Марко је убио Мусу захваљујући јуначкој срећи. Јуначка срећа, и срећа уопште, је особина који су наши перцепирали другачије наго ми данас, и сматрали су је квалитетом у рангу храбрости, мудрости итд. "Што сам данас њега погубио/то је срећа јуначка донела", итд.
Такав јунак, срећни јунак, био је Одисеј. Срећа је његова главна одлика. Поред тога што му помаже богиња Афродита, чији је миљеник.
Подсетимо се како је Марко погубио Мусу: тако што, након што је већ био поражен у двобоју, појавила се вила Равијојла и подсетила га на "гује из потаје" тј на скривени нож. Дакле, Марко је је победио захваљујући срећи, помоћи божанства и завршава са "Аој мени до Бога милога/ где погубих од себе бољега".
Ово је екстремно важно, јер је Марко епски јунак који очигледно чува успомену на неког старијег јунака српске (и не само српске) традиције, јунака у којем се препознају они елементи које је имао Одисеј у традицији античке Грчке.
Узгред, у овој народној песми се препознаје поштовање које је народни певач имао према прецима данашњих Албанаца, јер Муса је "Арнаут". Исто поштовање које је према њима исказивао, рецимо, и Марко Миљанов, а о шта смо се ми, то јест наши стари, оглушили.
Пардон за дигресију.
