Има једна трешња коју сањам.
Било је тамо,на том чаробном месту мог детињства више стабала трешања,на десетине..али то једно дрво је срце срца магичног уточишта мојих снова.
Поред дрвене ограде од старих окошталих тараба која дели двориште од ливаде и воћњака ширила се висока,разгранала у лоптасту крошњу.Ех сад..одавно нисам била осим у сновима и можда, само можда је памтим лепшу него што је била..али не верујем да је могла бити ружна.
Имале су тамо на том мирисном брду и друге трешње..беле,розе,мајска али ова је узревала тачно кад почиње летњи распуст.Сачека ме да дођем па да поцрвени,да се заслади као медом пуњена,а онда се док сам ту боји у све тамнију црвену боју и све слађа бива као да покушава да ме задржи, да не одем.
И нисам одлазила.Остајала сам док се не обере или док чворци не поједу последње заостале црвене светлуцаве лоптице са врха крошње..
А какве су трешње биле..крупне,блиставо црвене.Пажљиво сам брала по две везане петељком коју ухватим за врх и између два прста вртим их као рингишпил..По неки пар закачим као минђуше па мислим да сам вила из трешњиног дрвета..
Откинем зубима са петељке црвену трешњу тако глатку да клизи по непцима и шкрипи кад је зуби дотакну,вртим је језиком ..жао ми да је загризем.Знам сласт коју ћу да осетим и одлажем,уживам .Када загризем пукне глатка кожа и сласт меса прелије непца..
Лагано сажваћем упијајући укус и дуго још задржим коштицу у устима.Вртим је, котрљам по зубима и заборавим се у тој игри док не приметим да више нема ни мириса ни укуса,само дрвена као лакирана куглица у устима.Пљуцнем коштицу у траву а следећа ме већ чека..
Ускоро ће време кад зри трешња мојих снова,можда одем да је видим.Требала би..да је питам зашто је сањам,зна ли?
Било је тамо,на том чаробном месту мог детињства више стабала трешања,на десетине..али то једно дрво је срце срца магичног уточишта мојих снова.
Поред дрвене ограде од старих окошталих тараба која дели двориште од ливаде и воћњака ширила се висока,разгранала у лоптасту крошњу.Ех сад..одавно нисам била осим у сновима и можда, само можда је памтим лепшу него што је била..али не верујем да је могла бити ружна.
Имале су тамо на том мирисном брду и друге трешње..беле,розе,мајска али ова је узревала тачно кад почиње летњи распуст.Сачека ме да дођем па да поцрвени,да се заслади као медом пуњена,а онда се док сам ту боји у све тамнију црвену боју и све слађа бива као да покушава да ме задржи, да не одем.
И нисам одлазила.Остајала сам док се не обере или док чворци не поједу последње заостале црвене светлуцаве лоптице са врха крошње..
А какве су трешње биле..крупне,блиставо црвене.Пажљиво сам брала по две везане петељком коју ухватим за врх и између два прста вртим их као рингишпил..По неки пар закачим као минђуше па мислим да сам вила из трешњиног дрвета..
Откинем зубима са петељке црвену трешњу тако глатку да клизи по непцима и шкрипи кад је зуби дотакну,вртим је језиком ..жао ми да је загризем.Знам сласт коју ћу да осетим и одлажем,уживам .Када загризем пукне глатка кожа и сласт меса прелије непца..
Лагано сажваћем упијајући укус и дуго још задржим коштицу у устима.Вртим је, котрљам по зубима и заборавим се у тој игри док не приметим да више нема ни мириса ни укуса,само дрвена као лакирана куглица у устима.Пљуцнем коштицу у траву а следећа ме већ чека..
Ускоро ће време кад зри трешња мојих снова,можда одем да је видим.Требала би..да је питам зашто је сањам,зна ли?
