Šopenhauer - Svet kao volja i predstava

[Transcendental]

Ti dečko nisi ni ČITAO Hegela, a se.reš ovuda po njemu, ni tvoj forumski idol takođe nije čitao Hegela.
Bitno da je Šopenhauer rekao da je Hegel sran.je i vi odma kao papagaji ponavljaj za Šopenhauerom.

.....

 

[Dragoljub69]

Idi, Krispine, dosadna vasko, bas me nasmeja. A, vidim, copor ti bas lezi. Ko ona vojvodjanska kera, kad cuje druge pse da laju i ona pritrci da se pridruzi lajanju, i to se trudi bas da se istakne. Ali pas laje, vetar nosi...

Moraćeš da izabereš između vaske,psa i argumenta...
Ustvari-ne moraš ti ništa,nije ni važno...
Tvoji argumenti kao i Ozijevi iz davne istorije-nas nekoliko smo za tebe
nedostižna futura...

 

[oziman]

Niti je prostor tako stran našoj prirodi kao što mi to zamišljamo, niti je materija tako potpuno rasprostrta u prostoru kao što to naša inteligencija i naša čula predstavljaju.

Bergson

Наша садашњост је сензорно моторна. Оно што је на њој сензорно јесте представа, оно што је на њој моторно јесте воља.

Једино у чистој чулности када замислимо неки геометријски облик имамо посла са чистом представом.

Једино можда у оним моментима естетске контемплације када се на тренутак стопимо са мелодијом... имамо посла са чистом динамиком, правим трајањем ... вољом.

Овако, наша стварност је измешана вољом и представом.

Узмимо дрво на пример: Његов облик је представа ,слика док његова животна сила, раст, делатност, трајање... јесте воља.

Његов облик сазнајемо интелигенцијом тј опажањем. Његову вољу интуицијом.
Интелигенција и интуиција. То су две моћи којима сазнајемо две метафизичке силе, напрегнутост и отпуштеност, синтропију и ентропију метафизичке воље..ма шта она била по себи.

Али пустимо дрво и узмимо себе.

У сваком тренутку имамо посла са сликом нашег тела, тј представом.Њу добијамо опажањем значи интелигенцијом. Али у исто време имамо посла и са вољом, са делатношћу тог тела коју достижемо интуицијом у самосвести..као своју вољу, као своје ја.

Ово може постати јасно ако се сетите оних ситуација у животу које су због своје интензивности или опасности изазивале осећања која у обичном свакодневном животу не примећујемо на тај начин. Изазивале извесну поделу личности на гледаоца и на ,кажимо, глумца у представи. То је оно као да гледаш себе са стране шта ти се дешава.
Те ситуације су добре да нас подсете на нешто што је заправо стално присутно. На вољу и представу. Јер ми смо како воља тако и представа. Животна сила заробљена у вртлог нужности. Животна сила је елан витал, нужност је материја.

Материју сазнајемо интелигенцијом, животну силу интуицијом.

Две различите моћи духа усмерене на две појаве из метафизичког света. Усмерене на заспалог "бога" и оно што је остало од његове виталности. Усмерене на представу и вољу.

 

[oziman]

Само да напоменем што се тиче претходног поста, да се десио цео низ синхроницитетних дешавања да би ми разјаснио питања која сам поставио, то јест да би ме подсетио на одговоре.

Мислим да када се бавимо темама које додирују суштину света и живота цео универзум одговара. А када се бавимо неким баналностима цео универзум поставља препреке.

 

[Dragoljub69]

Pošto sam stalno mislima u skladu s postojanjem,ovo šarenilo postova i raznih mišljenja,a da ne govorim
o nebulozama i glavinjanjima oko mene u realu,predstavljaju mi kišu slame i sena kojim pokušavaju
nemisleći da me zatrpaju s gornjih spratova...A ja ipak gledam i zvezde ,a i sitne probleme,drveća,
ruža u dvorištu,oraha,mojih džumara,dece,vece,vas na forumu,onih kleptomana s tv...
Bolja situacija kad se nađem na reci...

 

[znatizeljni mislilac]

Наша садашњост је сензорно моторна. Оно што је на њој сензорно јесте представа, оно што је на њој моторно јесте воља.

Једино у чистој чулности када замислимо неки геометријски облик имамо посла са чистом представом.

Једино можда у оним моментима естетске контемплације када се на тренутак стопимо са мелодијом... имамо посла са чистом динамиком, правим трајањем ... вољом.

Овако, наша стварност је измешана вољом и представом.

Узмимо дрво на пример: Његов облик је представа ,слика док његова животна сила, раст, делатност, трајање... јесте воља.

Његов облик сазнајемо интелигенцијом тј опажањем. Његову вољу интуицијом.
Интелигенција и интуиција. То су две моћи којима сазнајемо две метафизичке силе, напрегнутост и отпуштеност, синтропију и ентропију метафизичке воље..ма шта она била по себи.

Али пустимо дрво и узмимо себе.

У сваком тренутку имамо посла са сликом нашег тела, тј представом.Њу добијамо опажањем значи интелигенцијом. Али у исто време имамо посла и са вољом, са делатношћу тог тела коју достижемо интуицијом у самосвести..као своју вољу, као своје ја.

Ово може постати јасно ако се сетите оних ситуација у животу које су због своје интензивности или опасности изазивале осећања која у обичном свакодневном животу не примећујемо на тај начин. Изазивале извесну поделу личности на гледаоца и на ,кажимо, глумца у представи. То је оно као да гледаш себе са стране шта ти се дешава.
Те ситуације су добре да нас подсете на нешто што је заправо стално присутно. На вољу и представу. Јер ми смо како воља тако и представа. Животна сила заробљена у вртлог нужности. Животна сила је елан витал, нужност је материја.

Материју сазнајемо интелигенцијом, животну силу интуицијом.

Две различите моћи духа усмерене на две појаве из метафизичког света. Усмерене на заспалог "бога" и оно што је остало од његове виталности. Усмерене на представу и вољу.

Individualno ja i metafizicko ja, dva ja koje je zapravo jedno al nije ni jedno posto jednina i mnozina tu ne vazi.

 

[JA KOJI JESAM]

Pošto sam stalno mislima u skladu s postojanjem,ovo šarenilo postova i raznih mišljenja,a da ne govorim
o nebulozama i glavinjanjima oko mene u realu,predstavljaju mi kišu slame i sena kojim pokušavaju
nemisleći da me zatrpaju s gornjih spratova...A ja ipak gledam i zvezde ,a i sitne probleme,drveća,
ruža u dvorištu,oraha,mojih džumara,dece,vece,vas na forumu,onih kleptomana s tv...
Bolja situacija kad se nađem na reci...

Ja ti i rekoh već ranije: "Idi na pecanje!"

 

[Dragoljub69]

Ja ti i rekoh već ranije: "Idi na pecanje!"

Dodaj malo više kompetencije rečenici...
(Pošto ti autoritet otšo po q...)

 

[muzjak]

Ti dečko nisi ni ČITAO Hegela, a se.reš ovuda po njemu, ni tvoj forumski idol takođe nije čitao Hegela.
Bitno da je Šopenhauer rekao da je Hegel sran.je i vi odma kao papagaji ponavljaj za Šopenhauerom.

Tako rekao Šopenhauer?! Ne mogu da verujem. Al ko ih ebe, ja sam merilo sveta i bitno je šta ja mislim.

 

[Transcendental]

Tako rekao Šopenhauer?! Ne mogu da verujem. Al ko ih ebe, ja sam merilo sveta i bitno je šta ja mislim.

Na prvom mestu je bitno da MISLIM.
a da bi mislio moram imati predmet mišljenja.
Ne mogu misliti o Hegelu, ne daj bože vrednovati ga, ako ne znam ni o čemu se radi.
Valjda se slažemo tu.

 

[znatizeljni mislilac]

Tako rekao Šopenhauer?! Ne mogu da verujem. Al ko ih ebe, ja sam merilo sveta i bitno je šta ja mislim.

Ne nego je kreptoman rekao da ja to govorim zbog Sopenhauera sto nema veze sa mnom nego sa njegovim frustracijama..

 

[Transcendental]

Ne nego je kreptoman rekao da ja to govorim zbog Sopenhauera sto nema veze sa mnom nego sa njegovim frustracijama..

Koje si ti derište, strašno

 

[muzjak]

Na prvom mestu je bitno da MISLIM.
a da bi mislio moram imati predmet mišljenja.
Ne mogu misliti o Hegelu, ne daj bože vrednovati ga, ako ne znam ni o čemu se radi.
Valjda se slažemo tu.

To nisam ni sporio.

 

[muzjak]

Koje si ti derište, strašno

To je subjektivno mišljenje (osećaj) u okviru tvoje predstave. Ili ako hoćemo preciznije to je tvoje subjektivno mišljenje u okviru moje prestave.

 

[Transcendental]

To je subjektivno mišljenje (osećaj) u okviru tvoje predstave. Ili ako hoćemo preciznije to je tvoje subjektivno mišljenje u okviru moje prestave.

Valjda je prvi ukaz da je stvarnost onakva kakvom se prikazuje to što postoji intersubjektivno slaganje o predmetima koji se nalaze u različitim predstavama.
Ako ja vidim drvo i ti vidiš drvo, po svoj prilici drvo se tu nalazi zapravo.
To kakvo je drvo kad ga niko ne gleda ne bi trebalo da nam bude briga jer sa tom "stvarnošću" mi ne dolazimo u kontakt po prirodi stvari.
Kao što rekoh, zaključak je relevantan filozofski jer pokazuje jedan momenat razvoja sposobnosti filozofske samoanalize, momenat prelaska na novi nivo mišljenja o mišljenju i njegovim mogućnostima, odnosno, nemogućnostima. Ali zaglaviti čitavu filozofiju u toj tački i reći "kraj", to osuđujem, a što je praksa na ovom pdfu.
Pritom vidim ogromnu količinu licemerstva jer su ljudi sposobni da mere svaku reč kada im je neko trn u oku, a njihove metafiizčke dubioze su apsolutno prihvatljive.

- - - - - - - - - -

Moj post ima manje veze sa tvojim, a više sa temom.

 

[oziman]

Valjda je prvi ukaz da je stvarnost onakva kakvom se prikazuje to što postoji intersubjektivno slaganje o predmetima koji se nalaze u različitim predstavama.
Ako ja vidim drvo i ti vidiš drvo, po svoj prilici drvo se tu nalazi zapravo.

Не значи већ то казује да је оно што зовемо дрво, моја представа и да нешто слично тој слици постоји и у представи неког другог.
Јер и ти други једино сведоче о својим представама а не о ствари по себи која је изван моје тако и изван свачије представе.
Ставр по себи је оно што је по себи а не у нечијој представи било чијој.

тo kakvo je drvo kad ga niko ne gleda ne bi trebalo da nam bude briga jer sa tom "stvarnošću" mi ne dolazimo u kontakt po prirodi stvari.

Кажеш не би требало да нас је брига. Само наслутити да стварност није оваква какву је опажамо. Знати апсолутно шта она није изван представе иако не знамо шта јесте.
НЕМА ВЕЋЕГ ЗНАЊА ОД тога у историји човечанства. Када би се оно могло пробити до свести већине људи то знање би ослободило човечанство прво религије, а онда научних материјалситичких догми. Да не говорим о суштинској промени гледања на живот и свет.

И то је теби неважно знање?

 

[znatizeljni mislilac]

To kakvo je drvo kad ga niko ne gleda ne bi trebalo da nam bude briga jer sa tom "stvarnošću" mi ne dolazimo u kontakt po prirodi stvari.

Pa jesi ti naucnik ili filosof? Jel planiras da seces to drvo pa nalozis vatru ili imas neke druge ciljeve koji se ticu individualne volje ili te mozda zanima sustina?

 

[Transcendental]

Не значи већ то казује да је оно што зовемо дрво, моја представа и да нешто слично тој слици постоји и у представи неког другог.
Јер и ти други једино сведоче о својим представама а не о ствари по себи која је изван моје тако и изван свачије представе.
Ставр по себи је оно што је по себи а не у нечијој представи било чијој.

Što nije bitno jer ti ne funkcionišeš u svetu stvari po sebi već u onome što nazivamo objektivni svet. Stvar po sebi je nešto sa čim ne dolaziš u neposredni kontakt već samo posredno kroz filter percepcije i samo tako spoznaješ nešto.
Na kraju krajeva, nije pogrešno zaključiti i da ono što ti dobijaš od predmeta zapravo jeste na neki način imanentno predmetu, a što utiče na tvoju svest da ga percipira na takav i takav način. Sve crvene stvari imaju zajedničku karakteristiku i mi to nazivamo crvena boja. Bespotrebno je komplikovanje stvari kada insistiraš na tome da nije to crvena boja već nešto što se u svesti objektivizuje kao crvena boja.

Кажеш не би требало да нас је брига. Само наслутити да стварност није оваква какву је опажамо. Знати апсолутно шта она није изван представе иако не знамо шта јесте.
НЕМА ВЕЋЕГ ЗНАЊА ОД тога у историји човечанства. Када би се оно могло пробити до свести већине људи то знање би ослободило човечанство прво религије, а онда научних материјалситичких догми. Да не говорим о суштинској промени гледања на живот и свет.

Nije tačno da te oslobađa religije jer da je tako ti onda ne bi bio religiozan (što ti se omakne sporadično, a ja se potrudim da ti skrenem pažnju na te tvoje "hrišćanske" momente).
Naučne, materijalističke dogme samo su dogme ako ih tako prihvataš, inače je nauka prilično rigorozna kad je u pitanju dokazivanje. To što ti odbacuješ indukciju kao logički metod je udaranje samog sebe u stomak, jer odbacuješ način na koji i sam razmišljaš i dolaziš do znanja.
Cepidlačiti oko toga kako je to problematično i samim tim nebitno nema smisla jer praksa ipak pokazuje konstantnost nekih stvari. I mislim na veoma velike vremenske okvire. Indukcija ne maši i zato je "opstala" kao način zaključivanja.

To znanje je (relativno) bitno - a nipošto nije vrh ledenog brega, pre neki sićušni komadić istog

 

[znatizeljni mislilac]

"hrišćanske" momente

Hriscanstvo? Mislis budizam?

 

[Transcendental]

Kako ide Hegel?

 

[znatizeljni mislilac]

Kako ide Hegel?

Autobusom, bole ga noge.

 

[Transcendental]

Ok, izigrao si se, sad napusti temu.

 

[Dragoljub69]

Za idealiste važi da presipaju "stvar po sebi" iz šupljeg u prazno...
(ybg-to je moja predstava te filozofije o predstavama...)

 

[guest 135511]

"hrišćanske" momente).

осврнућу се само на ово, не и на остатак текста, јер је некако миљама далеко од истинског разумевања . поготову кад кажеш да ми не функционишемо у ствари по себи, већ у објективном свету, то једноставно није тачно - ми све време функционишемо у ствари по себи, јер је наше унутрашње биће сама та ствар по себи, ми никад стварно ни не можемо бити "одвојени" од ствари по себи; све радње, па и читав објективни свет извире из нашег унутрашњег бића, једино што функционише у објективном свету је наше тело, само такође објекат, које реагује са другим објектима, и тако даље, бла бла

елем, што се хришћанских момената тиче - мењаш тезе.
не ради се о томе да је неко латентни хришћанин али се крије иза филозофије, већ се ради о томе да је сама суштина хришћанства езотерична, и као таква - представља исту истину коју филозофија излаже у складу са својим методама. зато се једно зове езотерија, а једно филозофија, је л да? религија би већ била езотерија + процедуралне/институционалне ствари.

једино на основу филозофског знања можеш на прави начин и разумети библијске метафоре, без тога, разумевање истих остаје на неком интуитивном, емоционалном, евентуално уметничком, али и даље несвесном нивоу. али тек са знањем и освешћивањем оне добијају праву снагу, добијају своју реалност. што никога не чини хришћанином.. ја у својој соби преко зида имам исписан један део из Библије (коју обожавам да читам и увек читам - Нови завет наравно, Стари је безвредан у том смислу).

Love is patient, love is kind. It is not jealous, [love] is not pompous, it is not inflated, it is not rude, it does not seek its own interests, it is not quick-tempered, it does not brood over injury, it does not rejoice over wrongdoing but rejoices with the truth. It bears all things, believes all things, hopes all things, endures all things. Love never fails.

да ли сам ја због овога хришћанин? далеко од тога то што је хришћанство нешто препознало на интуитивном нивоу изложило у виду довољно уметнички и етички вредне метафоре да се нађе на мој зиду - не чини ме хришћанином

у том смислу - вредност овог библијског "исечка" је неизмерна, и хришћанство нема право да га присвоји само за себе.

 

[muzjak]

Kao što rekoh, zaključak je relevantan filozofski jer pokazuje jedan momenat razvoja sposobnosti filozofske samoanalize, momenat prelaska na novi nivo mišljenja o mišljenju i njegovim mogućnostima, odnosno, nemogućnostima. Ali zaglaviti čitavu filozofiju u toj tački i reći "kraj", to osuđujem, a što je praksa na ovom pdfu.
Pritom vidim ogromnu količinu licemerstva jer su ljudi sposobni da mere svaku reč kada im je neko trn u oku, a njihove metafiizčke dubioze su apsolutno prihvatljive.

Nije čutava filozofija zaglavljena. Ali jeste sfera u kojoj se došlo do samog kraja. Jedini praktični značaj te filozofije je osvestiti (shavatiti) ono o čemu ona govori.
Metafizičke dubioze bi bile kada bi neko rasparavljao o suštini metafizičkog. Izrazom metafizički se izražava samo ono što je van domena naše spoznaje, a što se sa sigurnošću može tvrditi da postoji van našeg saznanja. Eto samo toliko da se može reći da to metafizičko nije ništa, već da je nešto u čemu se odvijaju neki nama nepoznati procesi koji su izvor našeg duha. Pa onda možemo reći da postoji taj metafizički deo, mi kao posledica i naša predstava koju doživljavamo. Mi čak ni za sopstveni duh ne možemo tačno reći šta je, ali svojim konstatovanjem sebe on postaje nesporan. A šta tek možemo reći o metafizičkom - skoro ništa.