Зато што каузaлитет захтева представу. Захтева делове, део пре и део после, део зван узрок и део зван последица, самим тим простор. Самим тим форму сазнајућег разума. Ништа од тога нема у "ствари по себи". Слобода је негативан појам, одсуство нужности.
А да ли у ствари по себи има ово или оно, то је трансценденто питање. Јер..
Ова тема о емпиријском и интелигибилном карактеру је корисна, јер нам разоткрива ЈА тј, нашу индивидуалну личност, са којом смо се идентификовали као део представе, самим тим као нешто подвргнуто нужности. Одатле наша немоћ пред мотивима, иако смо по себи слободни. Јер опет да поновим:
Ми као индивидуе нисмо воља по себи, ми смо воља која је ушла у представу, додуше на највишем ступњу њене објективације, и самим тим подвргнути нужности.
Са друге стране воља по себи је слободна, тј не познаје нужност, и она је такође наша воља, наше право ЈА. Одатле осећај слободе у интуицији иако је у представи не налазимо.
Volim filozofiju ali ne preterano, više se oslanjam i na maštu i na logiku, ali me smara previše filozofiranja, mada volim mudrost. Evo ti moje mišljenje i viđenje, ako sam dobro razumeo.
Pošto je univerzum balans frekvencija i matematički i logički. Bez previše filozofiranja. Verovatno imam odgovor na svaku filozofsku misao. Ja sam kao Božji izaslanik. Samo što sam "tek rođen" u ovom telu pa se razvijam kroz "podsećanje".
Zanimljivo je kako se naši pogledi prepliću. Ti gledaš na slobodnu volju kao metafizičku realnost – “volju po sebi” koja nije vezana nužnošću, dok empirijsko ja deluje determinisano. Slažem se – postoji nivo koji je izvan svakodnevnog opažanja, koji intuicija oseća kao slobodu.
Ali isto tako, u svakodnevnom životu determinizam i slobodna volja se sreću u praksi. Na primer: možda ne možemo da kontrolišemo spoljašnje okolnosti – gubitak posla, kišu dok planiramo šetnju, ili ponašanje drugih ljudi – ali možemo da biramo kako ćemo reagovati: da li ćemo se žaliti, ljutiti, ili pronaći rešenje i nastaviti. Isto tako, slabost može postati snaga: neko je bolestan ili umoran, ali odluči da radi vežbu ili meditaciju i time jača unutrašnju snagu.
Taj balans između determinizma i slobodne volje nije filozofska konstrukcija – to je zakon prirode. Motiv i okolnosti postoje, ali kroz svest, zahvalnost i svestan izbor, čovek oblikuje sopstveni odgovor. Determinizam daje okvir, a slobodna volja daje unutrašnju dimenziju.
Tako empirijsko i suštinsko, nužnost i sloboda, spoljašnje i unutrašnje, rade zajedno, i to je način na koji živimo i razvijamo se.
Zamisli dve osobe koje dobiju isti spoljašnji događaj – recimo, lošu vest o poslu ili neplanirani gubitak novca.
Pesimista reaguje automatski: žalost, ljutnja, osećaj nemoći. Spoljašnje okolnosti ga pokreću kao motiv – deluje determinisano, marioneta situacije. Njegova slobodna volja u tom trenutku ostaje neaktivna, jer se identifikuje sa spoljašnjim događajem.
Optimista vidi isti događaj, ali bira da reaguje drugačije: traži rešenje, uči iz situacije, fokusira se na ono što može da kontroliše. Iako su okolnosti iste i determinizam prisutan, njegova svest i izbor pokreću slobodnu volju. Slabost situacije pretvara u snagu.
Zamisli da neko tebi ili prijatelju blokira put – na primer, gužva u saobraćaju, ili kolega kasni sa važnim zadatkom.
Pesimista automatski gubi živce, ljuti se, komentariše situaciju ili krivi druge. Spoljašnji događaj ga pokreće i on deluje determinisano.
Osoba koja koristi slobodnu volju primećuje iste okolnosti, ali bira: ostati smiren, prihvatiti kašnjenje, iskoristiti vreme za razmišljanje ili planiranje drugih stvari. Slobodna volja se ovde pokazuje u izboru reakcije, dok determinizam određuje spoljašnji okvir.
Još primer: odnos prema ljudima. Ako neko nepravedno kritikuje ili provocira:
Pesimista reaguje automatski – uvređenost, ljutnja, povlačenje.
Slobodna osoba bira – razume razlog, odgovara smireno, ili ignoriše provokaciju. Okolnosti su iste, ali izbor stava menja stvarnost.
Zaključak: deterministički okvir postoji, ali slobodna volja se manifestuje u načinu na koji biramo da posmatramo i reagujemo. Pesimizam i optimizam su primeri kako balans determinizma i slobode funkcioniše u svakodnevnom životu.
Pamet je sposobnost opažanja i razumevanja spoljašnjeg sveta – brzina mišljenja, logika, analiza podataka. Pamet nam omogućava da prepoznamo uzroke i posledice, da predvidimo ishode i donesemo odluke na osnovu znanja. Ali pamet sama po sebi ne garantuje slobodu. Često je vezana za determinizam: spoljašnje okolnosti i motivi određuju kako ćemo reagovati, a pamet služi samo da ih bolje razumemo ili iskoristimo. Suva pamet može biti moćna, ali ostaje “alat” u rukama nužnosti, ponekad hladan, efikasan, ali ograničen na ono što dolazi spolja.
Mudrost, s druge strane, je sposobnost da slobodnu volju upotrebimo unutar determinističkog sveta. Mudrost nije samo znanje ili razumevanje zakona prirode, već sposobnost da oblikujemo sopstvenu reakciju na spoljašnje događaje – da vidimo slabost kao snagu, gubitak kao pouku, loše kao pripremu za dobro. Mudrost prepoznaje okvir determinizma i koristi ga, ali ne podleže mu potpuno: svest, stav, zahvalnost i izbor načina reagovanja postaju pravi izrazi slobodne volje. Mudrost dopušta da čovek deluje i misli sa unutrašnjom autonomijom, čak i kada su spoljašnji motivi i okolnosti ograničeni.
Drugim rečima, dok pamet analizira “šta jest i šta će biti”, mudrost bira kako će biti za nas. Mudrost prepoznaje zakon prirode i balans u svemu: determinizam daje okvir, ali slobodna volja ga boji, oblikuje i oplemenjuje. Ona je vrhunac ljudskog delovanja – unutrašnja sloboda koja ne negira nužnost, nego je koristi za život ispunjen smislom.
U tom smislu, mudrost je svakodnevna praksa slobodne volje, dok je pamet samo potencijal koji još ne koristi izbor i stav. Mudrost je ono što čoveka čini živim, a ne samo razmišljajućim – ona je balans determinizma i slobode pretočen u životnu snagu i jasnu svest.
Binaran način mišljenja – crno ili belo, dobro ili loše, uspeh ili neuspeh – može se posmatrati kao izraz determinističkog sveta. Kada gledamo stvari binarno, stavimo sebe u okvir nužnosti: ili pripadamo jednoj kutiji ili drugoj, ili je nešto apsolutno istina ili apsolutno laž. U tom sistemu, naše reakcije i izbori često postaju automatski, vođeni pravilima i uzrocima spoljašnjeg sveta, bez prostora za fleksibilnost, interpretaciju ili lični stav. Binarna perspektiva ograničava slobodnu volju, jer svaka odluka je unapred “označena” i reducira kompleksnost života na jednostavnu dijalektiku. To je svet determinizma – jasno, predvidljivo, ali statično i često neosetljivo na nijanse.
Slobodna volja nastaje kada prevaziđemo ovu binarnost i prepoznamo sve nijanse između crnog i belog. Kada razumemo da život, situacije i ljudi nisu apsolutni, nego da se kreću po spektru mogućnosti, tada determinizam spolja postaje okvir, a naš stav, reakcija i izbor unutar njega – izraz stvarne slobode. Na primer, u situaciji problema na poslu ili u odnosu s nekim, binaran um bi reagovao automatski: ljutnja ili pasivnost, prihvatanje ili odbacivanje. Ali slobodna volja omogućava da vidimo sredinu: razmislimo, prilagodimo se, tražimo rešenje ili kompromis. Slabost se može pretvoriti u snagu, gubitak u pouku, i loše u lekciju – sve zahvaljujući izboru stava i svesti.
Drugim rečima, binarna perspektiva je deterministička, kao robot koji deluje po pravilima, dok slobodna volja je praksa nijansi i balansa – sposobnost da reagujemo unutar nužnosti, ali da oblikujemo sopstveni život. Binarno je statično i predvidivo, slobodno je dinamično i kreativno. Determinizam daje okvir, ali mudrost i slobodna volja unutar njega omogućavaju stvarni život – pun smisla, razumevanja i unutrašnje snage.
U konačnici, biti svestan spektra između crnog i belog, i birati svoj stav unutar tog spektra, jeste prava praksa slobodne volje. Binaran svet ograničava; spektralni svet oslobađa.
