Код изучавања историје прво од чега морамо поћи су сачувани рукописи, оригинални или преписи, па археолошки налази, а у будућности могуће помогну генетичка тестирања сачуваних скелета употребљивих за ДНК обраду.
Тек кроз темељиту критичку анализу историских извора можемо доћи до ваљанијегх сагледавања историјских процеса. Код критичке анализе филологија итекако може помоћи, и помаже. Али и то тражи пуно темељитог рада, поређења са другим списима, проникнути у саму нит специфичности древних језика, синтаксу, ту улаза на мала врата нема, и свакако је код "коначних закључака" пожељна опрезност.
А управо преко филологије, тачније једног површног и селективног приступа имамо покушаје "тумачења" (и прекрајања) историје и историјских процеса. Олако се неке ријечи често само на основу сличности са неким древним или чак модерним језиком приписују неком колективитету, (прото)словенском, (прото)германском, протокелтском, илирском или којем већ. При томе кроз такав приступ провејава увјерење да су се ти језици етницитета засебно развијали "од почетка времена", изоловани од утицаја других језика и имуни од мијешања са другим језицима.
У историји није било тако, имали смо сталне контакте, сусретања разлилитих народа, култура, интеракције језика, језичка баријера би знала бити проблемом, но временом би се успоставио (био он наметнут или би то околности одредиле) лингва франка, језик комуникације народа различитог језика и културе. И ту није лако увијек одредити за мноштво ријечи, посебно краће ријечи од три или четири гласа којем народу и језику изворно припадају, и ко је током процеса ту ријеч од кога "позајмио".
И у случају
трачког рјелчника ако имамо један број сличних ријечи (прото)словенским, (прото)балтским или протокелтским језицима нам говори да је неки древни језик ту ријеч "позајмио" од другог и ништа више. Па и код закључка ко је од кога ријеч "позајмио" пожељан је опрез.
Баш за ову тему, овдје постоји још један проблем на који је Флорин Курта у једном излагању указао. Који то бјеше лингва франка дуж пограничног појаса. У самом (римском) царству латински је наметан и као службени језик, језик администрације и као лингва франка. Он то и јесте био у највећем дијелу, али не на свим подручјима царства. Рецимо на простору Леванта латински бјеше језик администрације, хебрејски свештенства али лингва франка бјеше арамејски.
Дуж лимеса колико год он бјеше у сврху заштите царства од спољних уљеза, бјеше жива активност, трговина, кретања људи и робе, ту се језичка баријера морала премостити. Па који језик бјеше лингва франка дуж лимеса према сјевероистоку? Латински, неки од трачких језика, скитски, могуће и протословенски (зашто не) или могуће мјешавина више језика?