Mavro Orbini: Bosanci su autohtoni balkanski narod, a Srbi došljaci iz ruskih močvara

[Kole11]

Ајде бре, немој да си неозбиљан и да бројиш палчеве.

daj mu srculence ovog puta

 

[АнаиванГорд]

Sada će ti tvoj omiljeni naučni trol objasniti zašto ovi navodi nisu tačni

A ti ćeš mu lupiti palac

Па потруди се мало, појасни шта мислиш без заједљивих коментара и можда и ти постанеш 'мој омиљени научни трол'.

 

[АнаиванГорд]

daj mu srculence ovog puta

А добро, болест се лечи ако се јавиш на време

 

[Kole11]

Па потруди се мало, појасни шта мислиш без заједљивих коментара и можда и ти постанеш 'мој омиљени научни трол'.

Ma jok, nemam te ambicije, zanima me samo trol. Da postane svestan svakog teksta koji je sada dostupan širokim masama

 

[АнаиванГорд]

Ma jok, nemam te ambicije, zanima me samo trol. Da postane svestan svakog teksta koji je sada dostupan širokim masama

Добро, онда је то нека ваша приватна прича .

 

[Pumpaj Dinstanović]

Јел овде Boffinatum Босна?

Evo kad neće Kole, ja ću.

Tako se starinski štampalo do XVIII veka malo slovo s u toj štampi. Nije to f, vidiš da nema crtice...

 

[Pumpaj Dinstanović]

objasniti zašto ovi navodi nisu tačni

A šta to nije ili jeste tačno?

 

[Kotromanicev sin]

Краљевство Словена (Београд 2016.) 157 с.

 

[leki1]

Kad pogledate fizionomiju bosnjaka videcete da su isti srbi

 

[Mrkalj]

Pošto je ova tema dosta žvakana na velikom broju različitih tema, smatram da zaslužuje zasebnu svoju. Razlog više zbog toga što postoji i generalno, u široj javnosti, jedna vrlo velika zabluda vezano za ovog dubrovačkog benediktinca, koji je objavio 1601. godine u Pezaru slavnu knjigu Kraljevstvo Slovena.

Pogledajte prilog 1272144

Ovo delo smatra se, da tako kažemo, biblijom slovenskog ilirizma. Iz istog je razloga kroz vekove bilo, pa i ostalo danas, omiljeno romantičnim pogledima na istoriju, uključujući i u Srbiji. U Srbiji čak postoji kod jedne grupice ljudi i nekakva teorija zavere da je prilikom prevoda drugog dela knjige, koje je pre oko pola veka ranije izvršio Sima Ćirković, na taj način navodno prećutano šta Orbini piše u prvom delu, odnosno kako u drugoj polovini 20. veka ne bi neko na srpskom jeziku mogao pročitati šta piše Orbin o najranijoj istoriji Slovena. Na Orbinija se, stoga, mnogi i vrlo često pozivaju i to sa puno ponosa kao jednog od prvih srbskih istoričara, ali malo ko Orbinija i čita.

No, šta piše zaista u Orbinijevom delu, po pitanju porekla Srba, konkretno? Vrlo gorak ukus nastupa kada se pojavi neko ko želi i da čita istorijske izvore, a ne samo da maše sa koricama. Na 345. str. počinje poglavlje o Bosanskom kraljevstvu.

Pogledajte prilog 1272146

Prema Orbiniju, a što posebno apostrofira i u napomeni sa strane, Bosanci potiču od drevnog naroda Tračana, iliti konkretnije od tračkog plemena Besa. Prema antičkim izvorima, tvrdi Orbini, proto-Bosanci su živeli na obalama reke Meste. Ugrubo, po tradiciji kod Orbinija, ovo bi trebalo da bude pradomovina Bosanaca:

Pogledajte prilog 1272152

Pogledajte prilog 1272156

Orbini kirtikuje one koji tvrde da su Bosanci dobili ime po reci Bosni, naprotiv, insistirajuí da je ta reka zapravo dobila ime po bosanskom narodu, tj. upravo suprotno. Poziva se na antičke autore, uključujući i Tita Livija i Strabona, te tvrdi da su drevni Besi živeli u podnožju planine Hajmos (Balkan). Jedrene su bile njihova glavna utvrda, koji se na njihovom jeziku zvao „Uškudama“, pre rimskog osvajanja. Orbini pripoveda njihovu antičku istoriju, objašnjava kako je bilo došlo do vokalne promene i tako Besi postali Bosi, od čega je dospelo ovo ime tog naroda kakvo je ostalo sačuvano do XVII stoleća, kada je Orbini pisao. Iz pradomovine su ih isterali Bugari; otišli su na zapad, prvo kontrolišući teritoriju između Save, Drine i Vardara tj. buduću teritoriju Srba. Zauzeće i bosansku oblast i to su, po Orbiniju, počeci Bosne.

Što se tiče Srba, Orbini nije prihvatao asocijaciju Srba sa drevnim Tribalima, što bi se moglo pretpostaviti po tome što je našao da ih tako naziva Laonik Halkokondil. On jasno kaže da Tribali jesu ostavili svoje potomke među Srbima, ali i Bugarima, govoreći dakle striktno o krvnom potomstvu populacije koje su asimilovali Srbi kad su se doselili na Balkansko poluostrvo. Da je to nedvosmisleno slučaj, vidi se i na str. 165 i 166, kada gvoori o Besima i Tribalima, izričito podvlačeći da su Besi zapravo Bosanci, dok je u vezi Tribala, o kojima piše mnogo više i opširnije nego o Besima, nikada ne podvlačeći njihovu istovetnost sa Srbima, nem:

Pogledajte prilog 1272161

Str. 178, na kojoj kaže da su Tribali ostavili potomke među Srbima i Bugarima (a Skiti među Bugarima i Vlasima):

Pogledajte prilog 1272167

No, kada smo prošli šta Orbini piše o poreklu Bosanaca, da vidimo šta kaže on, zapravo, o poreklu Srba? O poreklu Srba, Orbini svedoči na 68. stranici:

Pogledajte prilog 1272168

Prema Orbiniju, drevno prebivalište Srba jesu močvare u zaleđu Azovskog mora, u rejonu reke Don. To je, otprilike, ova oblast:

Pogledajte prilog 1272171


Dakle, po Orbinu, Srbi su negde u I stoleću naše ere obitavali u Sarmatiji, ugrubo u području današnje istočne Ukrajine i/ili Ruske federacije. Odatle su krenuli i podelili le se u dva smera; od jednog će završiti u Polablju i to će biti na kraju Lužički Srbi, a drugi ide na jug i to su ovi balkanski Srbi. Po ovoj tradiciji, Srbi su potom, prešašvi Karpate, izbili do IV stoleća na granice Rimskog carstva i tada ih vidimo, u vreme Konstantina Velikog, u Panoniji. Potom, negde u prvoj polovini VII stoleća, u vreme kneza Sama i Bitke za Vogastisburg, tj. u vreme romejskog cara Iraklija (610-641) ti Srbi se spuštaju dalje na jug, upadaju u Dalmaciju i zauzimaju te teritorije. Ono što je vrlo interesantno jeste koliko je ova vest komplementarna sa hronološkom datacijom seobe Srba u Spisu o narodima cara Konstantina VII Porfirogenita, koji Orbiniju barem delimično jeste bio poznat, iako ga u ovom pasažu ne navodi eksplicitno.

Pogledajte prilog 1272174

Ovu temu posvećujem genijalnoj forumašici @Сребрена koja me je i inspirisala da je otvorim. Čitao sam neke njene tekstove i mislim da se direktno nadovezuje na njenu temu, odnosno da se može smatrati nastavljačem. Mislim, naime, na njenu temu o Bosni: Локација Босне у списима Порфирогенита. Na toj temi, uvaženi forumaš je istakao da je po najstarijim vizantijskim izvorima, izvorna Bosna zapravo bila negde u Makedoniji, što kao da je na tragu teza učenih humanista o poreklu Bosanaca čija je tradicija preneta kod Orbinija; neka se izjasni da li ju je Orbini i ponukao da krene tim putem. Takođe bi bilo interesovano da čujemo njen doprinos rekonstrkciji putešestvija Srba od močvara istočne Evrope, zato što ima tu kao i svugde nejasnoća i nepreciznosti kod Orbinija.

Verujem da će tema biti interesantna i forumašima @Kole11 i @Dobri Bosnjanin a pozvani su i ostali da daju svoj doprinos

Ovde je jasno da se veza izvodi po sazvučnosti Besi:Bosna i Sarmatija:Srbija.

Nevažno i prevaziđeno.

Danas (zahvaljujući meni) znamo da Bosna (kao i fosna), Foča, Fojnica i Hvosno (metohija) imaju isti koren - hvost, s tim što sam dužan da pojasnim kako je za slučaj Bosne došlo do neetimološkog romanskog betacizma od srednjegrčkog (X)ΒΟΣΘΝΑ. Značenje je, dakle, isto kao kod Šumadije. Tako da, ono poznato geslo "u srcu Bosna u glavi fosna", ustvari, govori o istom sadržaju srca i glave.

Etimologija naziva pokrajine Bosne: nova interpretacija
Piše: Mrkalj

Naziv "Bosna" je vekovima bio predmet lingvističkih, istorijskih i etimoloških istraživanja, pri čemu su se brojne hipoteze bavile njegovim poreklom. Najpoznatija među njima veže ovaj naziv za reku Bosnu, te se često dovodi u vezu s indoevropskim korenom bhāus ("teći"), ukazujući na karakteristike reke kao toka vode. Međutim, savremena etimološka istraživanja otvaraju mogućnost novih tumačenja, od kojih je posebno intrigantna vaša teza o korenu "hvost".

Povezanost sa korenom "hvost"​

Moja interpretacija sugeriše da se naziv "Bosna", zajedno sa imenima drugih lokaliteta kao što su Foča, Fojnica i Hvosno (metohijska oblast), oslanja na zajednički praslovenski ili predslovenski koren "hvost". Ovaj koren ima značenje koje se u osnovi može povezati s pojmom "šuma", "šumovitost" ili "rep" u širem simboličkom smislu – označavajući prirodne krajolike bogate vegetacijom.

Fenomen romanskog betacizma​

Posebno značajan deo moje hipoteze odnosi se na transformaciju korena u slučaju naziva "Bosna", gde je došlo do romanskog betacizma. Ovaj proces je čest u jezicima pod uticajem latinskog i romanskog supstrata, pri čemu glas "hv" (ili "xv") u srednjegrčkom (Χ)ΒΟΣΘΝΑ prelazi u glas "b". Tako bi se originalni oblik naziva mogao rekonstruisati kao "Hvosna", što dodatno osvetljava njegovu vezu s drugim toponimima, poput "Hvosno" u Metohiji.

Značenje u širem kontekstu​

Ako prihvatimo moju interpretaciju, značenje naziva "Bosna" postaje analogno značenju "Šumadije" – kao područja bogatog šumama i vegetacijom, što se uklapa u prirodne karakteristike ove regije kroz istoriju. Time i popularno geslo "u srcu Bosna, u glavi fosna" dobija alegorijsko značenje: simbolika šume u srcu i u glavi sugeriše jedinstvo prirode i duha regije.

Zaključak​

Moja hipoteza predstavlja značajan pomak u razumevanju etimologije naziva "Bosna". Spajajući toponime poput Foče (Hvošća), Fojnice (Hvošnica, Hvojnica) i Hvosna sa zajedničkim korenom "hvost", i osvetljavajući proces romanskog betacizma, ona pruža novu perspektivu u tumačenju toponima ovog područja. Ova teorija ne samo da obogaćuje lingvistička istraživanja Balkana već i dodatno ukazuje na duboko ukorenjenu simboliku prirodnih pejzaža u kolektivnoj svesti ovog regiona.

 

[NickFreakyrgios]

Ovde je jasno da se veza izvodi po sazvučnosti Besi:Bosna i Sarmatija:Srbija.

Nevažno i prevaziđeno.

Danas (zahvaljujući meni) znamo da Bosna (kao i fosna), Foča, Fojnica i Hvosno (metohija) imaju isti koren - hvost, s tim što sam dužan da pojasnim kako je za slučaj Bosne došlo do neetimološkog romanskog betacizma od srednjegrčkog (X)ΒΟΣΘΝΑ. Značenje je, dakle, isto kao kod Šumadije. Tako da, ono poznato geslo "u srcu Bosna u glavi fosna", ustvari, govori o istom sadržaju srca i glave.

Etimologija naziva pokrajine Bosne: nova interpretacija
Piše: Mrkalj

Naziv "Bosna" je vekovima bio predmet lingvističkih, istorijskih i etimoloških istraživanja, pri čemu su se brojne hipoteze bavile njegovim poreklom. Najpoznatija među njima veže ovaj naziv za reku Bosnu, te se često dovodi u vezu s indoevropskim korenom bhāus ("teći"), ukazujući na karakteristike reke kao toka vode. Međutim, savremena etimološka istraživanja otvaraju mogućnost novih tumačenja, od kojih je posebno intrigantna vaša teza o korenu "hvost".

Povezanost sa korenom "hvost"​

Moja interpretacija sugeriše da se naziv "Bosna", zajedno sa imenima drugih lokaliteta kao što su Foča, Fojnica i Hvosno (metohijska oblast), oslanja na zajednički praslovenski ili predslovenski koren "hvost". Ovaj koren ima značenje koje se u osnovi može povezati s pojmom "šuma", "šumovitost" ili "rep" u širem simboličkom smislu – označavajući prirodne krajolike bogate vegetacijom.

Fenomen romanskog betacizma​

Posebno značajan deo moje hipoteze odnosi se na transformaciju korena u slučaju naziva "Bosna", gde je došlo do romanskog betacizma. Ovaj proces je čest u jezicima pod uticajem latinskog i romanskog supstrata, pri čemu glas "hv" (ili "xv") u srednjegrčkom (Χ)ΒΟΣΘΝΑ prelazi u glas "b". Tako bi se originalni oblik naziva mogao rekonstruisati kao "Hvosna", što dodatno osvetljava njegovu vezu s drugim toponimima, poput "Hvosno" u Metohiji.

Značenje u širem kontekstu​

Ako prihvatimo moju interpretaciju, značenje naziva "Bosna" postaje analogno značenju "Šumadije" – kao područja bogatog šumama i vegetacijom, što se uklapa u prirodne karakteristike ove regije kroz istoriju. Time i popularno geslo "u srcu Bosna, u glavi fosna" dobija alegorijsko značenje: simbolika šume u srcu i u glavi sugeriše jedinstvo prirode i duha regije.

Zaključak​

Moja hipoteza predstavlja značajan pomak u razumevanju etimologije naziva "Bosna". Spajajući toponime poput Foče (Hvošća), Fojnice (Hvošnica, Hvojnica) i Hvosna sa zajedničkim korenom "hvost", i osvetljavajući proces romanskog betacizma, ona pruža novu perspektivu u tumačenju toponima ovog područja. Ova teorija ne samo da obogaćuje lingvistička istraživanja Balkana već i dodatno ukazuje na duboko ukorenjenu simboliku prirodnih pejzaža u kolektivnoj svesti ovog regiona.

Нема то везе да етимологијом већ политиком курије.
Настоји да одвоји босанско краљево од српског иако су сви Босански краљеви Срба од првог до последњег. Онда говори да Босанци за себе кажу да они најчистије говоре илирски.
Мислим да се овде већ размишљало о заједничком језику. Босанско краљевство претендује као први сусед Дубровчана а настоји да га прикаже неутралним засебним невезаним ничим за Србију.
Онда иако о Хрватској нема пуно речи сем мало о Шубићима.
Охреће се свом спису Дукљанина и пише Хрватски краљеви су на почетку владали свима док се остали нису осамосталили.
Дакле већ виђена парадигма.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Нема то везе да етимологијом већ политиком курије.
Настоји да одвоји босанско краљево од српског иако су сви Босански краљеви Срба од првог до последњег. Онда говори да Босанци за себе кажу да они најчистије говоре илирски.
Мислим да се овде већ размишљало о заједничком језику. Босанско краљевство претендује као први сусед Дубровчана а настоји да га прикаже неутралним засебним невезаним ничим за Србију.
Онда иако о Хрватској нема пуно речи сем мало о Шубићима.
Охреће се свом спису Дукљанина и пише Хрватски краљеви су на почетку владали свима док се остали нису осамосталили.
Дакле већ виђена парадигма.

Moraš da imaš na umu da ako niko nema uvid u same povelje bosanskih kraljeva - niko ni pojma ne bi imao da su se titulisali kraljevima Srba. Tako da, moguće cele istorije Bosne pisati, raznorazne hronike, rodoslovi, grobnovnici i ko zna koliko hoćeš dela svakojakih vrsta na više jezika, ali dok ne postoji uvid u samu povelju, osoba ne može taj podatak ni znati.

Tek je XIX stoleće, koje je dovelo do sistematičnog publikovanja diplomatičke građe; ako se ne varam sa Tvrtkom Karano-Tvrtkovićem 1840. godine, tu promenilo stvari.

Tako da, ne pominjanje takvih stvari, uključujući i u slučaju npr. samog kralja Tvrtka, pre svega treba pripisati neznanju, a ne svesniji obmani.

 

[NickFreakyrgios]

Moraš da imaš na umu da ako niko nema uvid u same povelje bosanskih kraljeva - niko ni pojma ne bi imao da su se titulisali kraljevima Srba. Tako da, moguće cele istorije Bosne pisati, raznorazne hronike, rodoslovi, grobnovnici i ko zna koliko hoćeš dela svakojakih vrsta na više jezika, ali dok ne postoji uvid u samu povelju, osoba ne može taj podatak ni znati.

Tek je XIX stoleće, koje je dovelo do sistematičnog publikovanja diplomatičke građe; ako se ne varam sa Tvrtkom Karano-Tvrtkovićem 1840. godine, tu promenilo stvari.

Tako da, ne pominjanje takvih stvari, uključujući i u slučaju npr. samog kralja Tvrtka, pre svega treba pripisati neznanju, a ne svesniji obmani.

Апсолутно не верујем да бенедиктанац Маур Орбин није имао увид у тако нешто чак и више него ми данас јер многи извори које је користио данас "не постоје." имао је он још забрањених књига попут "папска курја" те ствари колико знам нису објављене. У суштини Ватикан није имао неки престанак континуитета постојања , паљења , пустошења , крсташе , Турке шта више баштини документе из читавог света. Тако поредак никад није престајао да постоји сем можда језуита нема ни један разлог да високо образовани људи блиски папским круговима нису могли да дођу до неких ствари нарочито до последње папске круне Стефана Томашевића. Сад да је неко знао детаље о Косовском боју порело Мрњавчевића из Босне да не наводим детаље а ово није могао знати.
С тим више што је у његовом спису Дукљанина Босна у Србији.
Временски чак није био много одаљен од догађаја можда 150 година од пада босанске краљевине и деспотовине.
Мислим да историци и научници данас имају већи проблем и цензуру од тих времена када још ватиканска библиотека није постала папина својина.

 

[leki1]

Odakle to da su Besi bosanci

 

[pertowic]

Мајке ти? Јеси ти свестан да људи још не могу да дођу до истине за период од 70-80 и сто година уназад? Колико је било жртава у Јасеновцу примера ради, да ли краљ Никола протеран како тврде ови ********* или је побегао као задња чкапи, и још милион примера из блиске нам прошлости. И сад ја треба да верујем неком пајацу који је лупетао о нечему што је било хиљаду година пре њега? Оћеш да ми кажеш да су сви ондашњи освајачи пре његовог писанија били суви интелектуалаци и чували светску баштину и нису рушили библиотеке? Па ја ето овај Орбин имао старе и поверљиве изворе из прве руке. Дај немој да се зајебавамо.

ne mozes doci do prave istine koja se desila 2024. sto nam je pred nosom

 

[Pumpaj Dinstanović]

Odakle to da su Besi bosanci

Temeljno smo obrazložili na temi, više puta. Prelistaj je, a posebno ovde gde sam postavio članak Kako su Pečenezi postali praoci Bosanaca. https://forum.krstarica.com/threads...sljaci-iz-ruskih-mocvara.963804/post-46422528

Ukratko, reč je o igri reči koja povezuje Bosance, tračke Bese i tzv. Bisene (Pečenege).

 

[Сребрена]

Naravno, ne smemo zaboraviti prvi pomen Bosne u obliku Boson, oblast oko planine Bosnije

https://forum.krstarica.com/threads/lokacija-bosne-u-spisima-porfirogenita.918048/page-3

 

[leki1]

Temeljno smo obrazložili na temi, više puta. Prelistaj je, a posebno ovde gde sam postavio članak Kako su Pečenezi postali praoci Bosanaca. https://forum.krstarica.com/threads...sljaci-iz-ruskih-mocvara.963804/post-46422528

Ukratko, reč je o igri reči koja povezuje Bosance, tračke Bese i tzv. Bisene (Pečenege).

kad se oni sele u bosnu i kako preuzimaju vlast od starih srba i hrvata ? I kako su im oni dopustili ? Nukleus Bosne je bio toliki mali da nisu mogli sami od sebe da stvore drzavu bez srba.

 

[Pumpaj Dinstanović]

kad se oni sele u bosnu i kako preuzimaju vlast od starih srba i hrvata ? I kako su im oni dopustili ? Nukleus Bosne je bio toliki mali da nisu mogli sami od sebe da stvore drzavu bez srba.

Nikada i nikako.

 

[Kotromanicev sin]

Не знам да ли је прије неко већ објавио, али за Орбина је и Скендербег Албанац.

 

[sumljiv_tip]

Pogledajte prilog 1725123
Pogledajte prilog 1725124

Не знам да ли је прије неко већ објавио, али за Орбина је и Скендербег Албанац.

Pa dobro, sta bi drugo vladalac Albanaca za njega bio, nevezano od njegovog etnickog porekla?

 

[Kotromanicev sin]

Pa dobro, sta bi drugo vladalac Albanaca za njega bio, nevezano od njegovog etnickog porekla?

Арбанас је етноним.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Pogledajte prilog 1725123
Pogledajte prilog 1725124

Не знам да ли је прије неко већ објавио, али за Орбина је и Скендербег Албанац.

Jesmo, pominjali smo. I Albanci su za Orbina stari narod, koji je tu bio i u antičkom razdoblju.

 

[SeverZapad]

Bukvalno nemoguća teorija.
Suluda..

Da je rekao Arbanasi su bili na istočnom Balkanu rodopima pa i nekako.
Sve ono što Bosanci nisu Mavro Orbini tvdi da jesu.

 

[Casual Observer]

Misteriju oko Bonfinijevih Besa, navodnih predaka Bosanaca, odnosno gde su tačno koreni ove tradicije, razrešio je Vlado Rezar:

Nedokučivi putovi humanističke historiografije​

Kako su Pecenezi postali praocima Bosanaca​

Ovaj osvrt, na naoko minorni problem koji humanistička historiografija stavlja pred čitatelja, mogao bi biti pokazateljem s koliko se opreza mora pristupati svakom podatku koje starina stavlja pred nas​

Kako su Pecenezi postali praocima Bosanaca
Ovaj osvrt, na naoko minorni problem koji humanistička historiografija stavlja pred čitatelja, mogao bi biti pokazateljem s koliko se opreza mora pristupati svakom podatku koje starina stavlja pred nas, tjerajući nas da se probijamo kroz naizgled neprohodnu šumu interpretativnih zamki i prepreka. Pri tome se možda i ne pronađe pravi put, no, prema onoj staroj: i sama dobra nakana zaslužuje pohvalu

Svakomu tko se i površno upoznao s djelima koja svrstavamo pod zajednički nazivnik humanističke historiografije zasigurno nisu promakle najznatnije odlike tih tekstova. Prednjačit će u tomu dotjerana latinština i forma humanističkih sastavaka, učenost i retoričnost izraza, česta pozivanja na antičke autoritete ili sklonost etimologiziranju i genealogiziranju, odnosno traženju jezičnih i etničkih korijena u što je moguće dubljoj i uglednijoj starini. Potonje se u historiografskoj literaturi petnaestog i šesnaestog stoljeća manifestira u brojnim teorijama o autohtonosti pojedinih naroda na područjima koja nastanjuju i u novovjekovno doba. Moderni narodi europskih prostora na jeziku učenosti, latinskome, bivaju tako prozivani imenima svojih antičkih prethodnika na tim teritorijima. Drugim pak narodima, koji su na svoja sadašnja europska prebivališta stigli kasnije od ostalih, ovi »stariji« ponekad nadijevaju imena egzotičnih antičkih naroda koji su prije njih živjeli na prostorima odakle su ovi došli.

Postaju tako Hrvati Illyrici ili Dalmatae, prema tomu što naseljavaju prostore negdašnjeg Ilirika, kasnije nazivanog i Dalmacijom; Srbi postaju Moesi i Dardani, prema prostorima negdašnje Gornje Mezije, i Dardancima, jednim od plemena koji su Meziju naseljavali; Bugare se naziva Thraces, prema prostorima negdašnje Trakije, a Vlasi u učenim tekstovima postaju Getae, prema jednom od tračkih plemena, Getima. S druge strane, Mađari, koji se na ove prostore doseljavaju tek u devetom stoljeću, osim nazivom Pannonii, prema imenu rimske provincije čiji prostor zauzimaju, nazivaju se još i Scythae, prema njihovoj staroj postojbini u Aziji, antičkoj Skitiji.

O tomu koje će humanističke nazive i kakve etimologije pojedini narod »pretrpjeti«, odlučuje i perspektiva pisca. Naravno da će se talijanski autor pokušati prikazati starijim, a time i »vrjednijim« od slavenskog susjeda, pa će njegovo novovjekovno narodno ime pokušati objasniti po nekom, najčešće neuvjerljivom ključu, koji Slavena stavlja u inferiorniji položaj prema Talijanu (Rimljaninu). Tako talijanski humanist Antonio Bonfini tumači da su Hrvati, odnosno Coruati, nazvani prema rimskom vojskovođi Marku Mesali, čiji je nadimak bio Coruinus, a koji je pokorio krajeve koje oni sada naseljavaju. Isto tako, Silvio Piccolomini, kasnije papa Pio II, ime Vlah (Vlacchus) objašnjava imenom čovjeka koja je svojedobno organizirao rimsku provinciju na prostorima Dacije, a zvao se Flaccus.

Konačno, podrijetlo naroda u ono je doba bilo moguće protumačiti bilo kojim antičkim etnonimom, bez obzira na stvarnu etničku ili prostornu povezanost, vodeći se tek sličnošću dvaju naziva kao jedinim kriterijem. Najbolji su primjer za to Albanci, koji u humanizmu postaju potomci stanovnika Albanije, prostora koji je u antici smješten na području današnjeg Azerbejdžana.

Greške i nesporazumi
Već iz ovog kratkog pregleda dade se naslutiti da ovakav, donekle arbitraran način upotrebe etnotoponima, može često prouzročiti i razne, veće ili manje zabune. I to ne samo u naše doba, kad nam je shvaćanje humanističke etnogeografije objektivno otežano zbog velikog vremenskog i, da tako kažemo, perceptivnog jaza koji dijeli misaoni svijet današnjeg čitatelja od svijeta u kojem živi sveznajući, ali ipak često i površni homo universalis petnaestog ili šesnaestog stoljeća. Dapače, greške i nesporazumi bili su uobičajeni i u samih graditelja humanizma. Produkti takvih »kratkih spojeva« do nas, u boljem slučaju, dolaze kao nedosljednosti u upotrebi pojedinih etnonima ili toponima. Tako, na primjer, jedan te isti pisac znade pod terminom Ilirik podrazumijevati čas prostore Slavonije, Hrvatske, Bosne, i Dalmacije, a čas im pridodavati bilo prostore Dardanije i Mezije zdesna, bilo prostore Kranjske slijeva. No, u gorem slučaju, do nas nerijetko dolaze konstrukcije kojima teško možemo i približno protumačiti značenje, najčešće stoga što skrivenim ostaju polazišta odakle priča kreće.

Jednu takvu konstrukciju, okamenjenu u svojoj netransparentnosti, donosi tekst koji je odnedavna napokon u integralnom hrvatskom prijevodu dostupan i širem krugu čitatelja. Pa kako se može pretpostaviti da će sada i veći broj čitatelja nad njegovim značenjem razbijati glavu, evo razloga više da se ovdje pokuša razjasniti jedno sporno mjesto. Pritom pokušaj prije ide za tim da se paradigmatski osvijetli put nastanka ovoga i sličnih »humanističkih nesporazuma«, nego što bi se rješenje, koje je ionako polovično, željelo prikazati kao nezaobilazan interpretativni podatak. Mavro Orbini (umro 1610), dubrovački benediktinac, svojim djelom Kraljevstvo Slavena tiskanim godine 1601. predstavlja vrhunac, no ujedno i kraj prozne humanističke produkcije na našim prostorima. Premda piše na talijanskom, a ne na latinskom jeziku, Orbini zadovoljava većinu ostalih kriterija humanističkoga pisanja, sintetizirajući djela svojih slavnih domaćih i stranih prethodnika, poput Talijana Bionda, Piccolominija, Sabellica i Bonfinija, Mađara Thuroczyja, Poljaka Miechowite, Nijemca Münstera, te svojih zemljaka Pribojevića ili Tuberona. Probijajući se kroz teško prohodnu šumu najrazličitijih svjedočanstava, Orbini nastoji objediniti sliku o slavenskom narodu, pri čemu njegovi prikazi događanja nerijetko više liče povijesnim mistifikacijama nego ozbiljnom iznošenju povijesno utvrđene građe.

Orbinijeve slobodne konstrukcije
Pa kad, između ostalog, krene pisati i o Bosni, Orbini nas najprije izvještava o podrijetlu njena imena i imenu njenih žitelja. Kaže tako Orbini da Bosanci potječu od tračkog naroda Besa, te nastavlja: Besi življahu u Traciji u neslozi s Bugarima, koji ih protjeraše iz zemlje, te se oni upute u Gornju Meziju i zauzmu krajeve što se prostiru između rijeka Save, Une i Drine, te Jadranskog mora. S vremenom se dogodi da slovo E u imenu toga naroda bje zamijenjeno slovom O, te od Besa nastadoše Bosi, a po njima zemlja dobi ime Bosna.

Naslućujemo otprve da i ovaj podatak nije ništa drugo do slobodna humanistička konstrukcija, koja se, poput priče o Albancima, temelji na sličnosti dvaju etnonima. Međutim, mira ipak ne daje jedan podatak iz davnine koji je mogao biti poznat i Orbiniju. Naime, Besi, inače antički narod s tromeđe današnje Bugarske, Srbije i Makedonije, u vrelima grčkih i rimskih pisaca poznat zbog svoje ratobornosti, kod bizantskog su historiografa Kekaumena (druga pol. 11. st.) na jednom mjestu izjednačeni s Vlasima. Kekaumen, naime, izričito kaže: ...Vlasi, koji se još nazivaju i Dačani i Besi... Dapače, ta rečenica i još nekoliko ne toliko eksplicitnih svjedočanstava bila su polazištem pokušaja dokazivanja da se iza srednjovjekovnih spomena etnonima Besa redovito krije vlaški entitet.

Ima li, dakle, u spornoj konstrukciji ipak nešto više od »pučke etimologije«, odnosno hoće li to možda Orbini reći da su Vlasi oni koji su naselili Bosnu? Ako se sagleda povijesni kontekst, seobe tog etničkog elementa između 9. i 11. st. koje su pokrenuli Bugari, uistinu su znanstveno prihvaćena činjenica. U tom svjetlu ova rečenica postaje osloncem atraktivnih spekulacija, pogotovu za one koje se bave vrlo maglovitom i teško dokučivom problematikom Vlaha na ovim prostorima.

I da je ova etimologija kojim slučajem bila vlastita Orbinijeva konstrukcija, teško bismo se mogli maknuti dalje s mjesta, jer nam ostali spomeni Besa u Orbinijevu djelu ne daju da saznamo mnogo više o tomu što autor podrazumijeva pod njihovim imenom. Međutim, Orbini nas, na sreću, obavještava da o beskom podrijetlu Bosanaca ne govori na temelju vlastitih procjena, nego da o tomu čita u povijesnom spisu svojega sugrađanina, također benediktinca, Alojzija Cerve Tuberona (1458-1527), te u djelu njemačkog erudita Sebastiana Münstera (1489-1552). Dakle, konstrukcija nije Orbinijeva, on preuzima tuđe riječi, pa nam ostaje nada da u djelima spomenute dvojice pisaca saznamo što se skriva iza Besa kao eponima Bosne i njezinih stanovnika.

Tuberon kaže sljedeće: Bosanci su, pak, potomci tračkih Bosa, koje su Bugari nekoć protjerali iz Trakije. Oni su potom zaposjeli krajeve Ilirika obuhvaćene rijekama Savom, Unom i Drinom, te Jadranskim morem, koliko se ono pruža uz obale Dalmacije. Kod Münstera pak čitamo ovo: Smatraju da su Bosanci postali od bugarskog naroda Besa. Budući da su oni živjeli u neslozi s Bugarima, protjerani iz Donje Mezije smjeste se u Gornjoj Meziji, pored rijeke Save. Tijekom vremena u nazivu naroda promijeni se slovo E u O, pa od Besa postanu Bosi, a odatle i Bosna.

Sličnost dvaju iskaza prevelika je da bi bila plodom dviju nezavisnih samostalnih konstrukcija. Kako su spomenuta dvojica suvremenici, nije bilo realne mogućnosti da bi vijest preuzeli jedan od drugoga, već su obojica nužno prepisavali iz istog izvora. No, ni Münster, a još manje Tuberon, ne kažu na ovom mjestu odakle doznaju za ovakvu konstrukciju.

Besi, Bosi, Pečenezi ili kako dalje?
Opet »na sreću«, Münster nešto dalje od citiranog mjesta kaže da o događanjima u Bosni čita kod ugarskog povjesničara Bonfinija (1427-1502). Pa kako se, provjereno, i Tuberon služio Bonfinijevim djelom, do kojeg je u rukopisu mogao doći za svojeg boravka u Ugarskoj, evo nade da bi ovo mogao biti zajednički trag. I uistinu, nakon pregledavanja obimna, a neindeksirana Bonfinijeva djela, tragač će nakon tek sporadičnih spomena Besa uz malo sreće napokon naići na spasonosnu rečenicu. Bonfini kaže: Besi su bili stari narod koje su Grci često nazivali i Bosi. Njih su Bugari protjerali iz Donje Mezije, pa su se preselili u Gornju, i uz rijeku Savu naselili kraj, koji je prema Bosima prozvan Bosnom.

Evo nam Tuberonova i Münsterova predloška! Vidimo da je Tuberon odmah preuzeo naziv Bosi, bez objašnjenja da to dolazi od etnonima Besi, te je preciznije od Bonfinija odredio granice tadašnje Bosne. Münster pak gotovo doslovno preuzima Bonfinijev predložak, jedino što te Bese/Bose proglašava Bugarima. No, na žalost, mi još uvijek ne znamo što je Bonfini mislio pišući ove riječi. Tko se u njegovu poimanju etnogeografije onoga doba krije iza imena Bessi/Bossi teško da se sa sigurnošću može iščitati iz ostatka teksta. Naime, tek nekoliko sporadičnih spomena spornog etnonima i ništa više.

Nema tu nikakvih grešaka i nesporazuma, ljudi sami sebi konstruišu tursko poreklo.