Već smo ovde više puta kritički obradili jedan popularni mit koji su izmislili i raširili određeni istaknuti pripadnici srpske autohtonističke škole; da je Berlinski kongres 1878. godine u apsolutno ikakvom (pa makar i posrednom) smislu presudno uticala da se ovde nešto po tom pitanju promeni. Takođe smo uspešno pobili široko rasprostranjene zablude kod domaćih autohtonista da je, tobože, tek u XIX stoleću bilo došlo do oblikovanja i učvršćivanja narativa o doseljenju Srba, citiranjem Jovana Rajića (1726-1801), Pavla Julinca (1732-1785) i grofa Đorđa Brankovića (1645-1711). Povodom ovog beogradskog Sajma knjiga, na moje veliko zadovoljstvo (oduševljenje, zapravo),
konačno je priređena i objavljena i
Istorija srpskog naroda od
Simeona Piščevića (1731-1797), jednog od najčuvenijih Srba XVIII stoleća, a koji je, nažalost, sve do ove godine bio široj javnosti gotovo isključivo poznat (u književnom kontekstu) po svojim
Memoarima.
Pogledajte prilog 514696
Piščević govori o srpskoj i slovenskoj istoriji od vremena života Isusa Hrista, ali povest Srba na ovim područjima započinje od vremena cara Iraklija (610-641). On kaže da je drevna pradomovina Slovena u Aziji, prostirući se na zapad sve do Kaspijskog jezera i Crnog mora. Za Srbe, konkretno, za koje kaže da su od najstarijih davnina nosili to ime i bili najznačajnije slovensko pleme, tvrdi da je njihova najstarija pradomovina bila ušća reke Volge na obalama Kaspijskog mora, gde su živeli zajedno sa Asturganima i Bugarima. Piščević opisuje kretanja na zapad tokom prve godine pre Hrista i detaljno poreklo i nastanjivanje Poljaka, Zakarpatja, Slovaka, Čeha, Pomoranije i dr., te seobe sve do Potisja. Naracija dovodi do srpskog kneza Lavrite (za njega, inače, Piščević smatra da je prvi srpski vladar i verovatno otac dvojice braće, od kojih je jedan doveo Srbe na Balkansko poluostrvo) koji je ratovao protiv Avara 582. godine, a za koje kaže:
Pogledajte prilog 514692
С. Пишчевић:
Ојачавши, кренули су [Авари] на Панонију. Разорили су и опљачкали ту земљу у којој је још од времена Римског царства живео посебан народ, који су Авари покорили и сасвим уништили.
Govoreći o seobi u Hrvatsku i Dalmaciju:
Pogledajte prilog 514693
С. Пишчевић:
Староседелаца је тамо било сасвим мало, или их уопште није било. [..] Могуће је да је остао део народа који потиче још из старе Римске државе, али је њих, наравно, било врло мало. Због тираније Авара читава та бласт била је више пуста него насељена.
Potom, nešto docnije, i o sledećoj seobi i stvaranju Srbije:
Pogledajte prilog 514694
С. Пишчевић:
Илирија је у то време била потпуно разорена, а народ који је тамо живео одавно растеран, те је и од земље и од народа остало само име.
A ovako Piščević kaže i po pitanju odnosa između srpskog i ilirskog etnonima:
Pogledajte prilog 514695
С. Пишчевић:
Тако се и цео тај народ почео називати једним заједничким именом — Илири. Због тога све Србе зову и Илирима, али то је назив који су они стекли, а не њихово изворно и право име.
I tako dolazimo do, kako često biva, spoznaje da je prava istina, zapravo,
sušta suprotnost od onoga što se pokušava lažno predstaviti. Naprotiv, u XIX stoleću nije došlo do obrta po ovom pitanju, pa niti u srpskoj nacionalnoj istoriografiji, čija je stara tradicija prilično nedvosmislena. Upravo su Miloš Milojević i Sima Lazić radili na
stvaranju novog narativa, jednog koji je učenim srpskim istoriopiscima bio stran i koji nije imao korene u pređašnjoj istoriji, oslanjajući se na dela nastala pod političkim uticajem i nadahnućem Vatikama (Šižgorić, Pribojević,...). Dela vrlo uskog kruga katoličke književnosti u Dalmaciji koja su ostala vrlo ograničena na svom području i sa stavovima koji izvan 'ilirskih' poglavito primorskih krugova, nikada nisu u svetu bila prihvaćena, niti za života ijednog od tih autora, niti ikada od njihove smrti do današnjeg dana. Da ironija dostigne smehotresne razmere, upravo su srpski autohtonisti najveći kritičari Vatikana, a u isto vreme i njegovi prvoborci, Iako je Vatikan autor i krajnji proponent teze o autohtonosti Južnih Slovena, odnosno njihove veze sa predrimskim stanovništvom, on je u fikciji južnoslovenskih autohtonista, u potražnji za neprijateljem koji bi opravdao teoriju zavere, „preko noći“ pretvoren u
glavnog neprijatelja...
I to sve uprkos tome što u predmoderno vreme skoro niko nije obraćao preteranu pažnju na te tvrdnje, a koje su pravoslavnom i predhalkidonskom hrišćanskom svetu (dakle, van domašaja Vatikana) ostale i potpuno strane, jer je bila otpisivana kao propagandno štivo obojeno sanjarijama bez gotovo ikakve naučne vrednosti. Određena diskusija u predmoderno vreme o smeru doseljavanja jeste postojala istina, ali nikakve veze nije imala sa rimsko-ilirizacijskim projektom, već sa pitanjem kuda su se tačno selili Sloveni prilikom svog dolaska iz Azije, odnosno sa koje strane Crnog mora: da li iz Male Azije, ili preko Karpata (ili možda i istočnije). Kod jednog malenog broja autora prisutna je tradicija o poreklu sa one strane Bosfora, usled čega su se Sloveni širili iz smera ove strane Dunava. Za veliku većinu nije, a gotovo svi koji su ulazili u polemiku povodom ovih tvrdnji (koje se ogledaju u nekim češkim letopisima) odbacivali su tvrdnje o smeru sa juga na sever, bez obzira rade li za nekog rimokatoličkog kralja, protestantskog kneza, ruskog cara ili turskog sultana (Halkokondil, Tuberon).
Tragedja, braćo, velika tragedija. 
No, zbog malo doze humora on je jako pozitivni lik kome se sve prašta, umesto sisa koja uzima pare od naroda? Iz kog je razloga ovde toliko niski standard tolerancije? Da li zato što je autohtonista?
