Јутрос је нађено једно изгубљено срце. Негде на путу између две заљубљене душе. Као што се деца хватају за дугме кад сретну оџачара, тако се прикрпило за мене, и не пушта. Не знам сад да ли сам му ја права адреса, или је само тужно, па од мене тражи спас, лепу реч... Али нема везе. Нека га код мене док се не јави онај ко га је изгубио. Ионако сам пропустио лет. А следећи термин је тек у пролеће. Или можда са првим снегом. Љубав се, просто, деси...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Gledam te kako mi dolaziš,
osmijehom bojiš dan
i ne znam da l je java il san
taj osjećaj radostan.
U glavi uzbuna nastaje
cijeli svijet ljepši postaje
poželim krila da dobijem
il' da sam kiša pa ti lice umijem.
Da li je to ljubav
ta čarobna pjesma
što dotiče moga srca strune
ushićenjem dok se moje grudi pune.
A kad mi odeš
sunce prestane da sja
od čežnje razbolim se sva.
Da li je to ljubav
što slatkom mi boli puni grudi
dok srce mi jadno plače i žudi
Maj mesec je uvek bio mesec matura. Tada neki vrli novi svet hrli da što pre uđe u društvo odraslih. Očekuju neočekivano i zahtevaju nemoguće. Ja svim svojim srcem navijam za njih. I želim da ostvare većinu onoga što sada žele od života. Zato devojke, obucite glamurozne haljine i štikle bezobrazno visoke. Momci, kupite odela koja koštaju kao mesečna plata vaših roditelja. Dovezite se kolima koja imaju predsoblje, dnevnu i spavaću sobu. Dopustite sebi tompuse iako kašljete od njih. Poručite šampanjac čije ime jedva izgovarate. Ovo je vaša Jovanjska noć u kojoj se čuda dešavaju i kada je sve moguće. Ali ja u suštini nisam o njima ni želeo da pišem. Želim da vam pričam o proslavama godišnjca matura. Težak i naporan posao. Prvo iz dubine...
Marko je bio sasvim ok dečko čak i zanimljiv. Da nije bila tolika razlika u godinama ja bih ga povela na jesen u veliki grad. Nekako bi se mi snašli. Možda bi i bili zajedno ko zna do kada.
Međutim bio je ipak linac za mene.
Marko je sam naučio da svira gitaru. U tom trenutku je znao nekih tridesetak pesama, što domaćih što stranih. Voleo je Šekspira. Često mi je recitovao, čak i poduže odlomke.
Moram priznati trudio se oko mene. Hteo je da mi priđe po svaku cenu. Malo je imao zadršku pošto me zna dugo dugo godina. Ipak ja sam bila već odrasla dok je on bio dete.
A opet, moram priznati, ja sam mu malo dala povoda svojim ponašanje. A on kao napaljeni klinac, koga cepaju hormoni nije mogao da raspozna da li ga foliram ili se stvarno...
Могао бих ову причу да почнем са "Било једном..." или на неки други начин, верујте не би то променило ништа.
А знао сам их баш читавог живота. Не, нисмо се ми дружили нешто претерано, само смо живели у истом месту, истих година. Некако су увек били заједно. Када кажеш ОН подразумевало се да ту негде буде и ОНА. ОНА је била "мамина принцеза" а он није умео да буде "битанга". Волело их је цело место, чинили су да се сви осећамо бољим него што у ствари јесмо. Били су наши Ромео и Јулија, само смо сви заборавили да та прича има трагичан крај. Посвађали су се баш онако како то иде у лошим љубавним романима, око неке ситнице које се више нису сећали ни они сами. Ја сам, не желећи, био сведок тога и једини сам који памти. Не, нећу Вам рећи...
Na vrhovima prstiju, prišunjao se.
Kao senka nadvio se nadamnom,
da uživa u mojoj slabosti, sladi se
i nehajno, poigra se sa mnom.
Pustih ga bez otpora, da zanese se,
da poželi da me učini savladanom.
Pod moju kožu sasvim uvuče se
I prekrije mi oči koprenom tamnom.
U vijugama mojih vena razlio se
i tada kao sa nekim, sebi ravnom,
bez oružja, golih ruku, borio se,
toplotu da stvori u srcu hladnom.
Nadmen i siguran, brzo pokorio se,
Moju kožu za sebe učinio tesnom
Svojoj oholosti sam predao se.
Nestao zauvek u pohodu svom.
Svima je jasno da nam se tehnologija meša u ljubav. Stariji će reći - to nije dobro,
mladi će reći - pa šta fali. Da li postoji neko rešenje koje bi pomirilo i staro i mlado?
Stari stalno pričaju kako su danima na hartiji pisali pismo svojoj voljenoj.
Bilo je nekad toliko zagriženih da su guščije pero umakali u svoju venu i krvlju pisali
i dokazivali kolika je njihova ljubav.
Taj papir se stavljao u koverat, pažljivo se lizao poklopac na kovertu, stiskao se prstima
da se dobro zalepi. Na naličju pisma se pisala adresa primaoca a na poleđini adresa
pošiljaoca. Pismo bi se onda nosilo do pošte i predavalo službeniku. Duboko bi se
odahnulo i u roku od mesec dana bi se čekao odgovor. Devojka bi odgovarala na isti način,
osim što...
Sunce grli na sav mah
sve što jutrom budno je
dok vrapčića mali hor
stao je na zelen bor,
pljušti cvrkut odozgor.
U koloni idu dva
izgladnjela, čupava
stara gradska dva mačora
pa još misle da su fora
da im je do zelen bora.
Al' sunčeve žarke sjene
nalegle im na sne zjene
pa im brane da gledaju
raspjevani ptičji hor
što ih mami odozgor.
Doručak bi slastan bio to
samo da je malo niže
ali ,avaj, vitak bor
podno neba samog stiže.
,,Ако је хуманизам био у праву када је прогласио да је човек рођен само да би био срећан, он не би био рођен да умре. Пошто је људско тело осуђено на смрт, његов задатак на Земљи очито мора бити духовније природе. То не може бити необуздано уживање у свакодневном животу. То не може бити потрага за најбољим начинима за стицање материјалних добара и потом за највеселијим уживањем у њима. То мора бити испуњавање сталних, озбиљних дужности како би нечији животни пут могао постати искуство моралног развоја, како би се на крају живота било бољи човек него на почетку.
...
Само добровољно, духовно самообуздавање може човека издићи изнад светског материјалистичког тока."
[Део Солжењициновог говора на Харварду 1978. године]
pruzeto sa stranice...
"Господине инспекторе"
"Зашто ме прекидаш, имам ли ја право да на миру попијем кафу? Где гори"
"Имате наравно, него."
"Шта него?"
"Знате оно самоубиство од јуче?"
"Оно на Бањици или оно скакање са моста?"
"Вождовац."
"Шта је са Вождовцем, мислио сам да је то чист случај."
"Наши су данас вршили претрес стана."
"Требам ли ја да ти извлачим речи из уста или ћеш се коначно наканити да ми кажеш у чему је проблем? Јел то неко познат? Рођак неког политичара или мафијаша?"
"Ништа од свега тога шефе, нашли смо опроштајно писмо у стану. Насловљено је на вас."
Инспектор се тргнуо, нека непријатна језа почела је да му се шири телом. Коверат је био отворен. Извукао је папир из њега и почео да чита. Већ после пар минура схватио је о коме се...
Kako su se razvila ljudska i ženska prava?
1789: Francuska - Prvi koraci ka ljudskim pravima
Prvi propisi o ljudskim pravima, kao što je Francuska deklaracija o ljudskim i građanskim pravima iz 1789. godine, isključivali su žene same po sebi. Prema konceptu tog vremena, 'human' je značilo 'čovek'. Shodno tome, samo muškarci su imali pravo na ljudska i građanska prava u ranim fazama. Žene se nisu smatrale jednakim i stoga nisu imale pravo na jednaka prava. Oni su raspoređeni u privatnu sferu, za koju muški autori nisu smatrali da su potrebna nikakva građanska prava.
1791: Olympe de Gouges – otpor čisto muškim pravima
Otpor čisto muškim pravima javio se rano, uključujući i prve ženske klubove koji su se pojavili u toku Francuske...
Hamamat Monti je prelepa Afrikanka iz Gane koja uglavnom objavljuje fotografije sebe i svoje dvoje dece na kojima prikazuje tradicionalan život u svom rodnom selu. Hamamat pravi puter, lovi ribu, bere voće, a pritom besprekorno izgleda u svojim veselim, šarenim haljinama, s besprekornom kožom i savršenim osmehom.
Hamamat ima preko milion pratrioca zbog čega definitivno spada u kategoriju uspešnijih influensera. Međutim, njen profil nudi prozor u jedan drugačiji stil života koji nemamo često, ili uopšte, priliku da vidimo na društvenim mrežama.
Obično ljudi iz afričkih sela gde žive u kućicama sa slamnatim krovovima nemaju naviku da dele svoj način žiovta na društvenim mrežama. Zanimalo nas je više o tome ko je ova lepotica i...
Moja mati
stoji na kućnom pragu
s uprtim pogledom
u magistralu.
Dlanom briše rosu
ispod starih naočara
skupljenu u krajičku oka
od dugih, brižnih čekanja.
A kad čuje autobus
što u dolasku zvizne
za suze radosnice
malo joj je jedan dlan.
Погледај ми очи
Дуго, нетремице
Осети дрхтај душе
Додирни ми срце
И видећеш тугу
Искрену, јаку
Добоко скривену
Која као Везув
Ерупцијом прети
И пустићеш сузу
Која не боли
Већ по лицу пише
Сећање неко давно
Кад смо једном били
А да више нисмо
Једно другом све
И заклетве наше
Једне летње ноћи
Под месецом пуним
Јединим сведоком
Љубави нам сетне
Рука у руци
Усна на усни
И вечност
Поклони ми осмех
Исцелитељски
Ниска бисерних зуба
Испод најмекше усне
И ето ми лека
Одагнај ми море
И опет ћемо бити ми
На неки наш начин
Јесмо, иако нисмо
Prazna duša
puna čaša.
Dodirni mi usne
svojim hladnim rubovima,
nazdravi sa mnom,
umrtvi mi dušu,
ugasi bol,
probodi telo stihovima,
isprati me, i ne okreći se,
ne žali me,
ne pružam ruke svoje ka spasenje,
gutam tugu
s osmehom na licu
i nežnost u očima,
Prokleta bila.
Deset minuta su svi govorili istinu
Niko nije lagao
Ludak je prvi počeo
Rekao je javno koga sve ne voli
Rekao je šta misli
Rekao je šta želi i šta uopšte ne voli
Rekao je ko je i šta je
Mirnim glasom
Poletela su gowna u vidu pravednih osuda i ludaka su zasuli pretnjama paklom i tako nečim još
Ludak je prvi put bio slobodan
Nisam baš neki obožavalac emisija Grand produkcije, ali moram priznati da se i u njima ponekad može pronaći kvalitetan muzički sadržaj.
Baš na jedan takav, nabasah jutros, dok sam lezeći pregledavao objavljene postove na fejsbuku.
Videvši naslov jedne od mojih omiljenih domaćih narodnih pesama, odlučio sam da pogledam izvedbu, iako sam bio pomalo skeptičan.
Pomislio sam, ko još može izvesti ovu pesmu, na način na koji je to legendardni Toma Zdravković činio?
Blago je reći da sam pogrešio. Pesma ne samo da je dostojna originalu, već ima i neku svoju ličnu notu, koja je većini publike i žiriju,
izmamila po koju suzu na licu. Cinjenica da je izvođač pesmu posvetio nedavno preminuloj supruzi, dodatno pojačava celokupni utisak.
Skupiti...
Na samom uglu ulice, velika širom otvorena zelena kapija vodi u unutrašnjost dvorišta natkrivenog metalnom mrežom čiju hladnoću ublažavaju listovi vinove loze koja s jeseni obilato nudi raskošne ljubičaste grozdove.Eh, koliko puta je čika Bahrija zaustavio mene i mog dječaka ,ne davši nam da krenemo dalje dok bi on brao sočne grozdove i punio plastičnu vrećicu za nas dvoje.
Ugodna hladovina dvorišta doima se pomalo neuredno. Na sve strane su gume automobila koje čekaju da budu zalijepljene, dva bicikla, nekoliko lopti koje čekaju da budu napuhane i dječijom nogom klinaca iz moje ulice šutirane.
Čika Bahrija je najčešće stajao ispred kapije u svom narandžasto-plavom kombinezonu uvijek nasmijan, spreman na šalu uprkos milion nedovršenih...
Hodala sam i hodala
koracima koji nisu hodali,
htela da ostavim trag
nepoznatim putevima,
ulicama bez adrese,
sa gluhim vetrovima,
da pronađem zoru,
a da ne prođem putem noći .
Naučila sam da ne gledam u kožu
već ono šta je na koži
vatra i nada.
Srela sam srećne i tužne,
srela sam ljude i neljude,
žvakala reči da jasnije izrazim svoje mišljenje
pa gutala tuđa nerazumevanja,
kompromise, duvanski dim,
uvrede, sopstveno dostojanstvo..
Hodala sam i hodala,
kamenje mi se zaglavilo u kolenima
od nespretno padanje,
umorila sam se od hodanja,
od okamenjene suze,
Želim svoj mir.
Izvesni antropolog je predstavio igricu deci jednog afričkog plemena. Stavio je korpu sa ukusnim voćem blizu drveta i rekao im: Prvo dete koje dođe do drveta dobiće celu korpu.
Kada im je dao znak za start, bio je iznenađen kada ih je video kako hodaju zajedno, držeći se za ruke dok nisu stigli do drveta i podelili voće!
Pitao ih je zašto su to uradili kada je svako od njih mogao sam da dobije celu korpu. Jedna devojčica je jednostavno rekla: „Kako jedan od nas može biti srećan ako su svi ostali tužni?“
Ovo je Ubuntu.
Ubuntu znači: „Ja sam zato što jesmo“.
Nisu deca kriva.
Nisu ni roditelji, ali deca nikako nisu.
Njihovo glavno zanimanje je igra, svakako.
Krivi smo mi kao društvo, kao celina koja ćuti.
Volim svoju struku. Zaljubljena sam u nju.
Sa 12 godina sam znala da ću raditi sa decom.
Sa 20 sam upisala pedagogiju i strastveno sam se zalagala za modernizaciju studijskog programa kako bi naše diplome govorile o značaju poziva koji smo odabrali. O nama kao pojedincima koji su spremni da pristupe dečjem razvoju sa mnogo razumevanja, ljubavi i strpljenja.
Sa 25 sam završila master program Obrazovne politike gde mi je Aleksandar Baucal bio mentor. Od tog čoveka sam naučila mnogo više od pukih tehnika istraživanja u oblasti obrazovanja. Naučila sam šta znači živeti svoju struku svakog...
Evo kako to izgleda kad forumaši sarađuju. Ja sam napisala stihove koje je otpjevao Darko. Hvala Krstarici !
Kad se ti smiješ
Kad se ti smiješ
zažubore potoci
za brijeg se otkotrljaju oblaci
a obraz mi zarumene sunčevi zraci.
Kad se ti smiješ
kao polen lak
po duši se prospe glas ti zvonak
pa iz njeg nikne crven cvijet
kad se ti smiješ divan je svijet.
Kad se ti smiješ
milujem ti bore smijalice
i ljubim ti čelo bijelo
dok mi srce od radosti poskakuje cijelo.
Postoji jedan deo Beograda,koji odiše magijom.
To je onaj deo u troglu oivičenim ulicama 29 novembra, Dušanovom i Skadarskom .
Sa donje strane je sakriven zgradama predratnih bogatasa ,
od gore zaštićen vrevom turista u cirkusu kvazi boemštine koju zovu Skadarlija.
Jednu liniju ćine načičkane radnje iza kojih se otvara čitav novi svet.
Kućice obrasle u bršljan, maleni parkić. Čak i sunce u sija na drugaciji nacin.
A noću? Noću kada mesec pokrije ispraznost svakodnevice, e onda tu možes ocekivati čuda.
Redjaju se u šetnji sadašnji boemi i zanesenjaci mešajući se sa duhovima znamenitih Beogradjana.
Kad, kad ako si dovoljno uporan mozes videti kako prolaze Mika Alas i Tin Ujević raspravljajuci se.
Tetura se tu i večiti Djura ogrnut...
Ovo je bajka.
Jednom bila jedna princeza. Bila je toliko lepa koliko nije bila pametna. Na prijemu koji je njen otac priredio za ambasadore i predstavnike stranih zemalja upoznala se sa jednim ambasadorom iz zemlje koja se zvala "Viteško kraljevstvo". Pitala ga je zašto se njegova zemlja zove takvim neobičnim imenom. Odgovorio je da je to zato što su tamo samo jako plemeniti ljudi koji drže do časti i poštenja. Nastavila je da razgovara s njim. Bilo joj je jako prijatno, jer je on opisivao predele koje je proputovao i video, a za koje ona nikad nije ni čula. Da nije bilo jednog detalja on bi joj se jako svideo. Bio je prilično ružan, tako da je volela da ga sluša ali nije volela da ga gleda. I nakon prijema je nastavila da se viđa sa...
Postoji samo tama u očima
koji ne vide iznad vrha,
možda zbog nedostatka ostrine
ili zbog milovanja očnih kapaka
koji gledaju s prezirom.
Apsurdna gramatika laži,
perfidnost
i eho jadnog purpurnog smeha.
Dah olova koji vapi na smrt,
nož u leđa koji prija,
mrvica koja truje lastu.
Šta vredi srce
Ili usne koje izgovaraju samo istinu
Ili cveće koje je krasilo moju glavu
Kad se sve raspadne.
...
...nijesu 'za sve krivi' prosvetni radnici ali,
moralno i aktuelno je odgovornost na njima
da se povuku iz sredine u kojoj su prokazeni...
...ne moze se desiti extremno uspjesna devijacija i psiholosko-pedagoskog pada kao i rukovodstva
jedne ustanove a da nema nikakve radikalne odgovornosti tj. samodgovornosti...\prokazena' Ustanova nije neka
seosko_marginalna ili otaljajuca organizacija nego
ugledna i ogledna kao po polozaju tako i odvijanju svega sto krasi jedno okupljanje i svrsishodno
pripremanje za visa i visoka osvajanja znanja i proucavanja...donosio sam kao student, na ledjima djaka_pocetnika
moju Sinovicu i poslije nastave castili se u obliznjoj poslasticarnici ...tisina i mirna patinasta atmosfera
obavijali su Skolu
koju i...
Istina pre svega. Jer, ma koliko bola donela, postenija je od lazi.
Ne volim kad mi istinu pakuju u svetkave kutije, sa leprsavom masnom od lepe reci..
Ne volim kad vidim istinu, golu, stidljivu, drhtavu, a neko mi kaze: "Vidi tu haljinu, kako joj lepo stoji, koliko samopuzdano je nosi".
Pljuni mi istinu u lice, majke ti, ma koliko gorka bila, progutacu je.
Nisam ja ni sljepa ni gluva...a boga mi ni njema...ako cutim, nije da nemam sta da kazem, samo, nije vredno, ako tebi nije, uzvracam istom merom.
Izgube te ljudi, ne znajuci ni da su te imali.
Izgube te na prvu laz.
Nista vise nije isto...