Прекјуче сам препјешачила пола града (ок, није пола али је за моје критеријуме то одговарајући еквивалент) само да бих попила кафу са Аном. И исто тако пјешке сам се вратила. И наредног јутра осјетила да су ми мишићи дигли устанак. Да су упаљени, јелте. Према мом бившем тренеру пливања, упалу није лоше понекад ,,избити", тј радити исто оно од чега си је и добио. И ја шта ћу, правац шетња исте дужине само на другу страну. Елем, у шетњи срећем друга са програмерске академије. Нисам се у том програмерски свијету нешто снашла, али то сад није тема. Углавном, академију сам завршила тамо негдје 2017. године и од тад га нисам видјела. Договорили смо кафу данас у подне што сам ја одмах јуче саопштила мом М. И М. само пита хоће ли друг доћи по...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Poznajes osobu jako, jako dugo. Mislis da ga znas u dusu, kad ono gledas u jednog cinika, bez energije bez osmeha i bez zelje da se bori za tebe. Njegovo volim te boli vise nego mrzim te…”docekacemo zajedno posl. dane,sedi i debeli”.. i onda potome u svoj mrak i saopstava da odlazi… ostavlja me?Ne ostavlja mene, ostavlja nas sve koji ga volimo… jer je sebican ne dotice ga sto ti je na ledja stavio 5 tona… i kaze…. volim te i cekacu te tamo, i stalno odlazi ili kaze jos malo, cekam, a ja mu kazem kako sam ga ja odavno sahranila kada mi je prvi put rekao da nece cekati, da se sedi i matori drzimo za ruke, i da necemo jedno drugom da pomognemo pri odlasku kad za to dodje tren, kaze da smo porodica i da cemo biti dok on ne odluci da...
Prvo su bili samo dvoje ljudi koji žive u istom malom gradu. Prolazili su jedno
pored drugog, sretali se slučajno na ulicama, trgovima, u lokalnoj pekari, marketu.
Vremenom su počeli da razmjenjuju osmijehe i kratko klimanje glavom umjesto
pozdrava. Kako su dani prolazili, dešavalo se da su njihovi susreti kao po
dogovoru bivali sve češći.
Upoznali su se slučajno jednog kišovitog prijepodneva u biblioteci.
-Opet ti, - nasmiješila se kad ga je vidjela kako sa police uzima debelu knjigu koja
je po svemu sudeći pamtila i bolje dane.
-Ćao! Opet ti,- sad je bio red da se on nasmiješi.
-Pratila sam te, - šalila se, - Šta čitaš?
-Stephena Kinga,- konačno je imao knjigu u rukama.
-Samo još reci da se knjiga zove "Vreća kostiju", - nije ju...
Најлепша ми јутра свићу
Кад је твоја коса просута по мом јастуку
Док напољу иње грли брезу
А мраз на окнима стихове нам пише
Стидљиво раме вири испод покривача
Ја љубим ти око снено
И добијам осмех на дар
Добро јутро!
Ulice mog detinjstva više nema. Tamo, gde su nekada bile varoške kućice u kojima je živeo neki dragi svet, danas je moderna zgrada koja mi zaklanja sunce kada prolazim ulicom mojom. Ulicom u kojoj se nazivalo dobro jutro i neznancu. Ulicom u kojoj su nas decu slali sa tanjirima punim vrućih čvaraka, švarglom i ponekim komadom mesa jer takav je red. Podeliti sa komšijom i kad imaš i kad nemaš. Iza kuća su bile bašte i kokošinjci,poneko je gajio svinje. Tamo gde je bio bunar sada je ulica. Tamo gde su nekada bili bambusi gde su se gnezdile čaplje onih godina kada je Gročica plavila, tamo je sada toplana, navikao sam na nju i miris sumpora iz pepela koji leži razbacan tu negde gde je cvetalo predivno poljsko cveće. E baš tu, tu je živela...
"Jer ko samo jednom proba otrov s tvojih usana taj se cijeloga života od
tebe ne rastavlja"- sa radija je dopirao refren davne pjesme koju joj je
često pjevušio.
Obožavao ju je. Ona je bila sve ono što je od žene oduvijek želio.Visoka,
vitka, sa malim ali čvrstim grudima, očima boje kestena i nasmijanog lica
uokvirenog tamnom talasastom kosom bila je ostvarenje njegovih snova.
Očaravao ga je njen intelekt i njen smisao za humor. Praštao joj je njeno
ponekad djetinjasto ponašanje za koje je donekle bio kriv sam i on jer ju
je bio razmazio.
Živjeli su u prizemlju stare zgrade nedaleko od centra grada. Oboje su
jedva čekali vikende kada bi on ustajao prilično rano i polako napuštao
krevet pazeći da nju ne probudi. Uredno bi se obrijao...
Bicikl je naslonila na sivu, oronulu fasadu zgrade kraj ulaznih vrata,
skinula sa guvernale plastičnu vrećicu sa hljebom i mlijekom i ušla
u unutrašnjost zgrade. Dočekao je hladni haustor i stepenice sa
klimavom ogradom.
Brzim korakom se popela na četvrti sprat i ušla u stan. Zaputila se u
kuhinju, spustila vrećicu sa namirnicama na radni sto, a zatim pošla
u dnevnu sobu. Pogled joj se zaustavio na balkonskim vratima koja
su bila otvorena.
Sjedio je na drvenoj izrezbarenoj stolici na balkonu. Na očima su mu
kao i obično bile njegove tamne naočale. Pored njega je bio njegov bijeli
štap. Kratko ošišana tamna kosa bila je uredno počešljana.
-Zašto si opet izišao vani? Vjetar je hladan, a slabo si obučen.
-Mislio sam da nećeš doći,- pravio...
Kada vidje cipele bez vlasnika
Patike koje se ne kreću
Koje nema ko da nosi
Izludjeli
Američki general
Pred barake Aušvica dovede
Hiljaduhiljada stanovnika
Da vide hiljade hiljada
Rašniranih s mrtvih
Cipela i patika
Oni okreću glave i govore:
Mi nijesmo znali
Mi nijesmo znali
A cipele vrište: znali ste znali!
Šaban Šarenkapić (2003.)
Kasno je popodne i priroda počinje da tone u ljetni san. Cesta vijuga kroz
zlatne pejzaže okolnih livada i šuma. Vozimo se u plavom kadetu. Idemo
u moj rodni grad. Put se otegao baš.
-Mama, kad ćemo stići?- čuje se nestrpljivi glas mog desetogodišnjeg sina
sa zadnjeg sjedišta.
-Ima jedna prečica,- govorim mužu,- odvaja se od glavnog puta. Ako krenemo
njome stići ćemo znatno brže. Nedavno je puštena u promet.
-Kakav je put?- muž skida pogled sa volana.
-Normalan. Kakav bi bio?!
-Sigurna si?
-Čitala sam da je postavljen asfalt. I otac mi je pričao o tome.
Pažljvo pratimo cestu pred sobom ne bi li opazili skretanje.
-Evo ga, - pokazujem na tablu na kojoj pored strelice uredno piše Gornji Vakuf.
Od glavne ceste se odvaja nešto uža cesta...
Е дакле. Идем код психомајстора већ дуже вријеме, чепркам по себи и прочешљавам и кроз ситно сито просијавам све што ишчепркам. Највише се вртимо око основне школе јер ми је то баш био грозан период. Елем, данас смо причали о физичком, лажним менструалним боловима и осталим изговорима који се сервирају кад се покушава избјећи физичко. Е сад, мени је та једна седмица црвених дана била кратки предах. Седмица мира. Углавном мало, али колико-толико. Боље ишта него ништа. Сјећам се да сам желела да сломим лијеву руку да бих неколико мјесеци била поштеђена физичког, а и даље могла да пишем и радим све за школу. Сад, из ове перспективе, уочавам у тадашњој Милици подједнако храброст и страх. Храброст да два пута седмично, упркос томе што је...
-Šta si sad pokvarila?- pita me kobajagi strogo.
A ja hoću da bude što duže pored mene, pa i koliko ne znam
još više se pravim da sam neznalica.
-Ne znam, nešto sam kliknula, uvijek se zbunim kad mi ti
pokazuješ,- smješkam se pokušavajući slijediti njegova
uputstva za instaliranje programa na mom laptopu.
-A da ti meni sad to instaliraš, pa ću drugi put ja,- pokušavam
da se izvučem.
-Ne dolazi u obzir. Ima da naučiš. Iskoristi me dok me imaš,
- smješi se.
-Imam li te?- gledam ga.
Pravi se da ne čuje.
-Naravno. Ja sam tvoja tehnička podrška,- napokon će.
Smijem se. Gledam njegove ruke. Njegovane, vješte muške ruke.
Jedna je na tastaturi, a drugom "žonglira" mišem.
Eh, što nisam miš, mislim se ja.
-A što ti meni pomažeš? - pitam ga.
-Da...
Nešto razmiljam kad je mogao Markonj Arelije, poslednji mirnodobski rimski car da objavi niz instrukcija samom sebi... Zašto to ne bi mogao i ja? Pa i ja sam car. Neviđeni.
Dakle idemo.
Hermes Trismegistos u svojim čuvenim tabulama smaragdinima kaže. Kako gore - tako dole. Kakva mudrost! Evo baš bacam pogled na dole i vidim svoj stomak. Pa nisam ga imao pre. Ali ostara se i svako jutro na posao pa problemi šta da jedeš.. i onda u obližnju pekaru i šta da jedem.. pa ajde uvijaču sa suvim mesom i pavlakom a ono masno pa još pavlaka pa sve pršti od holesterola.. i tako dan po dan.. to dole polako počelo da raste i eto ti ga sad. Konj sa stomačinom. I koja će sad da te voli takvog? E moj Konju. Nisi više mlad i lep a i stomak si pustio...
Izašao je iz frizerskog salona svježe ošišan. Nova fruzura davala mu je
mladalački izgled iako je njegova smeđa kosa bila prošarana ponekom
sijedom. Na njemu je bilo tamno odijelo sa svijetlom košuljom na kojoj
se isticala tamnocrvena kravata. Oko vrata mu je bio prebačen lagani šal,
koji je više imao ulogu ukrasnog detalja, nego li zaštitu od hladnoće. Iako
je bio januar, snijeg je već bio okopnio, a sa okolnih zgrada se slijevala
tek poneka preostala kapljica otopljenog snijega. Na licu je imao blagi
osmijeh, dok su ga njegove crne uglančane cipele nosile pločnicima grada.
Sunce je počelo da izviruje i svojim sjenama da boji jutro. Na trenutak su
mu sunčeve zrake zaslijepljivale pogled pa je povremeno žmirkao.
Napokon se zaustavio...
Evo zanimljivog štiva: Džoni Keš je jednom zahtevao da se Krisu Kristofersonu, koji je u to vreme bio domar za Columbia Records, dozvoli da sedi na jednoj od njegovih sesija snimanja. A sve je počelo tako što je Kristofersonu zabranjeno snimanje Džonijevih sesija...
Evo kako je to prepričao Kristofferson: „Jednom sam zamalo dobio otkaz jer je nekoliko tekstopisaca prekinulo sesiju i pokušavali su da mu ponude gospel album. I iz nekog razloga me je žena koja je bila sekretarica producenta okrivila što sam ih pustio unutra i pokušala da me otpusti.
I tako je sledeće noći moj šef sišao i rekao: „Mislim da ne bi trebalo da ideš na Džonovu sesiju večeras“, što je za mene bilo srceparajuće jer sam živeo za te sesije snimanja.... Ali...
Miralem, moj drug iz osnovne škole, je bio običan autoprevoznik,
ali njegova ljubav prema hrani i humoru pretvorila ga je u influencera.
Svoju karijeru influencera započeo je sasvim slučajno.
Kako je bio prisiljen hraniti se po raznim destinacijama u koje je vozio
robu, jednog dana objavio je fotografiju porcije ćevapa koju je jeo u
Travniku, inače poznatom univerzitetskom gradu u BiH. U objavi je
napisao da je to najbolja desetka u tom studentskom gradu.
Fotografija je brzo postala viralna, a Miralem je dobio mnogo pozitivnih
komentara u kojima su tražili fotografiju više.
Sljedeća destinacija sa koje se javio Miralem bila je Jablanica.
Pogađate, postavio je fotografiju porcije sočne jagnjetine ispečene
na žaru. Najbolja i naskuplja...
Voz je prolazio kroz nepregledne tamne predjele, samo su se u daljini
nazirala slabašna svjetla. U vagonu je bila samo ona. Vraćala se iz druge
smjene. Izula je cipele i stavila noge na sjedište preko puta. Glava joj je bila
na naslonjaču sjedišta. Lagano ju je hvatao slatki drijemež. Škripa vrata
na vagonu je trgnu.
-Bićeš moja, il' ničija, - iznenada začu glas.
Nije bila sigurna da li je to bio stvaran glas ili tek odjek škripe vrata u njenom
umornom umu. Podigla je pogled i ugledala muškarca kako stoji na vratima
vagona s neobičnim sjajem u očima.
-Večeras ćeš biti moja, il' ničija,- ponovio je, ovaj put s neskrivenom požudom.
Osjećala je nelagodu u stomaku, ali nije željela pokazati strah.
-Oprostite, ali mislim da ste me zamijeili...
Могао бих ову причу да почнем са "Било једном..." или на неки други начин, верујте не би то променило ништа.
А знао сам их баш читавог живота. Не, нисмо се ми дружили нешто претерано, само смо живели у истом месту, истих година. Некако су увек били заједно. Када кажеш ОН подразумевало се да ту негде буде и ОНА. ОНА је била "мамина принцеза" а он није умео да буде "битанга". Волело их је цело место, чинили су да се сви осећамо бољим него што у ствари јесмо. Били су наши Ромео и Јулија, само смо сви заборавили да та прича има трагичан крај. Посвађали су се баш онако како то иде у лошим љубавним романима, око неке ситнице које се више нису сећали ни они сами. Ја сам, не желећи, био сведок тога и једини сам који памти. Не, нећу Вам рећи...
Svaki put kada bi ulazila u kuću iznova je osjećala radost jer je
znala da će je kao i uvijek sa neizmjernom ljubavlju dočekati još
u hodniku. Bio je to jedan od razloga što je i ona njega toliko
voljela. Susret u hodniku bio je uvijek topao i ispunjen nježnošću.
Pogledao bi je svojim krupnim zelenim očima, a ona bi se topila
od emocija za njega.
No, ovaj put ga nije bilo. Iznenađena, brzim koracima krenula je
prema dnevnom boravku. Zatekla ga je na kauču. Njegov pogled
lutao je prema prozoru kroz koji su prodirale raskošne sunčeve
zrake. Čuvši njene korake, okrenuo je glavu i pogledao je svojim
zelenim očima. Bilo je nečeg tajanstvenog u tom pogledu, nečeg
što nije mogla da razumije. Bio je tu, ali nekako drugačiji.
-Uplašila sam se za...
"Јеbi gа matori, nije moralo ovako da bude. Mislio sam imamo vremena al eto. Rasipamo ono što bi trebali da štedimo. Sve više mi nedostaješ, valjda sam tek sad shvatio šta si me pitao i šta je trebalo da ti odgovorim. Sećaš li se onog dana kada si kupio prva kola. Da, onog dana kada si ih prao u dvorištu a sva deca iz zgrade se okupila oko tebe. Nemaš pojma koliko sam te taj dan mrzeo. Ti si bio samo moj tata i to su bila samo naša kola, šta su oni uopšte tražili tu. Nisam želeo i nisam mogao da siđem, rasplakao bih se a učio si me da muškarci me plaču. Možda bi sve bilo drugačije da jesam. Muškarci imaju prava na tri suze, tog dana prva je ostala neisplakana, duboko u meni. Nisam naučio da se izborim za ono što mi pripada i to me je...
Od troje djece, on je bio najmlađi. Sticajem okolnosti njegove dvije starije sestre poslije
nesretnog rata otišle su daleko iz Bosne, zasnovale porodice i ostale tu živjeti, a on
je ostao sam sa starom majkom. Otac je bio davno umro, još mnogo prije rata. Od njega
mu je ostala mala radnja za popravku kućanskih aparata, a on nastavio porodičnu tradiciju.
Jednog dana majci reče:
- Majko, ja bih se ženio. Djevojka je sa sela. Lijepa je i vrijedna. Iz poštene je kuće, a
meni je to najvažnije.
Majka ga je gledala na trentak. Potom je dohvatila cigarete sa stola i jednu zapalila,
zagledavši se u neku nevidljivu tačku. Trajalo je to neko kraće vrijeme, a onda je napokon
progovorila :
- Dovedi je sine, napravit ćemo pravu svadbu.
On je osjetio...
Lana je otvorila oči. Sunčeva svjetlost već je uveliko bacala svoje svijetle sjene po
zidovima spavaće sobe. Druga strana kreveta bila je prazna, ali je odisala toplinom.
Čaršaf je bio zgužvan, a na jastuku je bilo blago udubljenje. Bosih nogu, uputila se
prema dnevnoj sobi. Njen muž Emir već je bio budan, a pred njim na stolu bila je velika
džezva i dvije šoljice za kafu sa cvjetnim motivima.
-Dobro jutro Lana,- nasmiješio se kad ju je ugledao.
-I tebi Emire,-promrmljala je Lana.
Sjela je preko puta njega, privukla džezvu i u šoljicu nasula kafu.
Za razliku od Emira koji je odmah nakon buđenja bio dobrog raspoloženja i spreman
za nov idan, Lana nikako nije bila jutarnji tip. Trebalo joj je najmanje sat vremena da
profunkcionira. No...
"Planinska ruža" - scenario za priču.
Lyra je naizgled bila sasvim obična devojka. Živela je na veoma
nepristupačnim mestu planinskog masiva u današnjem vremenu..
Nikad nije imala kontakt sa civilizacijom, kao što su mobilni telefon,
kompjuter i slično. Slušala je dedine priče o gradovima ali u njima
nikad nije bila.Roditelji su joj stradali u snežnoj lavini, pa ju je
odgojio deda. Zbog godina sve se teže kretao pa je Lyra brinula o
njemu i o kući.
Kad bi imala vremena i kad bi bilo lepo vreme koje se veoma često
menjalo u planini, šetala bi prirodom i družila se s divljim životinjama
koje se nje uopšte nisu plašile već znatiželjno prilazile. Kod kuće,
Lyra je po ko zna koji put čitala jednu malu biblioteku od pet-šest
prastarih...
Da li se ikad setimo trogodišnjeg, okrvavljenog dečaka iz ratne Sirije
i njegovih, par trenutaka pre smrti reči "Sve ću da vas tužim Bogu"?
E... izgleda da nas je tužio...
I ne samo on...
"Sve ću da vas tužim Bogu"...
Koliko je potrebno puta ponoviti ovu rečenicu da bismo svaki put dospevali
u njeno sve dublje značenje i da bismo, prestrašeni sasvim, dospeli do njenog
najdubljeg smisla?
Bože, zar je ovaj dečak morao da ode na nebo da bi ti ispričao koje zlo vlada
svetom i ljudima? I, koliko je posle njega još miliona dece otišlo na nebo i
reklo ti kakvi su ljudi?
Prema apokalipsi koja nadire, izgleda da su nas sva deca tužila Bogu...
💔💔💔
Sine Mišo, ja ne viđe na svijet veće budale, da više radi protiv sebe, do tebe :mrgreen:
Doći će dan,
sudi će tvojem životu
i biće brzo.
Osetićeš hladnu oštricu noža
naježiće se uvela koža,
u plamenu vatre
telo će ti goreti,
a ubrzo i prah
vetar će odneti.
Nestat će tvoja lepota,
tvoj će otisak da ćuti,
u poslednjem činu
zemlja će da udahne
svu tvoju veličinu,
dobro ili loše
kad budeš pao
ostaće samo ono što si drugima dao.
Sujeta potajno
uguši će plamenom
tvoju izgubljenu dušu.
Čarobnjak je opalio oprugu i fliperska loptica je poletela na vrh a potom se odbila o graničnike koji su je federima bacali levo desno otkucavajući deset poena po udaru. Kakva lucidna igra pomislio je a onda rukom udario fliper pažljivo tako da on ne titlira. Loptica je imala konstantnu težnju da ga prođe, da ga pobedi da ga ponizi.. on se zapravo sve vreme samo tu branio.. ali kapija je bilo svuda i sve je oko njega svetlelo i nije mogao da isprati kuda je sve ta loptica letela. Evo ga odskočni prag. Grrr, ode loptica na novi nivo. Tu je trebalo poskidati tri kartice. Eh, ispade.. i evo već je sve preusmereno ka sporednom izlazu.. kako li se samo tako brzo loptica našla tu. Prolete loptica, ništa on tu nije mogao. Samo je prošla pored...
...
Borovi su planinske masline
Pokraj starog bora
u pozi Gautame
sklopljeno ruke cute
u tom su razgovoru
same
Prolaze kolone mrava kao u
mimohodu
okrecu se i poklone
nesto sto je strano
rodu njihovome
Osjecam proboj
moga Sunca
i zraka mu dvoboj
spusta se oko mi
srca
Iz spustenih grana
kaplje svjetlost
...kaplje oko rana
sto rastu kao u aprilu
cupaju bole i tako ...
u svom stilu...
Није баш згодно да се вијамо по Character Mapi Windowsa, па сам помислио да је овде згодно место да се напабирче сви словни знакови који су потребни за преписивање текстова написаних на старословенском језику српске редакције, српскословенском и рускословенском језику српске редакције, славјаносербском.
У овом се напору надам да се варваронагињућа Администрација неће опет о ме огрешити као што су то учинили када су на све текстове форума применили филтер који је из свих мојих објава уклонио латинични јат, испеглавши га латиничним симболом е. https://forum.krstarica.com/threads/kako-se-cita-mrkaljev-jat.861781/
Елем, коме треба, одавде може да ископира знакове за преписивање старих српских текстова, а ја ћу списак постепено...
“Kada me tuga napadne, ja je zagrlim čvrsto, time je zbunim i ona me ostavi na miru.
Dakle, zagrljaji su uvijek ispravna stvar”.
Tuga, ta paučinasta emocija skrivena iza osmeha, steže nas i davi, izbija nam dah i boli nemerljivom jačinom. Nosimo je kao teret, borimo se sa njom, zadaje nam udarce i grlimo je kao spas. Saživimo se sa njom i onda nas pusti, ostavi, nestane i vrati se bez najave, udari nas kao teška hladna zimska kiša, zaledi nas u momentu, vraća se kao bumerang i sigurna je kao godišnje doba, neminovna je.
U tuzi tražimo spasenje, grlimo je i stežemo iako nam zadaje bol. Ona nam je skrovište gde se krijemo od sebe samih. Za nju krivimo sve.
Boli i menja nas. Menja nas iz korena i bez obzira što je krijemo iza osmeha ona...
Napolju je padao čisti bijeli snijeg. Damir se pripremao za noćnu smjenu. Radio je kao
poslovođa u firmi koja se bavila proizvodnjom namještaja.
-Ljubavi, da ti zapakujem piletinu za večeras ako budeš gladan,- bila je to Selena koja
se oglasila iz kuhinje.
-Može,- čuo se Damirov glas iz predsoblja u kojem je navlačio zimsku pernatu jaknu.
Sačekao je minut da Selena donese vrećicu sa hrskavom pohovanom piletinom čiji se
ugodni miris širio po njihovom malom stanu. Damir je obožavao Seleninu kuhinju. Bila
je pravi virtuoz u kuhanju, kreativna, maštovita i uvijek u potrazi za novim receptima.
Imala je izvrstan osjećaj za okuse i mirise, a sve što je pripremala bilo je uvijek jako
ukusno. Kuhanje je za nju bilo više od puke pripreme hrane...