Ovo je bajka.
Jednom bila jedna princeza. Bila je toliko lepa koliko nije bila pametna. Na prijemu koji je njen otac priredio za ambasadore i predstavnike stranih zemalja upoznala se sa jednim ambasadorom iz zemlje koja se zvala "Viteško kraljevstvo". Pitala ga je zašto se njegova zemlja zove takvim neobičnim imenom. Odgovorio je da je to zato što su tamo samo jako plemeniti ljudi koji drže do časti i poštenja. Nastavila je da razgovara s njim. Bilo joj je jako prijatno, jer je on opisivao predele koje je proputovao i video, a za koje ona nikad nije ni čula. Da nije bilo jednog detalja on bi joj se jako svideo. Bio je prilično ružan, tako da je volela da ga sluša ali nije volela da ga gleda. I nakon prijema je nastavila da se viđa sa ambasadorom iz Viteškog kraljevstva. Navikla se na njega pa više nije ni obraćala pažnju na njegovu ružnoću.
Vidi kralj, njen otac, da stvari idu nekontrolisano, pa odluči da to prekine. Odluči da objavi da će njegova ćerka da se uda. U tom smislu zainteresovani kandidati treba da se jave. Za divno čudo javila su se samo dvojica. Kapetan kraljeve garde i naš ružni Vitez.
Kralju se učinilo da je to prilično jednostavna situacija, pa kako nije hteo komplikovati, odluči se za, po njemu, jednostavno rešenje. Odredi da se princeza naizmenično druži malo sa jednim a malo sa drugim, dok jednoga ne izabere za kojeg će se udati. Budući da je već i previše vremena provela sa ružnim Vitezom, sada je red bio da bude malo sa Kapetanom. Od svojih dvorjanki nešto je načula o tom Kapetanu koji je važio za glavnog srcolomca u njenom kraljevstvu. Kako se ranije nisu viđali, baš ju je zanimao taj prvi susret. Mislila je da su priče o njemu preterane, ali kad ga je videla ostala je kao ukopana.
Sa sabljom o kuku sav se presijavao u uniformi koja mu je davala gracioznost i autoritet. Bio je krupan, izrazite mišićne mase. Lice je bilo najlepše koje je ona u životu ikad ugledala. Sa prekrasnim osmehom i sjajnim zubima iznad kojih su se rastezali šeretski brčići. Odmah ju je uhvatio za ruku koju je poljubio, pa ju je pozvao da sednu na klupu gde će na miru da porazgovaraju. Nisu ni seli a već je počeo da se divi njenoj lepoti, da joj govori kako su stvoreni jedno za drugo. Dodao je da je zahvalan sudbini što ih je spojila, i ako ima boga, nikad ih neće rastaviti. Njoj je sve to skupa delovalo kao da učestvuje u nekom Šekspiromom pozorišnom komadu, ali joj je prijalo njegovo udvaranje.
Kad je ispucao svoj jezički arsenal oružja na prvi prepad, razgovor se normalizovao. On je imao jedan specijalni stil govorenja koji je njoj potpuno odgovarao jer je bio na njenom nivou.
Setila se kako se osećala sa ružnim Vitezom. On joj je uvek postavljao neka pitanja zbog kojih je ona morala da razmišlja, pa iako joj je to bilo zanimljivo, s druge strane ju je to i zamaralo. Pitanja su bila kao ova: Zašto je cvet lep? Zašto ptica peva? Zašto potok žubori? Zašto je lepše sedeti na travi neko na klupi? Da li se više uživa kad se čovek smeje ili kad prestane? Da li se neka osoba može voditi i na koji drugi način osim za ruku? Da li se može dati poljubac pogledom? Vitez je stvarno mnogo pitao i često joj je bio zamoran i dosadan. Nije znala šta on tim pitanjima želi postići, jer ona na veći deo njih nije znala odgovor.
Zato je bila mnogo opuštenija sa Kapetanom. Mogla je da blebeće o čemu je god htela. Da se divi njegovom licu i da ga povremeno sluša. Njegovo umeće govorenja nije baš bilo na zavidnom nivou, u njenom narodu postoji naziv za taj stil - priča pizdarije - ali to njoj nije smetalo i tome se nekontrolisano smejala kao da čuje nešto najduhovitije na svetu.
Sastanci malo s jednim malo s drugim su se nastavili u nedogled. Svaki od njih je imao nešto što onaj drugi nije. Morala je priznati da joj se Kapetan više dopada, da se s njim bolje slaže. Takođe, dok je Vitez stalno nešto filozofirao, Kapetan je bio mnogo preduzimljiviji. Koristio je svaku priliku da je dodirne, da je uhvati za ruku ili nešto drugo, i stalno je pokušavao da je poljubi. Međutim svaki put kad bi to pokušao ona je bila spremna da mu se preda, ali pri tome bi se setila viteza pa bi je to preseklo i Kapetana nežno odgurnula. Nije mogla sebi da objasni zašto se tako ponaša. Kao da nije htela da izabere, već je za sebe htela da sačuva obojicu!
Kralj je video šta se dešava. Nervirala ga je ćerkina neodlučnost. On je čak mislio da je to neka vrsta prevrtljivosti i neozbiljnosti. Videći da nema druge, objavio je viteški dvoboj u kome će se obojica na konjima i sa oklopima i kopljem sukobiti. Onaj ko pobedi dobiće ruku njegove ćerke. Svi iz kraljevstva su se okupili da vide taj krvavi dvoboj. Narod je tipovao na Kapetana, jer je to ipak bio njihov čovek. Princeza nije bila sigurna koga bi više volela kao pobednika. Znala je da je Kapetan veoma iskusan u borbi i zbog toga ima veće šanse. S druge strane njen Vitez nije bio pravi vitez borac, već vitez po ponašanju i shvatanju, pa se sažalila na njega jer je znala da u pravoj borbi nema velike šanse. Dvoboj je počeo.
Fanfare su zasvirale pripremu dvoboja pre nego se oglasi rog za sam početak. Konji su toptali kopitima, frktali dok im je pena izlazila iz nozdrva. Borci sa kopljima okrenutim u vis su mirno čekali. Princeza je čvrsto stezala maramicu u predelu grudi. Narod je urlao i udarao u drvena korita. Kralj se samozadovoljno osmehivao. Začuo se rog. Borci su spustili koplja i u galopu se približavali jedan drugom. Sudar je bio strahovit. Vitezovo koplje se zabolo u Kapetanovo desno rame probivši zaštitni oklop. U istom trenutku se kapetanovo koplje zabolo u Vitezovu levu nogu i od udarca se slomilo i izvuklo. Kapetan je od siline udarca ispao iz sedla i leđima pao na zemlju. Odmah su pritekli njegovi pomoćnici i odneli ga u šator, gde ga je sačekala njegova sestra travarka koja se pobrinula za ranu.
Pobednik je bio Vitez. Princeza je napokon shvatila da je on oduvek bio njen pravi izbor, a Kapetan joj je služio samo da okusi drugu stranu medalje. Mahala je svojom maramicom radosna i srećna pozivajući svog viteza da dođe po nju.
Vitez je okrenuo konja prema princezi. Nije prešao ni nekoliko metara kad se zaljuljao i skoro pao s konja. Okrenuo ga je prema svom šatoru. Jedva se spustio i odšepao do grubog kreveta gde se opružio. Iz butine je šikljala krv. Znao je da mu nema spasa. Poslednje misli su mu bile o princezi. Razmišljao je kolika je to ljubav kad se za nekog proliva krv i daje svoj život. Oči su mu se lagano zatvorile.
Kraj priče.
domatrios
Poslednja izmena: