Nisu deca kriva.
Nisu ni roditelji, ali deca nikako nisu.
Njihovo glavno zanimanje je igra, svakako.
Krivi smo mi kao društvo, kao celina koja ćuti.
Volim svoju struku. Zaljubljena sam u nju.
Sa 12 godina sam znala da ću raditi sa decom.
Sa 20 sam upisala pedagogiju i strastveno sam se zalagala za modernizaciju studijskog programa kako bi naše diplome govorile o značaju poziva koji smo odabrali. O nama kao pojedincima koji su spremni da pristupe dečjem razvoju sa mnogo razumevanja, ljubavi i strpljenja.
Sa 25 sam završila master program Obrazovne politike gde mi je Aleksandar Baucal bio mentor. Od tog čoveka sam naučila mnogo više od pukih tehnika istraživanja u oblasti obrazovanja. Naučila sam šta znači živeti svoju struku svakog dana u društvu koje je hendikepirano i nemušto pred potrebama deteta.
Od svoje 18. godine čuvam decu uzrasta 0-4 godine privatno u porodicama koje imaju više novca nego vremena. Deca me uče životu.
Danas sam šetala devojčicu od dve godine na Vračaru. Beogradskoj opštini na kojoj je pre svega 10 dana dečak pucao u svoje vršnjake. Ispred nas ide devojka od cca 25 godina i vodi za ruke dva dečaka od po cca 2,5 godine. Dečaci nose puške. Ugledavši devojčicu upere puške u nju i viknu bam-bam uz smeh. Devojčica počinje da plače. Ja govorim dečacima da nam ne prija to što rade.
Devojka mi govori “Pusti ih, vidiš da se igraju, oni su deca”, a ja razmišljam kako da joj se obratim bez gađenja.
- Postoji mnogo načina da se deca igraju, pa ipak mislim da ovaj nije primeren vremenu, mestu i okolnostima.
Hvata dečake za ruke i odlaze uz rečenicu “Ajmo dečaci, idemo, devojčica ne voli da se igra.”
Ostajem da stojim i razmišljam dok oni odmiču. Da sam policajac, zaustavila bih ih da porazgovaramo. Da sam majka, učinila bih isto. Da sam pas zalaja bih.
Ovako, kao pedagog, ostala sam oborenih ramena i snuždenog izraza lica da gledam za njima i ne verujem. I stidim se zbog toga.
Ana Barbara Kovačević
Nisu ni roditelji, ali deca nikako nisu.
Njihovo glavno zanimanje je igra, svakako.
Krivi smo mi kao društvo, kao celina koja ćuti.
Volim svoju struku. Zaljubljena sam u nju.
Sa 12 godina sam znala da ću raditi sa decom.
Sa 20 sam upisala pedagogiju i strastveno sam se zalagala za modernizaciju studijskog programa kako bi naše diplome govorile o značaju poziva koji smo odabrali. O nama kao pojedincima koji su spremni da pristupe dečjem razvoju sa mnogo razumevanja, ljubavi i strpljenja.
Sa 25 sam završila master program Obrazovne politike gde mi je Aleksandar Baucal bio mentor. Od tog čoveka sam naučila mnogo više od pukih tehnika istraživanja u oblasti obrazovanja. Naučila sam šta znači živeti svoju struku svakog dana u društvu koje je hendikepirano i nemušto pred potrebama deteta.
Od svoje 18. godine čuvam decu uzrasta 0-4 godine privatno u porodicama koje imaju više novca nego vremena. Deca me uče životu.
Danas sam šetala devojčicu od dve godine na Vračaru. Beogradskoj opštini na kojoj je pre svega 10 dana dečak pucao u svoje vršnjake. Ispred nas ide devojka od cca 25 godina i vodi za ruke dva dečaka od po cca 2,5 godine. Dečaci nose puške. Ugledavši devojčicu upere puške u nju i viknu bam-bam uz smeh. Devojčica počinje da plače. Ja govorim dečacima da nam ne prija to što rade.
Devojka mi govori “Pusti ih, vidiš da se igraju, oni su deca”, a ja razmišljam kako da joj se obratim bez gađenja.
- Postoji mnogo načina da se deca igraju, pa ipak mislim da ovaj nije primeren vremenu, mestu i okolnostima.
Hvata dečake za ruke i odlaze uz rečenicu “Ajmo dečaci, idemo, devojčica ne voli da se igra.”
Ostajem da stojim i razmišljam dok oni odmiču. Da sam policajac, zaustavila bih ih da porazgovaramo. Da sam majka, učinila bih isto. Da sam pas zalaja bih.
Ovako, kao pedagog, ostala sam oborenih ramena i snuždenog izraza lica da gledam za njima i ne verujem. I stidim se zbog toga.
Ana Barbara Kovačević
