Memorija kao lavirint
Zamisli postojanje u kojem se svaki trenutak raspada čim se dogodi, nestaje kao prah nošen vetrom. Čovek ostaje zatočenik sadašnjosti, bez mogućnosti da sa sobom ponese trajnost sećanja. Ono što ostaje jesu krhotine _ beleške, znakovi, slike urezane na koži i u mislima _ tragovi koji treba da svedoče o istini, ali umesto toga često postaju zamke.Šta je uopšte istina? Da li ona postoji kao čvrsto jezgro, ili je samo konstrukcija koju gradimo iz fragmenata koje pamtimo? Svaki znak, svaka reč, svaki trag može biti i putokaz i obmana. Tako se identitet pretvara u slagalicu sastavljenu od nesigurnih delova, a čovek postaje umetnik sopstvenog samozavaravanja.
U lavirintu memorije ne traga se za istinom koliko se ona stvara. Pamćenje nije ogledalo koje verno vraća sliku, već platno na kojem neprekidno oslikavamo novu verziju stvarnosti. I ako smo mi ono što pamtimo, šta ostaje kada se pamćenje pretvori u pesak što klizi kroz ruke? Možda samo osećaj da postojimo u trenutku, dok se sećanje oblikuje i nestaje u istom dahu.
Potraga za smislom nije linearno putovanje već kruženje, stalno vraćanje na početak. Ono što nazivamo prošlošću često je tek priča koju pričamo sebi da bismo izdržali sadašnjost. A možda je i jedina istina koju možemo da nosimo upravo ta priča _ krhka, promenljiva, ali naša.
Možda cilj nije da pronađemo završetak narativa, već da prihvatimo njegovu rascepkanost. Život se otkriva kao mozaik: svaki kamenčić može biti i istina i laž, i svetlost i senka. Na kraju, ono što nas pokreće nije sigurnost, već potreba da verujemo da tragovi koje ostavljamo znače nešto.
®
