Francuski romanopisac Emil Zola je jednom rekao da je umetnik ništa bez dara ali da je dar ništa bez truda i u toj rečenici leži paradoks koji ne važi samo za umetnost nego i za ono što nazivamo genijalnošću jer_ genije bez rada ostaje samo neiskorišćen potencijal _.
Senka mogućnosti koja nikada ne postaje stvarnost a naša opsesija inteligencijom kao urođenom oznakom često nas vodi u slepilo mi mislimo da je dovoljna svetlost ideje ,a zaboravljamo vatru koja mora stalno da gori da bi se od pepela rađalo novo delo ako genijalnost zamislimo kao tortu onda je Ajnštajn imao veću kuhinju ,ali bez pravih sastojaka i bez strasti da se peče ništa od toga ne bi imalo miris niti ukus. Ono što ga je oblikovalo nije bila samo snaga uma nego dugotrajna praksa disciplina i beskonačna znatiželja.
Isto važi i za Da Vinčija čija je radionica bila polje haotičnog eksperimenta prelazak iz skulpture u slikarstvo iz hidraulike u anatomiju i nazad, bio je njegova prirodna logika .
Ono što vidimo kod obojice jeste neortodoksnost, spremnost da lutaju i radoznalost koja graniči sa gladi. Ali kada pokušavamo da ponovo stvorimo genija mi nudimo standardizovane udžbenike pravolinijske karijere i suzbijamo znatiželju, kao da je smetnja. A zapravo ona je jedino gorivo genijalnosti.
Dakle nije dar koji se daruje jednom zauvek nego proces koji se gradi kroz godine kroz greške kroz neuspele pokušaje, kroz beskrajna pitanja. Umesto da se pitamo da li smo rođeni geniji možda je bolje pitati da li smo spremni da gajimo sopstvenu radoznalost ,da njegujemo sumnju i da dopustimo sebi da zalutamo.
Jer u tim lutanjima i eksperimentima krije se snaga koja menja svet ,možda naš motor radi sporije nego Ajnštajnov .
Ali ova igra nije trka nego ples u kojem onaj ko istraje i ostane otvoren stvara mogućnost da zakorači u retko društvo onih koji od rada i istrajnosti prave ono što zovemo genijalnošću
®