Sećam se proleća iz detinjstva kao da su bila juče. Selo je tada imalo neki svoj ritam – mirniji, sporiji, nežniji. Jutra su počinjala mirisom sveže trave i pesmom ptica koje su se budile ranije od svih nas. Ja sam volela da posmatram kako se priroda budi, kao da gledam neku veliku, tihu predstavu kojoj sam imala privilegiju da prisustvujem.
Zumbuli su mi bili najlepši. Oni mali, jednostavni cvetići, a opet toliko posebni. Kada bi procvetali, stajala bih pored njih kao da gledam neko čudo. Dodirivala sam ih prstima i pomislila kako priroda zna da stvori nešto što nijedna ruka ne može da napravi. Bagremi su mi bili još veća čarolija. Celo selo bi zamirisalo odjednom, kao da je neko prosuo beli oblak iznad nas. Sećam se kako su grane bagrema pravile senku po putu, a ja sam se osećala kao da prolazim kroz tunel od belih cvetova, tunel ka nekom boljem svetu.
Tada sam bila srećna i nisam ni znala da jesam. Sreća mi je bila u tim sitnicama – u travkama koje provire iz zemlje, u prvim pupoljcima na granama, u žutom maslačku koji se probije kroz pukotinu u dvorištu. Bila sam dete i mislila sam da ću zauvek primećivati te male stvari, da će mi zauvek biti dovoljne da se osećam ispunjeno.
Danas, proleća prolaze, a ja ih ne vidim. Bagrem ponovo cveta, zumbuli se ponovo rađaju, ptice pevaju kao nekad. Samo što ja prolazim pored njih kao da ne postoje. Kao da sam otupela, kao da sam izgubila onaj pogled koji vidi lepotu u sitnicama. Sve mi je nekako ubrzano, mutno, pritisnuto obavezama i mislima koje ne prestaju da se gomilaju.
Ponekad stanem i pitam se – gde sam izgubila to dete u sebi? Kada sam prestala da zastanem pored cveta i da mu se obradujem? Kada sam zaboravila da udahnem miris bagrema i da se nasmešim sama sebi?
Možda sreća nikada nije ni otišla, možda je ostala u tim cvetovima i u tim jutarnjim mirisima. Možda je samo na meni da je ponovo potražim tamo gde sam je nekada pronalazila. A možda i neću uspeti… možda su ta proleća zaista zauvek otišla, zajedno sa mnom koja sam nekada bila dete.
Zumbuli su mi bili najlepši. Oni mali, jednostavni cvetići, a opet toliko posebni. Kada bi procvetali, stajala bih pored njih kao da gledam neko čudo. Dodirivala sam ih prstima i pomislila kako priroda zna da stvori nešto što nijedna ruka ne može da napravi. Bagremi su mi bili još veća čarolija. Celo selo bi zamirisalo odjednom, kao da je neko prosuo beli oblak iznad nas. Sećam se kako su grane bagrema pravile senku po putu, a ja sam se osećala kao da prolazim kroz tunel od belih cvetova, tunel ka nekom boljem svetu.
Tada sam bila srećna i nisam ni znala da jesam. Sreća mi je bila u tim sitnicama – u travkama koje provire iz zemlje, u prvim pupoljcima na granama, u žutom maslačku koji se probije kroz pukotinu u dvorištu. Bila sam dete i mislila sam da ću zauvek primećivati te male stvari, da će mi zauvek biti dovoljne da se osećam ispunjeno.
Danas, proleća prolaze, a ja ih ne vidim. Bagrem ponovo cveta, zumbuli se ponovo rađaju, ptice pevaju kao nekad. Samo što ja prolazim pored njih kao da ne postoje. Kao da sam otupela, kao da sam izgubila onaj pogled koji vidi lepotu u sitnicama. Sve mi je nekako ubrzano, mutno, pritisnuto obavezama i mislima koje ne prestaju da se gomilaju.
Ponekad stanem i pitam se – gde sam izgubila to dete u sebi? Kada sam prestala da zastanem pored cveta i da mu se obradujem? Kada sam zaboravila da udahnem miris bagrema i da se nasmešim sama sebi?
Možda sreća nikada nije ni otišla, možda je ostala u tim cvetovima i u tim jutarnjim mirisima. Možda je samo na meni da je ponovo potražim tamo gde sam je nekada pronalazila. A možda i neću uspeti… možda su ta proleća zaista zauvek otišla, zajedno sa mnom koja sam nekada bila dete.
