Princeza i Vitez

1684590657420.jpeg


Ovo je bajka.
Jednom bila jedna princeza. Bila je toliko lepa koliko nije bila pametna. Na prijemu koji je njen otac priredio za ambasadore i predstavnike stranih zemalja upoznala se sa jednim ambasadorom iz zemlje koja se zvala "Viteško kraljevstvo". Pitala ga je zašto se njegova zemlja zove takvim neobičnim imenom. Odgovorio je da je to zato što su tamo samo jako plemeniti ljudi koji drže do časti i poštenja. Nastavila je da razgovara s njim. Bilo joj je jako prijatno, jer je on opisivao predele koje je proputovao i video, a za koje ona nikad nije ni čula. Da nije bilo jednog detalja on bi joj se jako svideo. Bio je prilično ružan, tako da je volela da ga sluša ali nije volela da ga gleda. I nakon prijema je nastavila da se viđa sa ambasadorom iz Viteškog kraljevstva. Navikla se na njega pa više nije ni obraćala pažnju na njegovu ružnoću.

Vidi kralj, njen otac, da stvari idu nekontrolisano, pa odluči da to prekine. Odluči da objavi da će njegova ćerka da se uda. U tom smislu zainteresovani kandidati treba da se jave. Za divno čudo javila su se samo dvojica. Kapetan kraljeve garde i naš ružni Vitez.

Kralju se učinilo da je to prilično jednostavna situacija, pa kako nije hteo komplikovati, odluči se za, po njemu, jednostavno rešenje. Odredi da se princeza naizmenično druži malo sa jednim a malo sa drugim, dok jednoga ne izabere za kojeg će se udati. Budući da je već i previše vremena provela sa ružnim Vitezom, sada je red bio da bude malo sa Kapetanom. Od svojih dvorjanki nešto je načula o tom Kapetanu koji je važio za glavnog srcolomca u njenom kraljevstvu. Kako se ranije nisu viđali, baš ju je zanimao taj prvi susret. Mislila je da su priče o njemu preterane, ali kad ga je videla ostala je kao ukopana.

Sa sabljom o kuku sav se presijavao u uniformi koja mu je davala gracioznost i autoritet. Bio je krupan, izrazite mišićne mase. Lice je bilo najlepše koje je ona u životu ikad ugledala. Sa prekrasnim osmehom i sjajnim zubima iznad kojih su se rastezali šeretski brčići. Odmah ju je uhvatio za ruku koju je poljubio, pa ju je pozvao da sednu na klupu gde će na miru da porazgovaraju. Nisu ni seli a već je počeo da se divi njenoj lepoti, da joj govori kako su stvoreni jedno za drugo. Dodao je da je zahvalan sudbini što ih je spojila, i ako ima boga, nikad ih neće rastaviti. Njoj je sve to skupa delovalo kao da učestvuje u nekom Šekspiromom pozorišnom komadu, ali joj je prijalo njegovo udvaranje.

Kad je ispucao svoj jezički arsenal oružja na prvi prepad, razgovor se normalizovao. On je imao jedan specijalni stil govorenja koji je njoj potpuno odgovarao jer je bio na njenom nivou.

Setila se kako se osećala sa ružnim Vitezom. On joj je uvek postavljao neka pitanja zbog kojih je ona morala da razmišlja, pa iako joj je to bilo zanimljivo, s druge strane ju je to i zamaralo. Pitanja su bila kao ova: Zašto je cvet lep? Zašto ptica peva? Zašto potok žubori? Zašto je lepše sedeti na travi neko na klupi? Da li se više uživa kad se čovek smeje ili kad prestane? Da li se neka osoba može voditi i na koji drugi način osim za ruku? Da li se može dati poljubac pogledom? Vitez je stvarno mnogo pitao i često joj je bio zamoran i dosadan. Nije znala šta on tim pitanjima želi postići, jer ona na veći deo njih nije znala odgovor.

 Nije znala šta on tim pitanjima želi postići, jer ona na veći deo njih nije znala odgovor


Zato je bila mnogo opuštenija sa Kapetanom. Mogla je da blebeće o čemu je god htela. Da se divi njegovom licu i da ga povremeno sluša. Njegovo umeće govorenja nije baš bilo na zavidnom nivou, u njenom narodu postoji naziv za taj stil - priča pizdarije - ali to njoj nije smetalo i tome se nekontrolisano smejala kao da čuje nešto najduhovitije na svetu.

Sastanci malo s jednim malo s drugim su se nastavili u nedogled. Svaki od njih je imao nešto što onaj drugi nije. Morala je priznati da joj se Kapetan više dopada, da se s njim bolje slaže. Takođe, dok je Vitez stalno nešto filozofirao, Kapetan je bio mnogo preduzimljiviji. Koristio je svaku priliku da je dodirne, da je uhvati za ruku ili nešto drugo, i stalno je pokušavao da je poljubi. Međutim svaki put kad bi to pokušao ona je bila spremna da mu se preda, ali pri tome bi se setila viteza pa bi je to preseklo i Kapetana nežno odgurnula. Nije mogla sebi da objasni zašto se tako ponaša. Kao da nije htela da izabere, već je za sebe htela da sačuva obojicu!

Kralj je video šta se dešava. Nervirala ga je ćerkina neodlučnost. On je čak mislio da je to neka vrsta prevrtljivosti i neozbiljnosti. Videći da nema druge, objavio je viteški dvoboj u kome će se obojica na konjima i sa oklopima i kopljem sukobiti. Onaj ko pobedi dobiće ruku njegove ćerke. Svi iz kraljevstva su se okupili da vide taj krvavi dvoboj. Narod je tipovao na Kapetana, jer je to ipak bio njihov čovek. Princeza nije bila sigurna koga bi više volela kao pobednika. Znala je da je Kapetan veoma iskusan u borbi i zbog toga ima veće šanse. S druge strane njen Vitez nije bio pravi vitez borac, već vitez po ponašanju i shvatanju, pa se sažalila na njega jer je znala da u pravoj borbi nema velike šanse. Dvoboj je počeo.

Fanfare su zasvirale pripremu dvoboja pre nego se oglasi rog za sam početak


Fanfare su zasvirale pripremu dvoboja pre nego se oglasi rog za sam početak. Konji su toptali kopitima, frktali dok im je pena izlazila iz nozdrva. Borci sa kopljima okrenutim u vis su mirno čekali. Princeza je čvrsto stezala maramicu u predelu grudi. Narod je urlao i udarao u drvena korita. Kralj se samozadovoljno osmehivao. Začuo se rog. Borci su spustili koplja i u galopu se približavali jedan drugom. Sudar je bio strahovit. Vitezovo koplje se zabolo u Kapetanovo desno rame probivši zaštitni oklop. U istom trenutku se kapetanovo koplje zabolo u Vitezovu levu nogu i od udarca se slomilo i izvuklo. Kapetan je od siline udarca ispao iz sedla i leđima pao na zemlju. Odmah su pritekli njegovi pomoćnici i odneli ga u šator, gde ga je sačekala njegova sestra travarka koja se pobrinula za ranu.

 Odmah su pritekli njegovi pomoćnici i odneli ga u šator, gde ga je sačekala njegova sestra travarka koja se pobrinula za ranu


Pobednik je bio Vitez. Princeza je napokon shvatila da je on oduvek bio njen pravi izbor, a Kapetan joj je služio samo da okusi drugu stranu medalje. Mahala je svojom maramicom radosna i srećna pozivajući svog viteza da dođe po nju.

Vitez je okrenuo konja prema princezi. Nije prešao ni nekoliko metara kad se zaljuljao i skoro pao s konja. Okrenuo ga je prema svom šatoru. Jedva se spustio i odšepao do grubog kreveta gde se opružio. Iz butine je šikljala krv. Znao je da mu nema spasa. Poslednje misli su mu bile o princezi. Razmišljao je kolika je to ljubav kad se za nekog proliva krv i daje svoj život. Oči su mu se lagano zatvorile.

Kraj priče.

domatrios
 
Poslednja izmena:
Bio jednom jedan princ koji se zaljubio u viteza i vitez se zaljubio u princa. I ludo su se zabavljali tako što menjali pol. Jednom je preko dana princ bio žena, a u drugom delu dana je vitez bio muško i tako na smenu.Omiljena igra ima je bila da se igraju roditelj 1 i roditelj 2. Tada bi princ pozvao nekoliko dečaka i nekoliko devojčica. I njima su menjali polove, a povremeno su ih delili sa ostalom dvorskom svitom. I to je trajalo sve dok se nije pojavio zmaj i sve ih je spalio. :hahaha:
 
Vitez je pametan ali ružan.Princeza je glupa. Kapetan je lijep , ali bez intelektualne dubine. Iako joj u svemu bliži kapetan, princeza na kraju shvata da voli Viteza. Znači, bira pamet.Smrt Viteza je kolateralna šteta. Poenta bi bila da u izboru partnera prednost ima pamet u odnosu na izgled. Jedino se u ovo ne uklapa Vitezov izbor kojim daje prednost izgledu.Čini se da u priči ima kontradiktornosti.
 
Poslednja izmena:
Vitez je pametan ali ružan.Princeza je glupa. Kapetan je lijep , ali bez intelektualne dubine. Iako joj u svemu bliži kapetan, princeza na kraju shvata da voli Viteza. Znači, bira pamet.Smrt Viteza je kolateralna šteta. Poenta bi bila da u izboru partnera prednost ima pamet u odnosu na izgled. Jedino se u ovo ne uklapa Vitezov izbor kojim daje prednost izgledu.Čini se da u priči ima kontradiktornosti.
U svemu si u pravu osim u poanti kakva bi po tvom mišljenju trebala biti.
Iako nominalno bajka ova priča to nije. A pogotovo nije za decu.
Ona je namenjena odraslima ali ne i sazrelima.
Ne svim čitaocima nego zamišljenoj ciljnoj grupi koja ovu priču neće razumeti.
Bajke imaju srećan kraj a to ovde nije slučaj bez obzira koji lik uzmemo u obzir.
Ko se u priči usrećio?
Dilema lep ili pametan je aktuelna od pamtiveka, pa što to ne bi važilo i za pametnog viteza?
Da li pametni muškarci biraju pametne žene ili lepe?
Ja znam odgovor a mislim da ga znaju i drugi.
Da u priči ima kontradiktornosto to nije sporno, priča je zasnovana na kontradiktornostima.
To je njena suština. Kod bajke je sve logično i predvidljivo, ovde od toga nema ničega.
 
donje lage su ti lose
prica je sa koca i konopca
alegorija sa vitez kapetan i princeza je passe
dakle
kao sto sam te popljuvao kad si "solarnaeklipsia" pametovao za pricu

prica ti je nula. potrudi se malo
jer ako kritikujes jednostavno moras biti bolji
od tog "pisca" keojeg kritikujes.

Bice nesto od tebe kao pisca nekad :)

Pozdrav
 
U svemu si u pravu osim u poanti kakva bi po tvom mišljenju trebala biti.
Iako nominalno bajka ova priča to nije. A pogotovo nije za decu.
Ona je namenjena odraslima ali ne i sazrelima.
Ne svim čitaocima nego zamišljenoj ciljnoj grupi koja ovu priču neće razumeti.
Bajke imaju srećan kraj a to ovde nije slučaj bez obzira koji lik uzmemo u obzir.
Ko se u priči usrećio?
Dilema lep ili pametan je aktuelna od pamtiveka, pa što to ne bi važilo i za pametnog viteza?
Da li pametni muškarci biraju pametne žene ili lepe?
Ja znam odgovor a mislim da ga znaju i drugi.
Da u priči ima kontradiktornosto to nije sporno, priča je zasnovana na kontradiktornostima.
To je njena suština. Kod bajke je sve logično i predvidljivo, ovde od toga nema ničega.
Jasno je da ova priča nije klasična bajka. A što se tiče tumačenje priče ono može biti subjektivno i različiti čitatelji mogu izvući različite zaključke.
Različiti pogledi i tumačenja obogaćuju književnost i omogućavaju nam da sagledamo priče iz različitih perspektiva.
Zanima me kakva bi po tvom mišljenju bila poenta ove priče, ako pod tim nisi mislio na složenost u ljudskim odnosima izraženim kontradiktornostima na kojima je priča zasnovana
 
Pogledajte prilog 1344682

Ovo je bajka.
Jednom bila jedna princeza. Bila je toliko lepa koliko nije bila pametna. Na prijemu koji je njen otac priredio za ambasadore i predstavnike stranih zemalja upoznala se sa jednim ambasadorom iz zemlje koja se zvala "Viteško kraljevstvo". Pitala ga je zašto se njegova zemlja zove takvim neobičnim imenom. Odgovorio je da je to zato što su tamo samo jako plemeniti ljudi koji drže do časti i poštenja. Nastavila je da razgovara s njim. Bilo joj je jako prijatno, jer je on opisivao predele koje je proputovao i video, a za koje ona nikad nije ni čula. Da nije bilo jednog detalja on bi joj se jako svideo. Bio je prilično ružan, tako da je volela da ga sluša ali nije volela da ga gleda. I nakon prijema je nastavila da se viđa sa ambasadorom iz Viteškog kraljevstva. Navikla se na njega pa više nije ni obraćala pažnju na njegovu ružnoću.

Vidi kralj, njen otac, da stvari idu nekontrolisano, pa odluči da to prekine. Odluči da objavi da će njegova ćerka da se uda. U tom smislu zainteresovani kandidati treba da se jave. Za divno čudo javila su se samo dvojica. Kapetan kraljeve garde i naš ružni Vitez.

Kralju se učinilo da je to prilično jednostavna situacija, pa kako nije hteo komplikovati, odluči se za, po njemu, jednostavno rešenje. Odredi da se princeza naizmenično druži malo sa jednim a malo sa drugim, dok jednoga ne izabere za kojeg će se udati. Budući da je već i previše vremena provela sa ružnim Vitezom, sada je red bio da bude malo sa Kapetanom. Od svojih dvorjanki nešto je načula o tom Kapetanu koji je važio za glavnog srcolomca u njenom kraljevstvu. Kako se ranije nisu viđali, baš ju je zanimao taj prvi susret. Mislila je da su priče o njemu preterane, ali kad ga je videla ostala je kao ukopana.

Sa sabljom o kuku sav se presijavao u uniformi koja mu je davala gracioznost i autoritet. Bio je krupan, izrazite mišićne mase. Lice je bilo najlepše koje je ona u životu ikad ugledala. Sa prekrasnim osmehom i sjajnim zubima iznad kojih su se rastezali šeretski brčići. Odmah ju je uhvatio za ruku koju je poljubio, pa ju je pozvao da sednu na klupu gde će na miru da porazgovaraju. Nisu ni seli a već je počeo da se divi njenoj lepoti, da joj govori kako su stvoreni jedno za drugo. Dodao je da je zahvalan sudbini što ih je spojila, i ako ima boga, nikad ih neće rastaviti. Njoj je sve to skupa delovalo kao da učestvuje u nekom Šekspiromom pozorišnom komadu, ali joj je prijalo njegovo udvaranje.

Kad je ispucao svoj jezički arsenal oružja na prvi prepad, razgovor se normalizovao. On je imao jedan specijalni stil govorenja koji je njoj potpuno odgovarao jer je bio na njenom nivou.

Setila se kako se osećala sa ružnim Vitezom. On joj je uvek postavljao neka pitanja zbog kojih je ona morala da razmišlja, pa iako joj je to bilo zanimljivo, s druge strane ju je to i zamaralo. Pitanja su bila kao ova: Zašto je cvet lep? Zašto ptica peva? Zašto potok žubori? Zašto je lepše sedeti na travi neko na klupi? Da li se više uživa kad se čovek smeje ili kad prestane? Da li se neka osoba može voditi i na koji drugi način osim za ruku? Da li se može dati poljubac pogledom? Vitez je stvarno mnogo pitao i često joj je bio zamoran i dosadan. Nije znala šta on tim pitanjima želi postići, jer ona na veći deo njih nije znala odgovor.

 Nije znala šta on tim pitanjima želi postići, jer ona na veći deo njih nije znala odgovor


Zato je bila mnogo opuštenija sa Kapetanom. Mogla je da blebeće o čemu je god htela. Da se divi njegovom licu i da ga povremeno sluša. Njegovo umeće govorenja nije baš bilo na zavidnom nivou, u njenom narodu postoji naziv za taj stil - priča pizdarije - ali to njoj nije smetalo i tome se nekontrolisano smejala kao da čuje nešto najduhovitije na svetu.

Sastanci malo s jednim malo s drugim su se nastavili u nedogled. Svaki od njih je imao nešto što onaj drugi nije. Morala je priznati da joj se Kapetan više dopada, da se s njim bolje slaže. Takođe, dok je Vitez stalno nešto filozofirao, Kapetan je bio mnogo preduzimljiviji. Koristio je svaku priliku da je dodirne, da je uhvati za ruku ili nešto drugo, i stalno je pokušavao da je poljubi. Međutim svaki put kad bi to pokušao ona je bila spremna da mu se preda, ali pri tome bi se setila viteza pa bi je to preseklo i Kapetana nežno odgurnula. Nije mogla sebi da objasni zašto se tako ponaša. Kao da nije htela da izabere, već je za sebe htela da sačuva obojicu!

Kralj je video šta se dešava. Nervirala ga je ćerkina neodlučnost. On je čak mislio da je to neka vrsta prevrtljivosti i neozbiljnosti. Videći da nema druge, objavio je viteški dvoboj u kome će se obojica na konjima i sa oklopima i kopljem sukobiti. Onaj ko pobedi dobiće ruku njegove ćerke. Svi iz kraljevstva su se okupili da vide taj krvavi dvoboj. Narod je tipovao na Kapetana, jer je to ipak bio njihov čovek. Princeza nije bila sigurna koga bi više volela kao pobednika. Znala je da je Kapetan veoma iskusan u borbi i zbog toga ima veće šanse. S druge strane njen Vitez nije bio pravi vitez borac, već vitez po ponašanju i shvatanju, pa se sažalila na njega jer je znala da u pravoj borbi nema velike šanse. Dvoboj je počeo.

Fanfare su zasvirale pripremu dvoboja pre nego se oglasi rog za sam početak


Fanfare su zasvirale pripremu dvoboja pre nego se oglasi rog za sam početak. Konji su toptali kopitima, frktali dok im je pena izlazila iz nozdrva. Borci sa kopljima okrenutim u vis su mirno čekali. Princeza je čvrsto stezala maramicu u predelu grudi. Narod je urlao i udarao u drvena korita. Kralj se samozadovoljno osmehivao. Začuo se rog. Borci su spustili koplja i u galopu se približavali jedan drugom. Sudar je bio strahovit. Vitezovo koplje se zabolo u Kapetanovo desno rame probivši zaštitni oklop. U istom trenutku se kapetanovo koplje zabolo u Vitezovu levu nogu i od udarca se slomilo i izvuklo. Kapetan je od siline udarca ispao iz sedla i leđima pao na zemlju. Odmah su pritekli njegovi pomoćnici i odneli ga u šator, gde ga je sačekala njegova sestra travarka koja se pobrinula za ranu.

 Odmah su pritekli njegovi pomoćnici i odneli ga u šator, gde ga je sačekala njegova sestra travarka koja se pobrinula za ranu


Pobednik je bio Vitez. Princeza je napokon shvatila da je on oduvek bio njen pravi izbor, a Kapetan joj je služio samo da okusi drugu stranu medalje. Mahala je svojom maramicom radosna i srećna pozivajući svog viteza da dođe po nju.

Vitez je okrenuo konja prema princezi. Nije prešao ni nekoliko metara kad se zaljuljao i skoro pao s konja. Okrenuo ga je prema svom šatoru. Jedva se spustio i odšepao do grubog kreveta gde se opružio. Iz butine je šikljala krv. Znao je da mu nema spasa. Poslednje misli su mu bile o princezi. Razmišljao je kolika je to ljubav kad se za nekog proliva krv i daje svoj život. Oči su mu se lagano zatvorile.

Kraj priče.

domatrios
Uvaženi kolega, sada su mi malo jasnije vaše primedbe na moj rad. Stilovi nam se jako razlikuju. U mojim pričama je prepoznatljiv uticaj Mome Kapora a u vašim učiteljsko pedagoški način pisanja. Cenim da ste zaposleni u prosveti. Ne bih da budem zlurad ali niti ćete se vi manuti opisa niti će od mene biti ozbiljan pisac. Uz puno poštovanja primite moje pozdrave za jako poučnu priču.
 

Back
Top