Ulazak u prostor. Sat pokazuje 3:50, ali vreme nije broj _ ono je magla što curi niz zidove. Lice je osmeh, ali od voska, hladan, krhak, spreman da popusti. Ispod njega, nemir treperi, traži izlaz.
Smeh pada kao kamen u tišinu. Sto je mali, gotovo nevidljiv, ostrvo u moru senki. Konobar prolazi tiho, donosi trenutke u obliku dve šoljice crne tame. Para se penje i nestaje, kao da nebo udiše njihove misli.
Pogled na sat: 3:55. Datum treperi kao znak što izmiče, kao vrata što se otvaraju samo za one koji umeju da čitaju tišinu.
„Do kraja?“
„Do kraja. Dok prošlost ne progovori.“
Reči se sudaraju sa zidovima, vraćaju se kao eho, rasipaju se u slojevima. Prošlost i budućnost više nisu linije, već isti dah, ista krv što kruži kroz telo trenutka.
Sadašnjost je tamnica. Lanci bez imena stežu, mračne kandže se obavijaju oko daha. Najgore je to što zatvor nije ni juče ni sutra _ već sada. Vreme prolazi, ali korak ostaje zaleđen.
Potrebna je iskra. Svetlost. Ne ona što dolazi izvan, već ona što tinja unutra. Jer sudbina je tiha, ponekad daleka. Nekada samo mi možemo da raspletemo konac, da iglom probodemo tamu i ušijemo od nje svetlost.
Ponekad, baš mi, u trenutku što izgleda malen kao treptaj, oblikujemo večnost.