Solaris _ ogledalo unutrašnjeg kosmosa
U beskrajnom prostoru, gde ljudska svest pokušava da kroti nepoznato, pojavljuje se more koje nije voda, već misao. Ono što se naizgled čini kao planeta, zapravo je ogledalo _ duboko, nemilosrdno i nežno u isto vreme. Svako ko mu priđe, suočava se ne sa univerzumom, već sa sopstvenom unutrašnjom gravitacijom.
Solaris ne govori jezikom ljudi. Njegov govor je materijalizacija sećanja, duhova prošlosti, onoga što čovek nikada nije uspeo da razreši u sebi. Ljubav, krivica, gubitak _ sve se pretvara u oblike od krvi i tela, u prisustva koja ne nestaju ni kada ih razbijemo, ni kada ih odbacimo.
Na svemirskoj stanici, gde je nauka htela da pronikne u tajnu okeana, počinje drama koja nije kosmička, već intimna. Granice između stvarnog i izmaštanog brišu se, a čovek postaje stranac samom sebi. Da li je Solaris neprijatelj ili lek? Da li je to božanska inteligencija ili samo refleksija naših najdubljih čežnji?
Solaris ne nudi odgovore. Umesto toga, šapatom nas vodi kroz pejzaže uma, kroz maglu uspomena i nežne senke izgubljenih bića. Solaris ostaje večita zagonetka _ ne prostor za osvajanje, već prostor u kojem se čovek suočava sa sopstvenim beskonačnim unutrašnjim svemirom.
Gde je tu "granica".
