Prošlost, sadašnjost, budućnost

Rollo May (američki psiholog): “Očigledan razlog zašto suočavanje sa sadašnjošću stvara anksioznost je taj što nameće pitanje odluke i odgovornosti. Ne može se učiniti mnogo u vezi prošlosti, i veoma malo se može učiniti u vezi daleke budućnosti – kako je prijatno onda sanjati o njima! Koje oslobodjenje od brige, koje olakšanje od mučnih misli šta se treba činiti s vlastitim životom!”

Lao Tzu: “Ako ste depresivni, živite u prošlosti. Ako ste anksiozni, živite u budućnosti. Ako ste u miru, živite u sadašnjosti."

- Lao Tzu je bio izuzetan mislilac. Njegove izreke su i danas popularne i često se citiraju. Ipak, da li se sve treba bezrezervno i nepromišljeno prihvatati ukoliko dolazi od nekog autoriteta? Treba razmisliti o onome što je rečeno, postavljati pitanja, ići dalje i formirati vlastito mišljenje. Samo tako se stvarno uči i napreduje.

Laova izjava je suviše generalizovana. Nije uzela u obzir kompleksnost života i reakcija/ponašanja ljudi. Prošlost ne uzrokuje uvek deprsiju niti budućnost anksioznot. Čest razlog je upravo sadašnjost i situacija u kojoj se nalazi. U slučajevima gde se na nju ne može uticati, prošlost i budućnost posluže kao bekstvo.

Ponekad se uteha pronalazi u smešnim predjašnjim dogodovštinama koje razvesele i unesu malo vedrine. Ili secanja na ranije prebrodjene nevolje i uspehe vrate veru u bolju budućnost. To daje snagu i podstreh da se istraje. Na taj način prošlost i budućnost ublaži bol i učini da neizdrživo postane izdrživo. Bez budućnosti ne bi bilo šire perspektive, nade, cilja i radosnog isčekivanja za ostvarenje želja, zamisli ili projekta na kojem se dugo radilo da bi se poboljšali uslovi života.

Nema sumnje da je prijatno "pustiti mozak na pašu". Medjutim, pitanje da li je korisno? U slučajevima kada se može uticati na promenu okolnosti takav beg je štetan. Njime se nastoji izbeći preuzimanje aktivnog stava i odgovornosti za duhovni rast i razvoj.

On se nikada ne može postići jednom za svagda nego je kontinualan proces koji traje dokle god smo ovde. Različite neprilike, nedoumice i izazovi podstiče dublju samospoznaju. Tako se i dospeva do neiskorišćenog potencijala i radikalnije mudrosti kroz koju se pronadje rešenje i izlaz iz teskoće.

Kada je um sredjen i sabran mirni smo bez obzira da li se osvrćemo na prošla iskustva i pouke ili anticipiramo buduće dogadjaje. Integracija prošlosti i budućnosti u sadašnjosti je neophodna da bi se dobio moment sveobuhvatnog uvida i jasnijeg razumevanja.

 

[Manga Hilux]

,,,malo mirođije nije na odmet,,,

Često se govori da je jedino sadašnjost važna i da u njoj treba tražiti mir. Ali da li je zaista tako? Prošlost nosi u sebi toplotu uspomena, osmeh na lica i podsećanje da smo već mnogo puta uspeli da prebrodimo ono što je delovalo nesavladivo. Budućnost donosi horizont nade, obećanje da trud neće biti uzaludan i da nas negde čeka ostvarenje snova. Ako bismo se svega toga odrekli, trenutak bi ostao prazan, zatvoren u sopstvenu skučenost.

Prava snaga nastaje tek kada se prošlost i budućnost pomešaju sa sadašnjim trenutkom. Sećanja nas uče, a vizije nas pokreću. Tek tada sadašnjost dobija širi smisao _ona prestaje da bude samo trenutak i postaje most između onoga što je bilo i onoga što će doći.

Mir se ne pronalazi bežanjem iz jednog u drugo, već njihovom integracijom. Kada se sve tri dimenzije života ukrste u nama, tada se otvara dublje razumevanje i rađa spokoj koji nije vezan ni za prošlo ni za buduće, već obuhvata sve odjednom.
®

 

[sofija06]

,,,malo mirođije nije na odmet,,,

Često se govori da je jedino sadašnjost važna i da u njoj treba tražiti mir. Ali da li je zaista tako? Prošlost nosi u sebi toplotu uspomena, osmeh na lica i podsećanje da smo već mnogo puta uspeli da prebrodimo ono što je delovalo nesavladivo. Budućnost donosi horizont nade, obećanje da trud neće biti uzaludan i da nas negde čeka ostvarenje snova. Ako bismo se svega toga odrekli, trenutak bi ostao prazan, zatvoren u sopstvenu skučenost.

Prava snaga nastaje tek kada se prošlost i budućnost pomešaju sa sadašnjim trenutkom. Sećanja nas uče, a vizije nas pokreću. Tek tada sadašnjost dobija širi smisao _ona prestaje da bude samo trenutak i postaje most između onoga što je bilo i onoga što će doći.

Mir se ne pronalazi bežanjem iz jednog u drugo, već njihovom integracijom. Kada se sve tri dimenzije života ukrste u nama, tada se otvara dublje razumevanje i rađa spokoj koji nije vezan ni za prošlo ni za buduće, već obuhvata sve odjednom.
®

Hvala za tako lepu dopunu. Divno rečeno! U potpunosti se slažem. Drago mi je što imaš otvoren um i smelost da autentično razmišljaš. Dosta ljudi samo sledi. Zato se olako prihvatilo popularno, vešto izneto, shvatanje da su um i misli neprijatelji progresa i da se kroz njih ne može otkrivati istina. Kako izgleda ona je rezervisana samo za odabrane koji ne misle.

 

[Hari Poter]

Čemu služi slaganje sa "mišljenjem"?
Slažem se? POTPUNO!
M?

Da li je moguće baš toliko nemati život?

 

[sofija06]

Čemu služi slaganje sa "mišljenjem"?
Slažem se? POTPUNO!
M?

Da li je moguće baš toliko nemati život?

Očigledno je da se takvim pitanjima nastojalo izraziti neko mišljenje. Medjutim, ono je toliko haotično ili nesredjeno da je izgubilo smisao. Džordž Heltai mudro kaže: "Sredi svoje misli, pa ćeš videti da nemaš šta da sredjuješ."

 

[Manga Hilux]

Džordž Heltai mudro kaže: "Sredi svoje misli, pa ćeš videti da nemaš šta da sredjuješ."

,,, pogreshio je,,,
,,, jer tek kad je sve sređeno,,,a posebno misli,,,pochinje haos,,,
,,, _circulus vitiosus_,,,
,,,ljudski um je to,,,on i kada spava ne spava,,,

 

[sofija06]

,,, pogreshio je,,,
,,, jer tek kad je sve sređeno,,,a posebno misli,,,pochinje haos,,,
,,, _circulus vitiosus_,,,
,,,ljudski um je to,,,on i kada spava ne spava,,,

Misli su aktivnost kojom se postiže stalna promena, odnosno razvoj i učenje. Staro znanje i razumevanje se zamenjuje novim i drugačijim, pa je prisutna neprestana gradnja i razgradnja. Nijedan čovek ne može jednom za svagda srediti misli jer svaka situacija nosi nove izazove i iskušenja koja zahtevaju drugačiju reorganizaciju da bi se dobio dublji, adekvatniji uvid. Znači, potrebno je kontinualno sredjivanje i preispitivanje mišljenja ukoliko se nastoji učiniti pomak i napredovati. U protivnom se stagnira i nazaduje.

Pitanje je kako nastaje aktivnost? Šta je potrebno? Odgovor je razlika i suprotnost. Iz apsolutno Istog i nepromenljivog nikada ništa ne može nastati. Fizička dimenzija nije jedina, već je aktivna, pojavna sfera iza koje je živi smisao ili svest koja nema pojavu i oblik iako ga stvara. Razjedinjenost fizičke sfere, kroz različite materijalne oblike i tela, nije slučajna. To je jedini način da se Jedna svest/život usavršava i time zadržava karakteristiku smisla. Jer, ono što se ne menja i ne razvija nije svest/život/smisao.

Iz istog razloga u našoj svesti postoje razlike u vidu svesnog i nesvesnog nivoa, odnosno misli i osećanja/emocija/nagona. Sve je potrebno da bi postojao pokret i promena. Jedno drugo uvek stvara i održava, kao jin i jang. Osećanja su nevidljiva, sažeta snaga/intenzitet dok su misli razloženost toga intenziteta kojim postižemo razumevanje. Medjutim, nije dovoljna samo unutrašnja razlika ili samo subjektivnost. Ona mora imati objektivnu suprotnost koja će aktivirati unutrašnji pokret.

Ono što daje svesti subjektivnost je ego. Kroz njega se dobija samosvest. Živo biće postaje svesno sebe, a kroz sebe i svega oko sebe. Ego je neophodan da bi postojalo koherentno/inteligentno razumevanje.

Druga bića i spoljašnji dogadjaji aktiviraju misli i osećanja u subjektu. Kako će ego interpretirati te dogadjaje zavisi od njegove sposobnosti da dopre do svoga konstruktivnog potencijala/bitka. Kroz njega postigne integralnost/celovitost, sabere i sredi misli, umiri strasti, neutralno razmorti situaciju i dodje do ispravnog zaključka.

Kada taj konatkt izostane, jer se zadži u površnim nagonima, osećanjima i porivaima, misli su haotične. Nemaju jasnoću i suštinski uvid tako da ego ne shvata ni sebe ni druge. Zato iracionalno, pristrasno i pogrešno interpretira dešavanja.

 

[Manga Hilux]

Može se prihvatiti da misao predstavlja stalnu aktivnost kroz koju čovek uči i razvija se. Međutim, nije dovoljno reći da je misao samo sredstvo menjanja starog znanja u novo. Misao je ujedno i most između unutrašnje dubine i spoljašnjeg sveta. Ako ostane zatvorena samo u sebe, ona postaje krug u kojem se vrtimo, dok tek u kontaktu sa različitim, sa spoljašnjim izazovima i ljudima, dobija puni smisao i otvara nove horizonte.

Razlika i suprotnost jesu ključ za svaku promenu. Ali razlika bez unutrašnje sposobnosti da je prihvatimo stvara samo otpor. Tek kada postoji otvorenost svesti, suprotnosti prestaju da budu neprijatelji i postaju izvor kretanja i rasta. To je princip koji podseća na jin i jang: jedno održava drugo, ne ukida ga, već mu daje prostor da se iskaže.

Ego je tačka iz koje nastaje samosvest, ali on može biti i zid i prozor. Ako se zatvori u vlastite želje, nagone i strahove, ego zamagljuje istinu i stvara haos misli. No, ako se umiri i postane proziran, on postaje prozor kroz koji svest vidi sebe i svet u celini. Tada ego ne uništava, već povezuje _ razumeva sopstvene unutrašnje impulse i istovremeno razotkriva značenje spoljašnjih događaja.

Zbog toga nije dovoljno da postoji samo unutrašnja dinamika misli i osećanja. Potreban je i spoljašnji izazov, druga bića, događaji, neočekivani trenuci koji aktiviraju i pokreću našu unutrašnju mašineriju. #_To jeste mesto gde subjektivno i objektivno ulaze u dijalog. _##_Bez toga bi život bio zatvoreni sistem, a svest bi izgubila smisao jer smisao uvek nastaje u odnosu._#

Dakle, razvoj nije linearna putanja ka „konačnom znanju“, već stalno kretanje _ gradnja i rušenje, jasnoća i konfuzija, mir i nemir. ##__Svest se upravo kroz te cikluse usavršava. I tu se nalazi lepota: _život nije dat kao gotova celina, već kao neprekidno stvaranje smisla_. A smisao koji se ne menja prestaje da bude živ.__##
®

 

[sofija06]

Može se prihvatiti da misao predstavlja stalnu aktivnost kroz koju čovek uči i razvija se. Međutim, nije dovoljno reći da je misao samo sredstvo menjanja starog znanja u novo. Misao je ujedno i most između unutrašnje dubine i spoljašnjeg sveta. Ako ostane zatvorena samo u sebe, ona postaje krug u kojem se vrtimo, dok tek u kontaktu sa različitim, sa spoljašnjim izazovima i ljudima, dobija puni smisao i otvara nove horizonte.

Razlika i suprotnost jesu ključ za svaku promenu. Ali razlika bez unutrašnje sposobnosti da je prihvatimo stvara samo otpor. Tek kada postoji otvorenost svesti, suprotnosti prestaju da budu neprijatelji i postaju izvor kretanja i rasta. To je princip koji podseća na jin i jang: jedno održava drugo, ne ukida ga, već mu daje prostor da se iskaže.

Ego je tačka iz koje nastaje samosvest, ali on može biti i zid i prozor. Ako se zatvori u vlastite želje, nagone i strahove, ego zamagljuje istinu i stvara haos misli. No, ako se umiri i postane proziran, on postaje prozor kroz koji svest vidi sebe i svet u celini. Tada ego ne uništava, već povezuje _ razumeva sopstvene unutrašnje impulse i istovremeno razotkriva značenje spoljašnjih događaja.

Zbog toga nije dovoljno da postoji samo unutrašnja dinamika misli i osećanja. Potreban je i spoljašnji izazov, druga bića, događaji, neočekivani trenuci koji aktiviraju i pokreću našu unutrašnju mašineriju. #_To jeste mesto gde subjektivno i objektivno ulaze u dijalog. _##_Bez toga bi život bio zatvoreni sistem, a svest bi izgubila smisao jer smisao uvek nastaje u odnosu._#

Dakle, razvoj nije linearna putanja ka „konačnom znanju“, već stalno kretanje _ gradnja i rušenje, jasnoća i konfuzija, mir i nemir. ##__Svest se upravo kroz te cikluse usavršava. I tu se nalazi lepota: _život nije dat kao gotova celina, već kao neprekidno stvaranje smisla_. A smisao koji se ne menja prestaje da bude živ.__##
®

Drago mi je što shvataš najvažnije. Samo bih napomenula da mišljenje nije nezavisno. Zato sam i navela da se svesno i nesvesno nalaze u stalnoj uslovljenosti, konekciji i transformaciji, kao jin and jang. Intenzitet prelazi u aktivnost, a aktivnost u intenzitet. Nevidljiva svesna sažetost, dubina ili snaga osećanja kulminira u mnoštvo indivudualnih misli i time stvara misaonu širinu, aktivnost ili pojavu kojom se omogućava razumevanje.

Srce, pluća i bubrezi ulaze u sastav jednog organizma, pa se ne mogu odvojiti. Svako ga, na svoj način, održava i omogućava da funkciniše. Isto se odnosi i na misli, osećanja i svesnost. Mada se pokušavaju razdvojiti to nije moguće jer su ista svest. Predstavljaju drugačija stanja i faze procesa kojim nesvesno/nemanifestovano prelazi u svesno/manifestovano stvarajući razumevanje. Naravno uz stalni spoljašnji podsticaj.

Kakvo će razumevanje biti zavisi od sposobnosti ega da dosegne svoj bitak/suštinu. To nije uvek lako usled nižih, telesnih nagona, potisnutih konflikata i trauma kojima se formiraju samoobmane, predrasude i pogrešna uverenja. Zbog toga i jeste važno vršiti introspekciju ili preispitivati unutrašnji dijalog (ono što najintimnije mislimo/sami sebi nepromišljeno, automatski govorimo). Da li je zasnovano na činjenicama? Da li precenjujemo ili podcenjujemo svoju vrednost? Koliko je prisutan negativan spoljašnji uticaj i olako prihvaćena shvatanja koja nas navode na pogrešne zaključke, demorališu, unose pometnju, sumnju u vlastitu sposobnost itd.? Dekart o tome govori kao korpi s jabukama i razlučivanju zdravih od pokvarenih ili valjanih uverenja od zabluda.

Dobro je razjasniti neke termine radi bolje komunikacije. Svest je opšti pojam koji u sebe uključuje i svesno i nesvesno, odnosno misli, osećanja, intuiciju, nagone, instinkte, čulne senzacije, jednom rečju, apsolutno sve što omogućava i stvara doživljaj postojanja.

Svesna sfera je domen uma, misli i ega. Ta sfera je značajna jer je posrednik izmedju unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Predstavlja ego-biće u razvoju koje prima i tumači spoljašnje i unturašnje nadražaje. Sve mora proći kroz um da bi se spoznalo ili da bi ga postali svesni.

Medjutim, ego-biće nije samostalno, već ima bitak/suštinu u vidu višeg nadsvesnog potencijala. Dok ego, preko uma, ne dodje u konatkt svojim potencijalom ne može ga realizovati ili postizati autentičan razvoj; ne može se osvešćivati, tj. činiti pomak novom, dubljom spoznajom. S obzirom da je suština ego-bića živi, bezgranični smisao niko nema konačno, apsolutno znanje, već uvek uči.

Ego zatvorenog, ograničenog uma se opire suprotnostima. Često agresijom ili nastojanjem da ih silom uništiti. Za raliku od njega ego s otvorenim umom ih pokušava razumeti i uskladiti. Shvata da su sastvani deo života i razvoja.

Hegel o tome govori kao tezi-antitezi-sinezi. U tom ciklusu teza je početno tvrdjenje kojem se suprostavi antiteza ili negacija toga tvrdjenja. To podstakne daljnje istraživanje sve dok se ne postigne viši nivo razumevanja koji ukine sukob njihovom sintezom. Tada ta sinteza postaje nova teza ili tvrdjenje i tako u nedogled.

 

[Manga Hilux]

Antiteza _ senka razumevanja

Ako tvrdimo da su misli, osećanja i svest neraskidivo jedinstvo, ne smemo prevideti i drugu stranu _ njihovu prividnu odvojenost. Tek kroz pukotine u celini, kroz raspadnutost i nesklad, čovek uopšte postaje svestan da nešto nedostaje. Fragmentacija nije samo mana već i putokaz; bol nesklada ponekad snažnije otkriva smisao od harmonije. Da bi se shvatilo jedinstvo, mora se osetiti i iskustvo razdvajanja.

Introspektivno traganje, koliko god dragoceno, nosi rizik zatvorenog kruga. Ego, dok preispituje sopstvene misli, često ostaje u granicama istih obrazaca i značenja. Ispitivanje može da stvori iluziju oslobođenja, a da zapravo bude nova forma vezanosti _ rafiniranija samoobmana, pritajeni odjek starih trauma i uverenja, prikriven fiziološkom, filozofskom ili duhovnom terminologijom.

Čak i Hegelov proces teze_antiteze_sinteze ne mora biti siguran put ka višem razumevanju. Možda sinteza nije kraj sukoba već samo privremeno primirje, trenutna pauza u beskrajnoj igri suprotnosti. Svaka nova spoznaja nosi u sebi klicu sledeće negacije, pa razumevanje stalno izmiče, ostavljajući nas u večnom kretanju između pitanja i odgovora.

Možda, onda, samo „razumevanje“ nikada nije konačno stanje već prolazna iluzija. Ono zadovoljava našu potrebu za smislom, ali nas ne izbavlja od nesigurnosti. Istina ne mora biti u zaokruživanju i smirivanju suprotnosti, već upravo u njihovoj otvorenosti, u stalnom vrtlogu između jesa i ne_jesta, svetla i senke, znanja i neznanja.

#_Onaj koji se odrekne konačnih odgovora i prihvati beskrajnu potragu možda stoji bliže suštini nego onaj koji misli da je došao do kraja puta._#
#_Jer istina, ako je ima, možda nikada nije spokojna, već stalno uzmiče, nagoveštava, skriva se iza novih paradoksa i tera nas da ponovo tragamo._#
®

 

[Manga Hilux]

,,,za divno chudo,,,i ovde na forumu mogu se poklapati mishljena,,,))))
,,,malo u drugachijoj formi,,,ali ipak,,,da,,,

 

[sofija06]

Ne postoji savršena ili konačna teorija. Naročito u oblasti duhovnosti i psihologije. Iako su neka Frojdova shvatanja opovrgnuta njegova najveća zasluga je što je ukazao na komplesnost svesti ili postojanje svesnog i nesvesnog, a iznad svega što je uveo pojam ega kojim je označio svesni deo ličnosti.

Ego je samosvest/svesnost sebe/subjekt koji sve doživljava, posmatra, interpretira, misli, oseća, spoznaje, uči, donosi odluke šta će raditi, reći, prećutati, kako će se ponašati u svakoj situaciji itd. Znači, ego, kao svesni deo ličnosti, može imati kontrolu nad sobom, svojim mislima, ponašanjem i aktivnostima. Da nije tako za ništa ne bi bili odgovorni.

To takodje znači da ego ima mogućnost izbora ili da može imati slobodnu volju. Pitanje je šta je neophodno za postojanje izbora? Odgovor je, opet, razlike ili supronosti. Jer, ako njih nema ne možeš ništa birati. Zato postoje unutrašnje razlike kao i subjektivno-objektivna suprotnost. Unutrašnje se javljaju u vidu različitih konstruktivnih i destruktivnih nagona, emocija i osećanja iz kojih proizilaze i različite misli. Od ega uvek zavisi šta će odabrati ili kojima će dopustiti da prevladaju. Konstruktivnim se osvešćuje i postaje funkcionalan, dok destruktive vode u disfunkcionalnost. Dokaz za to je drugačije ponašanje ljudi.

Neki su odgovorni, imaju samokontrolu, slede moralne principe koji ih osposobljavaju da uspostavljaju odnose zasnovane na medjusobnom poštovanju i uvažavanju. Krasi ih mudrost, poštenje, empatija i plemenitost. Ali, ima i onih koji su neodgovorni, nezreli, lukavi, manipulativni, sebični, nemoralni, krvoločni i zli.

Šta pokrene osvešćivanje? Stari grci su odavno istakli značaj samospoznaje kroz čuvenu maksimu: "Spoznaj sebe." Danas se zna da vaspitanje, uslovi života, nedostatak ljubavi, nasilje i traume utiču na formiranje ličnosti. Uočila se veza i izmedju tela i svesti. Nemaju svi poremećaji psihološki karakter, već nastaju i zbog organskih promena, kao i njhove kombinacije.

Kako se postiže samospoznaja? Refleksijom, introspekcijom, posmatranjem svojih reakcija, edukacijom i radom na sebi. Pored duhovnih vrednosti u svakom čoveku deluju i niži, sebični impulsi samim tim što ima telo i nagon samoodržanja i samozaštite. Prisutan je i Polusvesni ego u vidu nerasčišćenih konflikata, zabluda i predrasuda nastalih interakcijom s okolinom. Važno je shvatiti da duhovni razvoj nije nikada konačan i završen, da se uvek susreće sa različitim teškoćama, izazovima i iskušenjima. Zato je potrebna krajnja iskrenost prilikom introspekcije ukoliko se nastoji učiniti pomak.

Uverenje da se može postići "duhovno budjenje" koje rezultira permanentnim savršenim razumevanjem je najsuptilnija vrsta samoobmane. Vodi u preterani subjektivizam i zatvaranje uma. Posledica toga je gubitak iskrenosti jer se stvara umišljena predstava o sebi koja se pošto-poto nastoji sačuvati. Osoba jednostavno nikada neće da prihvati ili prizna da ponekad greši ili da oseti niža, pristrasna i sebična osećanja pošto bi time porekla svoju "probudjenost" i savršenstvo.

Zdrav ego dopušta svakoj emociji i osećanju da se ispolji. Ukoliko se pojave destruktivna ne osudjuje se. Razume da potiču iz podsvesnog i telesnih nagona. Tako ima neutralnu, nepristrasnu i iskrenu obzervaciju unutrašnjeg stanja svoga bića. Ali, iako obelodani niža i sebična osećanja i porive ne opredeli se za nih, niti im dozvoljava da se osnaže i da ga kontrolišu, već svesno bira savest i empatiju. Pokušava shvatiti druge, staviti se u njihovu poziciju, delovati pošteno itd. Dakle, ego proširuje razumevanje spoznavajući svoju emocionalnu dubinu i duhovnu visinu.

Kada introspekcija poprimi obeležje mučnog, zatvorenog, bezizlaznog kruga to je znak da je ego izgubio kontakt svojim bitkom/duhovnim potencijalom. Za to može biti više razloga. Ponekad je posledica preživljene traume ili PTSD, ponekad izbegavanje odgovornosti, suočavanja neprijatnom istinom itd. U takvim slučajevima je dobro potražiti pomoć.
Činjenica da se nalazimo u svemiru čije funkcionisanje ne shvatamo bi nam trebala ukazati da je rukovodjen neuporedivo komplesnijom inteligencijom od naše. Pored toga, fizički univerzum je aktivna sfera razvoja u kojoj je prisutna stalna promena, pa znanje nikada nije, niti može biti konačno.

 

[sofija06]

Isprvaka: Kovanica: "teza-antiteza-sinetza" se pogrešno pripisuje Hegelu pošto se povezala njegovom dijalektičkom metodom. Medjutim, njen tvorac je Johann Gottlieb Fichte.