Uputstvo za buvljak šoping
Ubedljivo “best selling” na ovom nesvakidašnjem marketu su lokalni crvi. To što prosečna dužina ovog endemskog monstruma iz bašti prelazi prosečnu dužinu riba iz obližnjih reka i kanala _i nije toliko važno. Prodavci se kunu da baš na ovog crva obavezno “udara” mrena. Ja bih rekao da pre mrenu udari infarkt kad naleti na ovakvog mini pitona.
Ovaj šoping centar nećete naći ni na bilbordima, ni na televiziji, ni na internetu. Radi samo dva puta nedeljno _ i to ako ne pada kiša. Neki ga zovu buvljak, redovni posetioci od milošte ga krste drugačije, ali ja ću ga ovde nazvati rom market, da zvuči politički korektno.
Odeljenja su posebna priča.
U delu za garderobu ima bogat izbor opranih stvari. Kako znamo da su oprane? Pa, verovatno su skinute sa komšijske žice za sušenje dok niko nije gledao.
U ribolovačkom odeljenju _ nema pušaka i metaka,ima i toga ali samo po narudžbi,samo štapovi od pet, šest i više metara, udice, a i sveži mamci_crvi, pijavice, skakavci. Za belog crva znalac može po mirisu da odredi poreklo _ da li je iz zgazene mačke ili iz mesnog otpada. A najtraženiji su, naravno, oni ogromni, lokalni crvi.
Sportski deo krije bicikl koji vam je nestao prošlog leta, ili motorčić koji se više ne pali na ključ nego na žice.
U odeljenju za odrasle _ arhiva “edukativnih” diskova i časopisa. Po frizurama glavnih junakinja lako se vidi da izdanja potiču iz nekih davnih epoha.
Elektronika i bela tehnika? Pa, “bela” i nije baš bela. Štampači, televizori, mikseri _ sve je uredno zapakovano, a većina je “kontejnerska roba”. Ne iz dalekih luka, nego iz naših kontejnera na tri točka, mirisom zeleni ili lubenični, zavisno od sezone.
Ako ogladnite, tu su roštilji. Miris _ čudan, a meso još čudnije. Jedan moj poznanik veterinar zakleo se da kosti u pilećem sendviču sigurno nisu pileće. Za vegetarijance ima i mekika, prženih u ulju koje više liči na otpad iz kamionskog ulja nego na jestivi zejtin.
Pravila cenkanja su jasna.
Ako vam kažu cenu u milijardama _ nemojte da se zbunite, vreme je stalo u prošlom veku. Ako vam traže 200 dinara za televizor, nikako ne dajte odmah. Kažete 100, oni će glumiti uvređene, pa će spustiti na 150. Vi krenete, posle pet koraka vas zovu i prihvate vašu cenu, mrmljajući sebi u brk dok im vi dovikujete “troši u zdravlje”.
Robu nikad ne vraćate _ jer sledećeg petka isti prodavac će se praviti nevešt i reći da ste vi pokvarili uređaj. Taj televizor onda završava u kontejneru, a vredni skupljači ga poprave i vrate nazad na tezgu. To su pravi “kontrolori kontejnera” _ junaci sa triciklima, kičma reciklažnog lanca.
Ali, pazite se falš robe. Kupite kaiš za 150, a posle tri dana koža se ljušti, metal se krivi i shvatite da je namenjen nekom drugom _ možda baš za večni odmor.
Zvučna kulisa buvljaka je posebna_mešavina jezika i dijalekata, praćena pesmama na sintisajzerima koje ni proizvođači nisu planirali.
Na kraju, šoping na ovom marketu je doživljaj za pamćenje.
Čak i ako ništa ne kupite, može da vam nestane novčanica iz džepa. A ako i ostane, verovatno ćete je potrošiti u kladionici i nikad nećete saznati da li je onaj bluetooth plejer od 100 dinara zaista radio.
®
