А, осим тога, Теодосијев извештај се потпуно поклапа са свиме што стоји у Стефановом писму папи, што није случај са Доментијановим извештајем.
Не третира папа Стефана као краља, већ се Стефан представља сам као већ крунисани краљ, и то Божијом, не папином вољом, и тражи од папе оно што у моменту писања писма нема; благослов, признање круне, и да буде од тог момента, по вољи папиној, препознат као одани син римској цркви и папи, односно унију. Дакле, пре Стефановог писма папи, уније (која је предуслов за признање благослов и круну) нема, признање круне нема, и благослова (који би заједно с круном и дошао) нема, јер то Стефан писмом и тражи.
То се види у тексту писма:
„Sanctissimopatri et domino Honorio, romane sedis, ecclesie universali pontifici, Stephanus dei gratiatotius Servie, Dioclie, Tribunie, Dalmatie atque Chlumie rex coronatus, inclinationem summe fidelitatis constantia. Quemadmondum omnes christiani diligunt vos et honorant, et pro patre et domino retinent: ita nos desideramus sancte romane ecclesie et vestri fidelem filium nominari, affectans quod benedicto et confirmatio dei et vestra sit, si placet, super coronam et terram nostram semper manifeste. Et ob hoc vobis nostrum episcopum Metodium nomine destinamus, ut quicquid ex vestri sanctitate et voluntate processerit; nobis per latorem presentium litteris, si placet, rescribatis.“
Превод:
„Најсветијем оцу и господару римског трона Хонорију, универзалном поглавару цркве, Стефан, божијом милошћу крунисани краљ Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума, постојано шаље наклон потпуне оданости.Баш као што вас сви хришћани воле и поштују, и за оца и господара држе: тако и ја желим да будем сматран за оданог сина римској цркви и вама, добијајући оно, што би можда било божијим и вашим благословом и потврдом, ако је то воља, увек очигледно над круном и мојом земљом. И због овога вам шаљем мог епископа по имену Методије, да бисте, ако је ваша воља да ми писмено одговорите штагод преко ваше светости и воље, могли то да урадите преко посланика.“
