i energiju definiše kao pojave s kojima nastaje fizički univerzum i fizičke zakonitosti.
Poznato je da privremeno blokiranje čula i spoljašnjih nadražaja, kroz meditaciju i jogu, imaju blagotvoran efekt. Opuštaju telo i smiruju opterećeni um i mozak. To pomaže da bolje i efikasnije rade. Dugogodišnja primena tih tehnika je rezultirala interesantnim fenomenima. Dosta jogina postanu intuitivniji i uspevaju da kontrolišu telesne funkcije. Neki tvrde da imaju astralnu projekciju. Sposobnost nad telesnim funkcijama je proverena i potvrdjena, ali ne i vantelesno iskustvo.
Treba pomenuti da je vršen eksperiment u kojem su ispitanici zatvoreni 48 sati u specijalne komore da bi se u potpunosti izolovali od spoljašnjih nadražaja. Pored toga što su neki halucinirali primećeno je da se izolacija negativno odrazila na um. Testiranje, izvršeno odmah posle završetka eksperimenta, je pokazalo pad intelektualnih sposobnosti. Učesnik Adam Blum je izjavio: “Stvarano je teško stimulisati mozak bez svetlosti. Zatamnjuje me. Mogu da osetim da moj mozak neće ništa da radi.”
Um je predispoziran da ima i unutrašnju i spoljašnju interakciju. Bilo koja krajnost se negativno odrazi na svesnu funkcionalnost. Ljudi koji u dovoljnoj meri ne pridaju značaj spoljašnjem svetu, ignorišu činjenice, ne razmatraju i ne uvažavaju mišljenja drugih jer smatraju da znaju bolje od svih postanu preterano subjektivni. Njihovo rezonovanje poprimi obeležje fantaziranja i fanatizma.
Ali ni oni koji se orijentišu samo na spoljašnja zbivanja, a zapostave introspekciju i samospoznaju nemaju suštinsko razumevanje života. Ograniče se pojavom koja stvara iluziju prolaznosti, konačnosti i fatalnosti. Bez razvoja duhovnog potencijala nije moguće osmišljavati vlastitu egzistenciju i pronalaziti konstruktivan način prevazilaženja teskoća.